Pendrečenje (skoro) nikada ne dođe do suda

Ima izveštaja o torturi u pritvorima, poneki članak o maltretiranju građana u malim sredinama, o nekažnjivosti lokalnih „šerifa“, interesantan podatak je da je Italija kažnjena zbog policijske brutalnosti tokom samita G8 sada već davne 2001. godine. Sud, ali italijanski, tada je zbog torture i mučenja, naložio Italiji (državi, a ne policajcu) da plati 45.000 evra čoveku koji je podneo tužbu. 

Ima primera iz Crne Gore, gde je Savet za građansku kontrolu 2015. utvrdio da je na protestima upotrebljena prekomerna sila i tražila se odgovornost policijskih službenika. Iste godine komandant specijalne policijske jedinice prvostepeno je osuđen na pet meseci zatvora, jer je neistinitim svedočenjem u sudu prikrio policajce koji su počinili krivično delo mučenja.

Kako je u Srbiji, ima li primera da je neki policajac kažnjen zbog brutalnosti, pitali smo Sašu Đorđevića iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku koji kaže da sektor unutrašnje kontrole Ministarstva unutrašnjih poslova ne podnosi veliki broj krivičnih prijava zbog zlostavljanja i mučenja. 

„Sektor je prošle godine podneo jednu krivičnu prijavu, 2018. dve, a u 2017. ih je bilo nešto više – šest. To ne korespondira sa ocenom Evropskog komiteta za sprečavanje torture Saveta Evrope, krovne organizacije za zaštitu ljudskih prava, koja je 2018. godine, nakon posete Srbiji, ocenila da policijsko nasilje nije izolovan incident, već prihvaćena praksa i deo policijske kulture. Štaviše, zaključili su da se počinitelji retko izvode pred sud, dok su kazne uglavnom uslovne“, kaže Đorđević za Istinomer.

On dodaje da je ovo deo većeg problema, a u prilog tome govori i presuda Vrhovnog kasacionog suda koji je presudio u korist uzbunjivača iz policije jer mu je odbijena zaštita od odmazde kada je došao do snimka u kojem načelnik kriminalističke policije iz Novog Sada šutira osobu koje je uhapšena. 

„Poslednji slučaj kojeg se sećam, a da je policajac zbog prekomerne sile osuđen, desio se 2009. godine, kada je pripadnik beogradske Interventne brigade policije osuđen na 13 godina zatvora zbog ubistva mladića od 24 godine“, kaže Đorđević i dodaje je ovde slučaj ubistva vatrenim oružjem.

Kada je reč o dešavanjima od poslednjih nekoliko večeri, Đorđević kaže da svi koji su doživeli bilo kakvo nasilje, treba da prijave slučaj policiji, tužilaštvu, Zaštitniku građana, kao i da je  vrlo bitno da povrede odmah slikaju ili da im neko pomogne u tome. 

Na pitanje da li policija dobije naređenja za brutalno postupanje ili je to stvar pojedinaca, Đorđević je rekao da prema Zakonu o policiji, policijski službenik primenjuje ovlašćenja po sopstvenoj inicijativi, po naređenju nadređenog službenika, po nalogu javnog tužioca ili drugog nadležnog organa izdatom u skladu sa drugim posebnim zakonom, tako da su sve opcije moguće.

„Jedino je za upotrebu hemijskih sredstava, u ovom slučaju suzavca, potrebno odobrenje direktora policije i ministra unutrašnjih poslova. Ovde je najvažnija obuka jer u ovakvim nasilnim incidentima je od krucijalne važnosti da policajac zna kada treba da primeni fizičku snagu ili neko drugo sredstvo prinude, a da to bude u skladu sa situacijom na terenu“, kaže istraživač BCBP.

Ranko Panić

Kao što se ovog jula u mozak urezuju scene kada desetine policajaca tuku momka koji leži na ulici ili kada otimaju i bacaju bicikl mladiću kojeg su pretukli, i kao što sada iz glave ne izlaze razbijene glave i otkinuta koža nadlaktice, ostaje sumnja da će za to neko odgovarati.

A evo zašto. Najpoznatiji i najteži primer policijske brutalnosti o kojem stalno govori aktuelna vlast, jeste prebijanje Ranka Panića za vreme protesta radikala zbog izručenja Radovana Karadžića Haškom tribunalu jula 2008. godine. Ranko Panić je preminuo u Urgentnom centru 15. avgusta iste godine. Kako je Istinomer već pisao, po preuzimanju vlasti, Aleksandar Vučić je na leto 2012. godine obećao majci Ranka Panića da će državni organi preduzeti sve da se pronađu odgovorni. 

Optužnica protiv osumnjičenog Nikice Ristića, koji se teretio za nanošenje teških telesnih povreda, potvrđena je tek krajem 2015, a suđenje je trajalo godinama.  

U maju 2019. odlukom Višeg suda u Beogradu, nekadašnji pripadnik Žandarmerije Nikica Ristić oslobođen je optužbi za nanošenje teških povreda Ranku Paniću, a u martu ove godine ta presuda je i potvrđena. Drugih osumnjičenih pripadnika žandarmerije nije bilo. U izveštaju policije o dešavanjima na mitingu 2008. koji je dostavljen Skupštini iste godine piše da je Ranko Panić zadobio povrede usled preterane i neopravdane upotrebe sile od strane pripadnika policije. Za prekomernu upotrebu sile tada niko nije odgovarao, a huligani su dobijali simbolične i uglavnom uslovne kazne.

Vučićeva inauguracija, protest ispred predsedništva, devedesete

Pre manje od tri godine društvene mreže i po neki  mediji  objavili su snimke na kojima navodno „obezbeđenje“ pred zvaničnom policijom praktično davi fotoreportere i novinare tokom polaganja zakletve novoizabranog predsednika Aleksandra Vučića. Prvo osnovno javno tužilaštvo je, nakon analize dokaza, odbacilo sve krivične prijave napadnutih novinara jer je zaključilo da nije bilo „ugrožavanja sigurnosti“ ili „nasilničkog ponašanja“, niti bilo kojeg drugog krivičnog delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Jedan od organizatora protesta “1 od 5 miliona” Srđan Marković bio je povređen tokom incidenta na protestu ispred Predsedništva Srbije i tada tražio od  Vojno-bezbednosne agencije da kaže ko je bio dežurni starešina u obezbeđenju predsednika Srbije i ko je naredio brutalno prebijanje demonstranata. Iako je odgovor stigao od predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji je izjavio da na protestu ispred Predsedništva nije reagovalo privatno obezbeđenje, već pripadnici Vojske Srbije, nije se saznalo ko je to bio.

“Reč je o ljudima iz Vojske Srbije koji su ovu zgradu čuvali i u vreme Borisa Tadića, dok je osam godina bio predsednik Republike. Ti ljudi svoj posao rade u skladu sa zakonom i štitili su zakon“, rekao je tada Vučić, ali za nanošenje povreda demonstrantima niko nije ni saslušan.

Da se ne vraćamo predaleko u prošlost, mnoge generacije još se sećaju suzavca i batina na demonstracijama 9. marta 1991, pa vodenih topova na studente i premlaćivanja novinara 1997, zatim maltretiranja brojnih pripadnika Otpora 2000. godine. Zajedničko za sve je da se ne mogu naći podaci da je bilo koji pripadnik policije optužen ili kažnjen za upotrebu prekomerne sile.

Zakon o policiji kaže da sila mora biti minimalna

Brojne nevladine organizacije, novinarska udruženja, udruženje tužilaca i advokatska komora zatražili su da se ispita upotreba prekomerne sile tokom najnovijih protesta.

Upravni odbor Advokatske komore Srbije ocenio je da je, u brojnim slučajevima, primena policijskih ovlašćenja bila nezakonita, brutalna i nesrazmerna potrebi zbog koje se preduzimala.

Advokatska komora Srbije je ukazala da u svakoj situaciji policija ima veći stepen odgovornosti od samih učesnika protesta i da u skladu sa Zakonom o policiji, pri obavljanju svojih dužnosti mora poštovati Ustavom zajamčena ljudska prava .

U Članu 68. Zakona o policiji, piše da primena policijskog ovlašćenja mora biti srazmerna potrebi zbog koje se preduzima, odnosno „između više policijskih ovlašćenja primeniće se ono kojim se zadatak može izvršiti sa najmanje štetnih posledica i za najkraće vreme“  i uz minimum neophodne sile.

U Članu 113, na primer piše da se „udarci službenom palicom ne smeju zadati u predelu glave, vrata, kičmenog stuba, grudnog koša, trbušnog zida, genitalija i zglobova, osim ako su takvi udarci neophodno potrebni radi zaštite života i tela“.

Ipak, kontrola rada policije deo je dužnosti Sektora unutrašnje kontrole, a kako stoji u Članu 232, kontrolu rada unutrašnje kontrole – vrši ministar.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović