Panić: U normalnoj državi cela Vlada bi se drmala posle peticije lekara

On u intervjuu za podkast Istinomera „U mikrofon“ kaže i da minimiziranje broja lekara koji su potpisali, u odnosu na ukupan broj zaposlenih u zdravstvu, ne znači ništa, jer da „sada tih 3.000 obustavi rad, sistem bi doživeo potpuni kolaps“. Prema njegovim rečima, pandemija je „ogolila sve nedostatke sistema u kom čim se zaposlite, čujete poruku ‘Ćuti, ništa ne može da se promeni’ ili ‘Ćuti, može da bude gore’“.

Da li je danas ta faza – bivanja goreg?

Što se tiče međuljudskih odnosa i što se tiče kadrova koji se trenutno nalaze na upravljačkim mestima ili raspolažu javnim dobrima, sigurno je značajno gore. Manje su menadžeri, manje su sposobni i vrlo su ucenjeni. To su čuveni v.d. – vršioci dužnosti direktora. Zdravstvo predstavlja baš partijski plen. Svi pokušavaju da što više novca izvuku iz zdravstvenog sistema, jer to je verovatno poslednji sistem u državi koji još uvek ima novca.

Rekli ste da je zdravstvo jedini sistem koji još ima novac – gde je tačno taj novac?

To bih i ja voleo da znam. To bismo svi voleli da znamo. Sa svih zvaničnih državnih sajtova su skinute informacije koje bi trebalo da budu tu i koje su prethodno bile na sajtovima. Da dođete do bilo kog dokumenta iz ministarstva ili iz fonda ili iz bilo kog relevantnog mesta, apsolutno je nemoguće. Ne možete da dobijete ni spisak zaposlenih u jednoj zdravstvenoj ustanovi, a kamoli da vidite gde ide novac.

INTERVJU SA RADETOM PANIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Šta vam to govori, kao zaposlenom u zdravstvu i kao nekom ko je na čelu sindikata?

Dakle, trenutno nemamo dokaze i ne možemo to da dokažemo, ali je opšta javna tajna da se tenderi nameštaju, kao i da se novac kroz razne provizije ili druge usluge sliva u privatne džepove. To što ministar Lončar pokušava da u stvari bude direktor RFZO govori gde je novac. Jedan od primera, a datira unazad 4-5 godina, iz Kraljeva – na primer, nabavka jednog dela aparata za anesteziju zvanično košta 3.000 dinara od ovlašćenog proizvođača, original, a od neovlašćenog proizvođača, nekog ko je napravio taj isti deo, naplaćivan je 29.000 dinara. Deset puta više. Obično su te provizije na 400.000 evra, koliko košta jedan ozbiljan aparat tipa skenera ili magnetne rezonance, najmanje 100.000 evra. Kada bi došao neko ozbiljan i sa dobrom namerom i kada bi se našla sva ta dokumentacija, mislim da bi zatvori u Srbiji, a i u okolini, bili mali. Ta dokumentacija negde mora da bude, pogotovu što je sav taj novac, koji predstavlja investicije u zdravstvu, došao iz EU, iz pretpristupnih fondova, kao i od Evropske investicione banke, Svetske banke. To je novac o kojem se u Srbiji trenutno ne govori, a priča se o nekim humanitarnim pomoćima – donacijama koje dolaze iz Rusije i Kine, iako 90% novca koji stiže za investicije u zdravstvu u Srbiji dolazi iz EU i zemalja EU.

U zdravstvu ste od 2002. godine. Mahom su vlasti ulaganja u zdravstvo pominjale ili u predizbornoj kampanji, ili u novogodišnjim intervjuima ministara. Tako je još Božidar Đelić 2008. najavljivao investicije od 70 miliona od EIB za kliničke centre, potom je Tomica Milosavljević 2010. konstatovao da je zdravstvo 2002. bilo na kolenima i da je „najveći izazov održati postignuto“, sve do Lončara, odnosno Vučića koji govori o milijardama i optužuje prethodnike da nisu ni linoleum u liftu promenili. Zapravo, nema zbirnih podataka o tome koliko je stvarno uloženo i koliko se realno ulaže. Da li je vaš sindikat uspeo da prikupi te podatke?

Neki od podataka koje smo ipak uspeli negde da nađemo govore da ovaj novac koji se ulaže u kliničke centre postoji od 2006. Radi se o projektima iz 2006. godine, kada je Evropska unija dala oko milion evra da bi se od Evropske investicione banke realizovao zajam od dvesta miliona evra za sređivanje četiri klinička centra. Već 2006. povučeno je osamdeset miliona, koji su bili prva tranša, i sve je trebalo da se završi do 2009. godine. 2003. godine je bilo pedeset miliona evra kredita za dvadeset regionalnih bolnica, palijativna nega 2,7 miliona, zatim za borbu protiv droge 1,5 miliona, 1,5 milion za agenciju za akreditaciju, 10 miliona evra za službu hitne pomoći… Vidite da su to desetine miliona evra, pa i stotine, koje se daju ili kao bespovratna pomoć, ili kroz kredite Evropske investicione banke ili Svetske banke. Podatak koji ja pouzdano znam, a koji naša služba nije našla ovde, jeste o tri miliona dolara data za četiri bolnice koje su bile pilot-projekti za uvođenje integrisanog informacionog sistema. Kada sam ja 2015. godine izabran za predsednika sindikata, poremetio sam prethodne dogovore sa ministarstvom da primarna zdravstvena zaštita pređe u privatne ruke, a da se verovatno i što se tiče sekundara i tercijara dosta toga prevede u privatne ruke. To je model koji trenutno imamo na Kosovu, poprilično po ugledu na američko zdravstveno osiguranje i funkcionisanje sistema. To bi bila katastrofa po zdravlje i život svih građana Srbije, jer mi nismo zemlja koja to može da podnese. Sećam se, u Palati Srbije ministar se obraća mom prethodniku i pita ga u koju bi on komisiju da uđe, a on odgovara – na kakve komisije mislite? Ministar Lončar kaže – stiže nam sedmi put novac za reformu primara, treba da bude nekih desetak komisija, pa on može da bira u koju će. Stvar je jednostavna – novac koji nam stiže dobijamo da bismo se pripremili da uđemo u Evropsku uniju. Kada se otvori Poglavlje 28, koje se tiče zaštite zdravlja, ako se ikada otvori, treba da predstavimo Evropskoj uniji šta smo to uradili sa tim novcem. Dakle, sve te pare su negde otišle u privatne džepove, upravo preko tih komisija, tendera, pravljenja projekta, koji se prave da bi bili odbijeni, ne bi li se ponovo pravio projekat i ne bi li ponovo dobili novac. Dakle, jednom rečenicom – vlasti Srbije pljačkaju narod, onemogućavaju da se zdravstveni sistem ponovo postavi na noge, i time dovode građane Srbije u situaciju da ostanu bez Ustavom garantovane zdravstvene zaštite.

Da li je to imanentno ovoj vlasti, ili su to i prethodne vlasti činile?

Mislim da su i prethodne vlasti radile isto, gotovo da sam siguran, samo što su prethodne vlasti to radile na neki finiji ili kulturniji način, pa nije bilo toliko otvorenog otimanja.

Kako se to „kulturnije” krade?

Bile su manipulacije, uzimanje novca, ali nije bilo bukvalno otimanje i uzimanje svega. Da podsetim da su zdravstvenim radnicima smanjene plate, da podsetim da informacioni sistem ne funkcioniše kako treba, da podsetim da su ponovo bili tenderi za pravljenje Covid-baze za koju vidimo kako radi, a kada vidite kako se renoviraju bolnice… Znate onu čuvenu predsednikovu rečenicu o krečenju WC-a? E, to, samo što to krečenje WC-a košta kao da ste napravili luksuznu bolnicu.

Fiskalni savet je nekoliko puta upozoravao na to da je način raspodele zarada u zdravstvu nestimulativan, da se više ulaže u oružje nego u zdravstvo, da je iz zdravstva od 2013. do 2018. otišlo 10.000 ljudi. Šta bi bio, po vašem mišljenju, cilj takvog ponašanja?

Ministarstvo i vlast su odlučili da zdravstvo u većoj meri pređe u privatne ruke. Mi smo na to kao sindikat upozoravali, pa nam je protivzakonito uzeta reprezentativnost i sada smo na sudu. Hteli su privatizaciju na isti način kao što se ona vršila u firmama. Dovedete nesposobnog čoveka na čelo, on namerno radi na tome da ne budete profitabilni, da imate gubitak, onda dođe neki revizor koji kaže da ta firma ne može da radi, da je skupa za državu i onda se prebaci u privatne ruke preko licitacija, koje na kraju ispadnu poklon. Domovi zdravlja se nalaze na vrlo atraktivnim lokacijama i neko bi vrlo rado hteo da ih pretvori u hotele i neke druge objekte. Setite se šta se radilo sa velikim proizvođačima lekova koje smo imali, pa sa Torlakom, pa sa banjama, medicinom rada, što je sve takođe bilo deo zdravstvenog sistema. Da sada imamo velike proizvođače lekova, da imamo naš Torlak, ne bismo zavisili ni od koga i ne bismo morali da uvozimo lekove koji nisu standardizovani, ili aparate koji nisu standardizovani.

Ali nije logično – žele da prebace zdravstvo u privatne ruke, a privatnim lekarima sada ne dozvoljavaju da testiraju na Covid-19?

To je ucenjivanje, i ovde ne pričamo o uređenom sistemu, jer na drugoj strani je i taj privatni sektor diskriminisan. Zakon stavlja u istu ravan privatni i državni sektor, i na teretu Fonda bi morali da budu i privatnici, odnosno onoliko koliko se fakturiše usluga iz državne ustanove, toliko bi ta ista usluga morala da bude plaćena od strane Fonda i kod privatnika. Ali šta se dešava? Ministarstvo neće time da se bavi i privatnicima ostavlja da love u mutnom. Neke kolege koje rade dodatno, privatno, nisu prijavljene, pa se na te usluge ne plaća porez. Da li neko kontroliše šta ulazi u privatne ustanove i šta izlazi iz privatnih ustanova? Kada radite u privatnoj ustanovi, ako izuzmemo par njih koje su bolje uređene i zaista pokušavaju da rade po propisima, radi se u nekoj sivoj zoni. Pošto tu nemate plaćanje poreza, plaćanje socijalnog, onda su oni u mogućnosti da drže niže cene usluga, a to odgovara ministarstvu jer se nedostatkom kadra i lošim uslovima u državnom zdravstvu pacijenti usmeravaju ka privatnicima. Privatnici trenutno služe da pokriju rupe, a u svakom slučaju moraju da ćute jer su, zbog različitih dozvola koje moraju da dobiju, uvek u poziciji da budu ucenjeni. Verujem da mnogi od njih nekome plaćaju i neku, uslovno rečeno, zaštitu. Ova država definitivno funkcioniše – vlast, oprostite, ne država – vlast koja trenutno predstavlja ovu državu funkcioniše po mafijaškim sistemima.

Koji su dometi peticije koju je potpisalo skoro 3.000 lekara, naročito ako se uzme u obzir da sami lekari tvrde da postoje pretnje i da su neki potpise povukli?

Ministar je izašao i rekao da nikoga neće dirati i da će biti zaštićeni, a u stvarnosti se dešava suprotno. Na lokalnom nivou svi direktori su sigurno dobili zadatak da izvrše pritisak. Mene u principu ne diraju, pošto se ja dobro razumem u zakone i više vole kada me nema na poslu nego kada dođem. Ali i moj direktor je proveravao moje radne liste odsustva, šta radim i koliko u prethodnih mesec-dva. To je poruka između redova. Čuli smo pretnje koje je direktor uputio onoj sestri, da li Loznica ili Sokobanja, pa je dobila otkaz dok je bila na bolovanju. Čuli smo direktora Palilule, koji je, mislim, predsednik Saveta za zdravstvo SNS, na snimku na društvenim mrežama, gde on preti, traži spiskove, kaže da će da razmesti osoblje po Krnjači. Stvarno je sramota da njega treba da zovemo kolegom. Pitaju sindikat što ništa ne preduzima. Ali kako da preduzmete nešto u državi u kojoj javno tužilaštvo radi na poziv predsednika, a sudovi pokreću postupke kada vlast ima interes, dok kada vlast nema interes, postupci traju po pet-šest godina?

Koji su dometi ove peticije, na šta bi svi ti potpisi mogli da utiču?

Ja bih prvo rekao šta bi to proizvelo u nekoj normalnoj državi gde institucije funkcionišu – ministar zdravlja bi bio bivši, a drmala bi se cela Vlada. Sad trenutno i nemamo vladu, niti ministra, ali kada vam se potpiše 50 lekara, onda već imate problem, a kada se potpiše 3.000 lekara, onda imate strašan problem.

Njihova argumentacija je da je to manjina.

To samo govori da su oni ili vrlo drski, ili da nisu dobro pogledali spisak. Tu se nalaze svi oni lekari, prvenstveno specijalisti, koje se trenutno bave lečenjem najtežih Covid-19 pacijenata. Kada bi tih 3.000 lekara – a i 1.000 je dovoljno – krenuli u obustavu rada, zdravstveni sistem bi istog trenutka pao. Ja sam već upozorio i upozoravam da u poslednjih 20 godina zdravstveni sistem na svojim plećima nose zdravstveni radnici, i samo naša etika i naša empatija da pacijenti dodatno ne pate drži sistem. Da me niko ne razume pogrešno, znam da je teško doći do zdravstvene usluge u Srbiji, ali je važno da pacijenti dodatno ne pate. Mi se ne odlučujemo na obustavu rada, a imamo milion razloga da tu obustavu rada organizujemo. U Kraljevu je 2018. godine bila obustava rada, odnosno odbili smo da radimo jer u Zakonu o zdravlju i bezbednosti na radu piše – ako imate aparat koji nema potvrdu o funkcionalnoj ispravnosti i bezbednoj upravi, ne sme da se radi na njemu. Dakle, ako nema atest. Ako mi kažemo „Nećemo sa takvim aparatom da radimo”, onda kažu da ste vi domaći izdajnik, strani plaćenik i da vi odbijate da lečite narod i želite narodu loše. Tada je ministarstvo dobilo potvrdu od Dregera da ventilatori u centralnoj intenzivnoj nezi u Kraljevu sedam godina nisu servisirani. To su ovi aparati, respiratori o kojima se sada priča, a postavljamo pitanje da li aparati koji su stigli iz Kine uopšte imaju tu istu dozvolu i da li postoji serviser u Srbiji koji je prihvatio da ih servisira. Tu informaciju još uvek nismo dobili. Pitali smo to još kada su prvi aparati stigli u Kragujevac – država ćuti i krije.

Šta mislite, kakav će biti efekat peticije koja traži i smenu Kriznog štaba i transparentnost podataka, imajući u vidu da niko još nije ponudio ostavku i da i dalje nemamo jasne podatke?

Ispravio bih vas samo – smena štaba nije prvi zahtev, to je navedeno na kraju. Zapravo se traži to da Krizni štab preuzme odgovornost, odnosno njegovi članovi, za ono za šta su imenovani, ako su uopšte imenovani.

Šta je tačno „preuzimanje odgovornosti” u ovom slučaju?

To znači da konačno saznamo koji su tačni podaci – kakvi se testovi rade. Ako im verujemo da se uradi 10.000 testova, šta je u tim testovima struktura – da li su to brzi, serološki ili su to PCR testovi? Ti brzi serološki testovi nam prave mnogo veće probleme nego što su korisni, ali neko mora očigledno da ih potroši, jer su kupljeni ili dobijeni iz donacije. Važno je i koji je procenat od urađenih testova pozitivan, kome se rade testovi, kako se uzimaju, da li postoji jedinstveni protokol, npr. brisa, za PCR test? Takođe, ko je rekao da hlorokin i dalje bude u obaveznom protokolu lečenja? Najbitnije, koji je broj novoobolelih, koji je broj obolelih aktivnih slučajeva, koji je broj onih koji se leče u bolnicama, koja je smrtnost i kakvi su nam još kapaciteti? Dok te informacije ne dobijemo – da ne nabrajam dalje šta je sve potrebno – niko, ali niko, ni sa kakvom stručnošću ne može predložiti mere koje će biti adekvatne. Da ponovim, niko ne sumnja u kompetentnost lekara koji se nalaze u Kriznom štabu. Sumnjamo – zapravo, sigurni smo da nemaju prave informacije i da ono što oni preporučuju nije na osnovu činjeničnog stanja, nego na osnovu friziranih podataka sa kojima je država manipulisala, i uopšte je pitanje da li se manipuliše tim podacima u Batutu ili u samoj Covid-bazi, ili se manipuliše na nivou ustanova, dakle – ministar okrene direktora i kaže im šta moraju da rade.

Na drugoj strani, nije jasno zašto bi neko napravio Covid-bazu u koju se slivaju podaci, da bi manipulisao tim podacima?

Na ovo pitanje ranije nisam znao odgovor, a on je jednostavan, sada sam se raspitao. Svetska obaveza Srbije jeste da ima centralnu Covid-bazu. Opet je došao pritisak od Svetske zdravstvene organizacije i sveta, pa su morali da naprave tu bazu, ali mislim da su je unapred pravili tako da bi manipulisali njom. Da svet nije tražio da je imamo, ne bismo je ni imali.

U samom tekstu peticije se govori da ljudi žele novi Krizni štab sa ljudima dokazanih moralnih kvaliteta. Imam utisak da ih pravdate rečima da su izmanipulisani…

To opravdanje je vrlo uslovno. Ja kažem – rade stručno ali nemaju podatke, a onda dobijemo odgovor od drugih kolega – zašto onda ne podnesu ostavke? Kada bi doktor Kon, u koga gledaju svi građani Srbije, kada bi on rekao „Ili ćete mi dati podatke, ili ja napuštam Krizni štab“, sigurno bi dobio podatke. Ideja je pomoći i ohrabriti te kolege da se postave u ime struke i u ime zaštite zdravlja i života građana Srbije, a ne u ime vlasti. Plašim se da te kolege imaju utisak da moraju da slušaju vlast, i to smo čuli od dr Kona više puta. Poručujem ovim putem doktoru Konu da je on ovog trenutka duplo, troduplo i desetostruko važniji od predsednika Aleksandra Vučića. On mora da se pita, a ne politika, da bi se zaštitili zdravlje i životi građana. Vidite da se Kon povukao i da ga više nema toliko u javnosti, jer je svestan šta se ovaj put dešava i svestan je da ovaj put Sindikat lekara i farmaceuta Srbije neće odustati, da ima široku podršku javnosti i da 3.000 lekara ne veruje u institucije.

Sećam se da ste u jednom intervjuu rekli da ste bili iznenađeni tom peticijom?

Ne, iznenadio me je broj kolega koje su se usudile da potpišu.

Zašto?

Upravo ono vaše prvo pitanje o atmosferi u kojoj radimo je i odgovor. Ja sam možda zakasnio, zato što Sindikat nije pokretač ove incijative, pa se trudimo da ne smetamo. Juče, kada sam čuo za taj otkaz dr Saše Ljuštine, kontaktirao sam tu koleginicu koja mi je rekla da ne želi da odustane od otkaza, zato što to maltretiranje traje sedam godina. Znate, nešto možete trpeti šest meseci, godinu dana, dve, ali kada nešto traje sedam godina, onda je to jako teško. Kolege su strašno zaplašene i oni koji bi se usudili da, na primer, pokrenu postupak, odustaju, jer to traje pet i više godina, a vi za to vreme treba da hranite porodicu. Ja sam, baveći se sindikatom u Kraljevu, shvatio – bilo šta da se promeni u Kraljevu, ne vredi bez promene na republičkom nivou. Ono što mislim da će ovih 3.000 potpisa dati jeste ovo što se i dešava. Prvi put je vlast ozbiljno uzdrmana, zato što su se pokrenuli svi stubovi države. Imamo podršku advokata, imamo podršku prosvetnih radnika, da ne pričamo o akademicima, ali i o građanima. Prvi put država vidi da je vlast zaista ugrožena. Džaba im izbori, kada građani nisu zadovoljni.

Naslovna fotografija: FoNet/Zoran Mrđa