Palma na televiziji, žrtve na brisanom prostoru

Od sistema ne čujemo obećanje da će zaštititi žrtve. Zaglušuje nas, međutim, kakofonija komentara, strančarenje, tabloidno mešetarenje; svi smo “sve znali još od ... (prim.aut. godinu upisati po nahođenju)”. O tome zašto bi trebalo da se uključi tužilaštvo za organizovani kriminal u slučaju “Jagodina”, kako bi trebalo da se ponašaju mediji, a kako političari, razgovarali smo sa Marijom Anđelković iz organizacije Astra i Jasminom Nikolić iz Viktimološkog društva Srbije.

Predmet je iz Jagodine izmešten u Kraljevo nakon što je “tužilaštvo u Jagodini, posle samoinicijativnog odlaska predsednika Jedinstvene Srbije Dragana Markovića i davanja izjave, pokrenulo postupak u slučaju podvođenja maloletnica u organizaciji Markovića, kako je to na konferenciji za novinare navela potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić.” (Izvor: Insajder)

Predsednica Vlade Ana Brnabić izjavila je “da to nisu tračevi, zabavne vesti i ovaj mi je rekao, već ozbiljne optužbe“. „Biće jezivo ako je istina, još jezivije ako nije”, poručio je predsednik Aleksandar Vučić. U prvom talasu reakcija, pre njih dvoje, ministarka za ljudska prava i dijalog Gordana Čomić nije želela da komentariše slučaj, a Zorana Mihajlović bolje da se nije oglašavala budući da je pokušala fokus javnosti prebaci na teren međupartijskog prepucavanja.

U isto vreme, Dragan Marković Palma defiluje po televizijama s nacionalnom frekvencijom. Upozorava da i on “mnogo više zna” o nekima i “ko je bio u kolima kada je nastradala jedna osoba”… A društvo mu je za vikend pravio i neodlučni Mića Jovanović, kome nisu dovoljne sopstvene afere, nego najavljuje, pa povlači svedočenja o Markovićevim žurkama.

Deklarativno, svi pozivaju sve koji znaju nešto da se jave institucijama. A da li je realno to očekivanje u postojećim okolnostima? Kako kaže jedna od naših sagovornica “kada pomislim na taj vrtlog gde mi imamo zarobljene institucije i državu i gde god da se okrenemo udaramo u zid; grad pokriven kamerama, ali se snimci korisite po potrebi – negde fali dva minuta, negde ništa”.

***

Etiketiranja i vređanja na javnoj sceni ovde nisu nikakva novost. Ali, niti je fer, niti je zakonito i u skladu s različitim kodeksima rada i ponašanja da se zaboravi tek tako na interes žrtve.

Povezan sadržaj

 

“Meni je sada glavni akcenat na tome da je sistem taj koji ne daje obećanje da će da pruži zaštitu žrtvi. To je poenta”, ističe Marija Anđelković iz organizacije Astra, koja se bori protiv svih oblika trgovine ljudima.

Ona ne veruje da “žrtve koje su u ovom slučaju potencijalne” slušaju i gledaju “šta kaže ovaj, šta onaj”.

“Njima je u glavi sada da se ne sazna da se njima to desilo pošto su u maloj sredini, da ih porodica i okolina ne osude i ne odbace. Kao i šta će one dobiti ukoliko uđu u taj postupak. Na koji način će biti zaštićene, a ono što brine je što mi ne vidimo obećanje sistema. Niko ništa ne može da garantuje, a svi hoćemo žrtvu”, podseća naša sagovornica i dodaje da i političari treba da pozivaju na odgovornost i kada su u pitanju njihove stranačke kolege.

Direktorka Viktimoškog društva Srbije Jasmina Nikolić kaže za Istinomer da se na probleme žrtava neadekvatno reaguje, u pogledu tretmana u javnosti:

“U principu imamo situaciju da se žrtvama sudi kako u medijima, tako i ponovo tokom krivičnog postupka. Stalno se preispituju žrtve i gde je njihova krivica, umesto da im pružimo podršku. A to je posebno bitno kod maloletnih žrtava i kod žena.”

S jedne strane, naš zakon poznaje status posebno osetljivog svedoka. S druge, svi se sećamo slika iz uskog hodnika ispred sudnice u kome Marija Lukić stoji zajedno s Jutkom i njegovim advokatima.

“I to je upravo ono što čeka i ove potencijalne žrtve ako uđu u postupak”, ističe Marija Anđelković.

Iz iskustva koje Astra ima sa žrtvama trgovine – njihova agonija tek tu počinje.

“U jednu ruku biće im možda lakše što su to izgovorile, ali to isto mogu da izgovore na terapiji, u nevladinoj organizaciji ili da ispričaju porodici, a sa druge strane doživeće linč u svom gradu i to je ono čega se one plaše i zato mi govorimo o izmeštanju postupka iz Jagodine, ne samo zbog toga što javnost više ne veruje u nezavisnost pravosuđa i tog tužioca koji radi. U manjem mestu je mnogo teže za žrtvu da prolazi kroz sve, jer zapravo ona tog istog sudiju i tužioca sreće svaki dan na ulici. Cela porodica je izložena, nije samo ona i to je ozbiljan problem”, objašnjava Marija Anđelković.

 

Jasmina Nikolić, takođe, govori o značaju takve zaštite.

“Ako govorimo o malim mestima, gde su ljudi poznaju, vrlo je bitno da se zaštiti identitet žrtava; a time što im se ne navodi ime, ali se navode sve ostale karakterisitke, one se nedovoljno štite i onda su sekundarno viktimizirane od svoje okoline.”

Astra je u saopštenju tražila da se ispita da li ima elemenata organizovanosti u ovom slučaju.

“Zašto ne uključiti tužilaštvo za organizovani kriminal, nije taj Marković Palma išao sam po Srbiji i skupljao te devojčice, žene i devojke, nego je neko za njega to radio, vrbovao, obećavao i koristio tešku situaciju, prevozio, dovozio, odvozio i tako dalje.

Naša sagovornica je svesna da se priča “koristi politički”.

“To je i jasno i žalosno, ali tužilaštvo ima presudnu ulogu. Tačno je da je svedočenje žrtve jako važno i krucijalni dokaz, ali naše sudije i tužioci godinama prolaze treninge i obuke o proakitvnoj istrazi, prikupljanju dokaza, finansijskim tokovima, praćenju novca – hajde sada da vidimo na delu to znanje.”

I napominje:

“Zakon nudi tu mogućnost da ona bude zaštićena i u sudnici u toku postupka, ali i pre i posle postupka da joj identitet bude zaštićen. Ako imamo jednog Čumeta koga država čuva ne znam koliko godina na osnovu statusa o zaštiti svedoka, ne vidim zašto jedna žrtva ne bi mogla da bude zaštićena na takav način, a ne samo saradnici organizovane kriminalne grupe.”

Anđelković podseća da imamo i strategiju iz prošlog jula o zaštiti žrtava i svedoka i akcioni plan koji ide u tom pravcu, “da bi se ovakve stvari predupredile”.

“Mislim da sistem ne može da očekuje da će žrtve da dođu i kažu “dobar dan, ja sam žrtva”, a za uzvrat da se ni milimetar ne promeni kako se do sada radilo. Zaštita žrtava mora da funkcioniše u praksi, a ne samo na papiru.”

***

Paralelno, dok Marković gostuje po emsijima i naširoko se iščuđava situaciji, mogu se čuti i poređenja sa Miroslavom Aleksićem i Branislavom Lečićem, o devojkama i ženama koje su istupile javno.

 

“Pitanje je to da li mi, kada bismo imali ispred sebe tu žrtvu i ime i prezime, da li bi ljudi zaboravili na politički aspekt i rekli ovo je osoba od krvi i mesa koja je nešto propatila. Ja nisam sigurna… U slučaju Marije Lukić, ona je izašla, ali uz nju su bile i druge žene koje su bile u postupku, pa su se neke povukle, nisu izdržale do kraja, ali ona je imala snagu da to izgura i da istrpi sve što je istrpela uz minimalnu podršku advokata i nevladinih organizacija… I koliko god da je ta njegova kazna nama malo, to je bio jedan veliki uspeh da se pokaže da može.”

Ipak, jagodinski slučaj (samo se treba prisetiti biografije Dragana Markovića i njegove politčke karijere, od Erduta do Paralije) možda je rizičniji i veći, kako za žrtve, tako i za tužioca.

“Bez ikakve namere da poredim slučajeve, jer je Brus manja sredina, ovde govorimo o čoveku koji ima veću moć od Jutke“, kaže Anđelković.

***

O tome kako mediji tretiraju ovakve teme, Jasmina Nikolić kaže da izvođenje dokaza svakako treba da se zadrži na nivou pravosudnih organa.

“Mediji treba da imaju korektan odnos i da ne sude unapred ni nasilniku, nego da izvođenje dokaza bude na nivou pravosudnih organa. Tu su da obaveštavaju javnost, ali ta značajna uloga ne treba da bude senzacionalistička. Ministartsvo kulture bi moglo dati neki obavezujući dokument iako već postoje razni vodiči i uputstva kako izveštavati o žrtvama. Javna je tajna, ipak, da pojedini mediji računaju na to da plate kazne i da im se to više isplati, uz senzacionalističke naslove i tekstove koji privlače neku publiku.”

O izveštavanju o slučaju “Jagodina” kaže:

“Tokom vikenda sam posmatrala naslove štampanih medija i mislim da su oni sramni i vređaju žrtve.”

Marija Anđelković podseća da je neophodno da pratimo šta rade institucije.

“Mediji ne smeju da odustanu posle nekog vremena o izveštavanju o slučaju… Sada je potez na institucijama, šta će reći tužilaštvo i da li će dalje otići od uzimanja izjava, jer još nismo ušli u postupak, ovo je sve istraživanje indicija. Ono kada kažu pustite institucije da rade svoj posao, da, jeste, pustite, ali pratite šta se radi, jer će uskoro doći nova afera i svi će za njom potrčati, a mi ćemo zaboraviti na ko zna koliko devojaka i žena.

Crvena linija kao da je zamagljena. A tema je preosetljiva.

“Oko svih ovih slučajeva u poslednje vreme, imamo hiperprodukciju komentara osoba čija kompetentnost je upitna. Možemo da imamo lično mišljenje naravno, ali nećemo ga po svaku cenu iznositi u javnost. Svakom izjavom u javnosti se šalje neka poruka, kaže Nikolić.

***

Svedočenja devojaka iz škole glume, javne ličnosti koje su iskoračile iz senke ćutanja i uperile prstom u, do juče, svačijeg Miku i Leku; Marija Lukić koja je izdržala borbu, Jutka u zatvoru – sve to je prodrmalo crnu kutiju zaključanu u patrijarhatu koji ne podrazumeva da žrtva govori i da se pobuni. Istraga je, naravno, uvek u rukama – nadležnih organa. U njima ima onih koji časno i profesionalno rade, kao i onih koji se kriju iza fascikli.

 

Na ovom linku možete pronaći spisak korisnih adresa i SOS telefona, a ovde i ovde organizacije koje se bave zaštitom žrtava.

 

Naslovna fotografija: Canva