Pandemija psihičkih problema
Oko 400.000 ljudi u Srbiji ima probleme vezane za depresivne poremećaje, a nešto manje - oko 370.000, probleme vezane za poremećaje straha. Pandemija je doprinela da problemi mentalnog zdravlja budu vidljiviji, jer se veliki broj ljudi sada prvi put suočava sa psihičkim tegobama, kaže za Istinomer Larisa Despotović, predsednica udruženja “Herc” i predsednica Mreže za mentalno zdravlje “NaUm”.
Dok se raspravlja o novim merama za borbu protiv koronavirusa, uvođenju kovid propusnice i trećoj vakcini, tema mentalnog zdravlja i dalje nije u fokusu države iako na negativne posledice upozoravaju Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i stručnjaci. Među njima i psiholozi, koji su se sredinom jula okupili u Pokretu za mentalno zdravlje, prvom takvom u Srbiji. Njihov projekat “Svako može da pukne” implementira Mreža za mentalno zdravlje “NaUm”, koju čine 12 ovdašnjih udruženja, s ciljem da doprinese primeni Programa o zaštiti mentalnog zdravlja u Srbiji, posebno u uslovima kovida.
Taj program je usvojen u novembru 2019. godine, ali se po našim saznanjima ne primenjuje, a mi kao mreža korisničkih udruženja smatramo da je neophodno da hitno otpočnu aktivnosti zaštite mentalnog zdravlja, jer je situacija nepovoljna i SZO predviđa pandemiju mentalnih poremećaja kao posledicu krize s kojom se suočavamo, kaže u intervjuu za Istinomer Larisa Despotović, predsednica Mreže za mentalno zdravlje “NaUm”.
Pandemija je, po njenim rečima, doprinela da problemi mentalnog zdravlja budu vidljiviji, jer se veliki broj ljudi sada prvi put suočava s psihičkim tegobama. Objašnjava da će mreža “NaUm” kroz kampanju na društvenim mrežama, video materijale, organizovanje antistres zona i besplatnu aplikaciju za mobilne telefone “Krug zdravlja”, pokušati da animira građane da se informišu, potraže pomoć i edukuju o temama vezanim za zdrav um.
Naziv vašeg projekta efektno poručuje da “svako može da pukne”. Zašto ljudi “pucaju”?
Svi ljudi mogu da “puknu”. Niko nije u potpunosti zaštićen ili isključen od mogućnosti da može da ima probleme vezane za mentalno zdravlje. Česta izloženost stresu ili hroničan stres je uvek faktor rizika da osoba razvije neki psihološki problem jer mehanizmi prevladavanja koje svi mi imamo u različitim formama, ponekad nisu dovoljni da se izađe na kraj sa stresom koji prevazilazi naše kapacitete. Tu uobičajeni mehanizmi prevladavanja ne pomažu više i osoba postaje osetljivija i podobnija za psihološke poremećaje.
Kako kao društvo stojimo s mentalnim zdravljem, šta kažu istraživanja i statistika?
Statistika nam nije naklonjena. Poslednji podaci nacionalnog istraživanja, ali i procene Svetske zdravstvene organizacije, govore da kod nas ima oko 400.000 ljudi koji imaju probleme vezane za depresivne poremećaje, a nešto manje – oko 370.000 ima probleme vezane za poremećaje straha.
Koliko su kovid, strah od bolesti, zatvaranje i izolacija, ali i promena životnog stila, uticali na pogoršanje mentalnog zdravlja građana? Da li se povećao broj ljudi koji traže pomoć psihologa ili psihijatara i na šta se najčešće žale?
Gotovo da nema osobe koja se ne žali na nešto od navedenog. Neki preliminarni podaci govore da se zastupljenost simptoma vezanih za depresiju, anksioznost i strah među opštom populacijom povećao i 10 puta. Koliko naša mreža prati izveštaje drugih nevladinih organizacija, ali i institucija, čujemo da se povećao broj ljudi koji se obraća za stručnu pomoć. Naše konkretno iskustvo je da se korisnici udruženja žale na novonastale okolnosti kada su u pitanju njihove redovne kontrole i dostupnost nadležnog lekara, ali i brige kako da reorganizuju svoju svakodnevicu i da improvizuju socijalne odnose, što su često vrlo ugroženi aspekti kada su psihijatrijski korisnici u pitanju.
Po jednom globalnom istraživanju, kod mladih se pojava depresije i anksioznosti udvostručila tokom pandemije – svaki četvrti adolescent u svetu pati od simptoma depresije, dok svaki peti pati od simptoma anskioznosti. Kako to objašnjavate? Da li je to direktna posledica izolacije i prelaska na onlajn nastavu?
Kod nas su nažalost retka udruženja građana koji se bave pružanjem psihosocijalne pomoći adolescentima. Već duže vreme je aktuelan porast depresivnih i anksioznih poremećaja među adolescentima, a zajedno s tim ide i viša stopa suicida i zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. Situacija onlajn nastave, izolacija i manjak socijalnih odnosa su pre okidač, tj. povod da se postojeći problemi depresije i anksioznosti ispolje. Aktuelnom stanju prethode godine bez adekvatne nege, psihološke podrške, a ponajviše zdravog porodičnog okruženja, gde se deca osećaju prihvaćeno i prijatno toliko da godinu dana ređih socijalnih kontakata sa vršnjacima ne mogu da budu uzrok depresivnim ili anksioznim poremećajima.
Đaci će se od septembra ipak vratiti u školske klupe. Da li očekujete da će imati poteškoće u prilagođavanju svakodnevnoj školskoj rutini? Kako bi, po Vama, nastavnici i profesori trebalo da pristupe deci?
Deca u suštini vole rutinu jer im donosi predvidljivost. Školske obaveze nisu novina za njih da bi to bio veliki izvor stresa. Trebaće svima vremena, i učenicima i nastavnicima da se prilagode na uobičajeni način rada. Strpljenje i razumevanje sa svih strana je potrebno.
Psiholozi širom sveta su saglasni da će se posledice pandemije osećati još nekoliko godina. Neki smatraju da će i povratak u normalnost, kada se pandemija završi, biti rizik po mentalno zdravlje, jer će ta normalnost biti drugačija od one na koju smo navikli. Očekujete li epidemiju psihičkih oboljenja kada sve ovo prođe?
Dugoročne posledice pandemije će se tek videti za neko vreme. Mi još uvek imamo uvid u aktuelne posledice kao što su strahovi od zaraze, kompulzivno vođenje računa o higijeni i slično. SZO predviđa pandemiju psihičkih problema. Mi za sada pratimo aktuelna dešavanja i u okviru naših projektnih aktivnosti nastojimo da zagovaramo važnost mentalnog zdravlja, sprovođenje Programa o zaštiti mentalnog zdravlja, promovišemo važnost edukacije i informisanosti u ovoj oblasti. Ako bilo šta postignemo i doprinesemo da se stanje ne pogorša značajno, na dobrom smo putu, i mi kao mreža “NaUm” i ostali srodni projekti i inicijative.
Preživeli smo i ratne devedesete, bombardovanje, hiperinflaciju, tranziciju… Jesmo li se kao društvo i pojedinci uopšte izborili sa tim traumama ili smo ih potisnuli?
Ratna trauma je specifičan fenomen jer se ne dešava svim ljudima, niti se ispolji kod svih koji su bili pogođeni ratnim dešavanjima. Svakako kada postoji važno je raditi na tome. Potiskivanje neće pomoći da se prevaziđe, ali stručan rad, adekvatna psihosocijalna podrška i te kako može da pomogne da se ratna trauma integriše u sopstveno životno iskustvo. Mi smo verovatno ugroženiji od drugih zemalja zbog nedostatka stabilne, transparentne i dostupne psihološke pomoći, zbog stigme i diskriminacije koja sprečava pojedinca da se obrati za stručnu pomoć, zbog needukovanosti šta je mentalno zdravlje.
Kako objašnjavate da smo kao društvo i dalje prilično neosvešćeni po pitanju mentalnog zdravlja ili mentalnih oboljenja? Kako je, recimo, moguće da u 21. veku nemali broj ljudi u Srbiji ne veruje da postoji postporođajna depresija ili depresija generalno? Ili se stidi da ode psihijatru, dok tablete za smirenje pije na svoju ruku? Zbog čega i dalje postoji jaka stigmatizacija narušenog psihičkog zdravlja?
Stigma prema osobama sa problemima mentalnog zdravlja je duboko ukorenjena u društvu, uz veliki broj predrasuda. Od toga da se osobe sa problemima mentalnog zdravlja percipiraju kao opasne, do toga da se etiketiraju kao “ludi” ako potraže stručnu pomoć. Jedan od slogana iz kampanje udruženja i Karitasa Srbije bio je – “Mentalna bolest nije zarazna, ali ravnodušnost jeste”. Potrebna je edukacija na svim nivoima, počev od najmlađeg uzrasta. Radionice koje su rađene u školama, gde su srednjoškolci imali mogućnost da razgovaraju sa korisnicima i psiholozima, dale su ohrabrujuće rezultate u smislu razumevanja i prihvatanja.
Tabloidi su o koroni često izveštavali senzacionalistički i na uznemirujuć način, a predsednik je poručivao da će groblja biti mala da prime sve umrle. Takođe, nedavno su nas sa televizija i naslovnih strana tabloida bombardovali fotografijama iskasapljenih žrtava Belivukove grupe, dok su predsednik države i ministar policije do detalja opisivali na koji način su ljudi mučeni i ubijani. Kako takvo izveštavanje i ponašanje predstavnika vlasti utiču na mentalno zdravlje građana?
Najblaže rečeno loše utiče, ljudi se plaše, traumiraju, neki prizori izazivaju gađenje. Postoji priručnik o izveštavanju u slučaju suicida, ima ga na sajtu centra “Srce”, ali se mediji oglušuju o te preporuke i izveštavaju neprofesionalno, bez svesti o posledicama. Ovo produbljuje stigmu prema osobama sa problemima mentalnog zdravlja, jer niko ne želi da bude etiketiran, ljudi iz tih razloga odbijaju da potraže pomoć jer se boje da će biti odbačeni i izopšteni. Na taj način se stvara jedan začaran krug, a posledice mogu biti tragične. Još jednom apelujemo na medije i nadležne institucije da reaguju, da poštuju kodekse i preporuke i da izveštavaju profesionalno o osetljivim temama.
Šta država mora da uradi kako bi došlo do promene svesti? Da li su potrebna veća ulaganja u ovu oblast zdravlja?
Država bi, pre svega, trebalo da pokaže spremnost da otpočne primenu Programa o zaštiti mentalnog zdravlja, jer taj program nudi neka suštinski dobra rešenja. Zatim da uključi sve aktere na polju mentalnog zdravlja u implementaciju. Neki prvi koraci u vidu sastanaka i konsultacija su napravljeni, pa se nadamo da ćemo zajedno raditi u opštem interesu. Jer, mentalno zdravlje predstavlja nacionalni kapital i neodvojivo je od fizičkog zdravlja. Promene i reforma sistema zaštite mentalnog zdravlja je neophodna, mi smo kao pokret spremni da damo svoj maksimalan doprinos, pa se nadamo da će i institucije imati sluha i preduzeti određene korake u ovom pravcu.
Naslovna fotografija: Udruženje “Herc”
