Opelo na Oplencu

Narodna svetkovina priređena na brdu pokraj Topole zarad konačnog upokojenja posmrtnih ostataka četvoro članova porodice Karađorđević jeste čin koji je izazvao pozornost svakakvog srpskog sveta, pa se u to ime okupila masa u kojoj se dalo prepoznati nekoliko lica s novinskih stubaca. Bili su tu sadašnji stanari Belog dvora, Aleksandar II Karađorđević sa suprugom i decom, predsednik države Tomislav Nikolić, predsednik vlade Ivica Dačić, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, patrijarh Irinej sa sveštenstvom, bez žena i dece. Publika se podrazumeva. Sve to gledali smo u direktnom prenosu nacionalne razglasne stanice.

Opelo i sahrana kralja Petra Drugog, njegove supruge Aleksandre, kraljice majke Marije i kraljevića Andreja među 39 počivših članova porodice Karađorđević obavljeni su pre nekoliko dana u porodičnoj zadužbini, crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. Nema u tome ničeg čudnog. Njihovi posmrtni ostaci, do skora sahranjeni u rasejanju belog sveta, pohranjeni su u kripti koju je porodici namenio daleki predak. O toj temi ne bih više. Dovoljna je proširena vest iz koje javnost može da dobije odgovore na pitanja ko, šta, gde, kada, kako i zašto.

 Obaška još jedno zašto. Zašto je masa onako urlala, zviždala, dobacivala i ometala govornike, predsednike države i vlade? Složićemo se da sahrana, makar ona i nekoliko decenija zakasnela, nije poligon na kojem se istresa narodna žuč. Ali tako nisu mislili oni koji su Nikolića i Dačića izviždali poručujući im šta misle o njima i njihovoj politici. Orilo se crkvenom portom nezadovoljstvo koje ni Aleksandar Drugi nije mogao da utiša. Uprkos stisnutoj pesnici. Nemaš Karađorđeviću auotoritet, džabe stiskaš desnicu. Nemaš ti tu dedinu krv.

Vratimo se u masu. Ona jeste došla da oda počast monarsima iz istorije, ali i da pošalje poruku aktuelnim vlastodršcima da i njih očekuje slanje u istoriju. Opet – zašto? Zbog toga što masu ne fasciniraju ruski „migovi“ i američki „hameri“, već srpski sir, kajmak i mleko. Bez onog otrova. Ne interesuje masu to što je najbogatiji među nama dobio optužnicu i nije više prvi na Forbsovoj listi najbogatijh Srba.

Masa je radoznala znati gde su njene mukom zarađene pare. Nije masa zainteresovana za izjave Mlađana Dinkića koji nudi nazovi pravednu raspodelu novca izgovorenom floskulom: „Da svako dobije prema rezultatima rada i zalaganju“. Taj kao da je ispao iz ruskog kolhoza. Ako bi podele po njegovom modelu i bilo, on za vodu ne bi zaradio. A za novog, subvencionisanog, „fiata 500“, ponos domaće industrije, ima. To je posledica nepravedne podele koja nije uzimala u obzir rezultate rada. Zbog toga masa zviždeći pita ko je naplatio rezultate njenog rada.

Prazno su odzvanjali Nikolićevi i Dačićevi usklici o narodnom i nacionalnom pomirenju i ujedinjenju. Ono se ne postiže govorancijama na sahranama, niti obnavljanjem vojnog arsenala ruskom i američkom tehnologijom. Te priče o ujedinjenju i stavljanju pod isti (valjda, partijski?!) barjak i kupovina vojne tehnike, iziskuju nekoliko pitanja. Ne spremamo se valjda – o, naopako – za rat kao 1914. pod Aleksandrom Ujediniteljem?

Masi više ništa nije zanimljivo. Ni Vidovdan za dobijanje datuma za pregovore sa Evropskom unijom, ni Dinkićeve onoliko puta ponovljene pesmice o novim a nepostojećim radnim mestima; ni višemesečna naklapanja o rekonstrukciji vlade, ni Rasimovo busanje u grudi zbog 7% osvojenih glasova u Kosjeriću; ni Đilasovi mostovi i piloni, ni Čedina liberalna retorika o Paradi ponosa; ni Mrkonjićeve i Veljine transverzale i koridori, iscrtane linije na mapi sve uže Srbije, ni Bačevićevi vodeni putevi do Soluna i nazad; ni pobede tenisera, ni istorijski porazi. Ništa od toga masu ne potresa. Ona se sama talasa. I čeka momenat da se zatrese…