Perom protiv deponije
Taman htedoh da okačim pero o rever kad se ona doseti i ode iz novinarstva. Od koga sada da učimo lepo pisanje, kratku rečenicu, britku misao i glagolske prideve kad je ona odlučila da abdicira? Uvrtevši u glavu da je prošla ispod duge Jelena Karleuša je na odlasku častila ovdašnje kolumniste tvrdnjom da niti umeju da pišu niti imaju pameti koliko jedna pevaljka. U njenom oproštajnom štivu trebalo bi, pre svih, da se pronađu oni koji joj podrepaški učiniše plezir i uzdigoše je do lumena srpske kolumnističke misli. Obezvredila im logiku, zbog takvih Džoni Štulić ne zalazi više u ove rezervate.
Gorak je kolumnistički hleb, naročito kada ga mesi neko ko se potpisuje početnim slovima JK. Za tu vrstu pisanja neophodni su talenat, znanje, zanat, iskustvo, pregršt duha i duhovitosti i poznavanje svih slova i interpunkcije. Note, podrazumeva se, ne mora da zna.
Ona koja se usudila da izgovori da joj nema ravna u sricanju slovnih znakova i da je na tom polju nepobediva odlazi iz sfere koja joj ne pripada a još manje ona pripada njoj i vraća se tamo odakle je i došla da se bahato, nasilnički, agresivno, prostački i sa onoliko animoziteta obračuna sa svakim ko pomisli da je pisanje sveti posao dat mislećem biću. Nema kursa na kome se pisanje uči, rekao bi Danilo Kiš, to ili umeš ili ne. Da probamo.
Pišem kratke rečenice. Sa malo reči. Da budu jasne. I čitljive. Posebno razumljive. Sa tačkom na kraju. Evo. Tačka.
Mogu da pišem i malo duže rečenice, one koje imaju zarez. Ni one neće biti ništa manje razumljive, čak ni oni njeni delovi posle zareza.
Nije teško pisati ni rečenice u kojima će biti i tačke i zareza; to izgleda tako da njihovi delovi ritmično dišu u skladu sa celinom; delovi između tačke i zareza nastavak su misli rođene na početku i dovedene u sklad na kraju toka svesti pre i posle tačke i zareza; naravno, ako umeš.
Neretko, pišem i tako da, ukoliko se za to ukaže potreba, u dužoj složenoj rečenici postoji i umetnuta rečenica u kojoj je nekada, opet po potrebi, prisutna i apozicija čiju funkciju ne bih objašnjavao ali je njena neophodnost očigledna te s toga nije na odmet koristiti je tako da se, čitajući tako složenu rečenicu, nikako ne izgubi nit koja njen početak povezuje sa krajem pa čak i kada na njenom kraju postoje tri tačke…
Za sve to vreme pero je relikvija koja slika, boji i oplemenjuje. Mastiljare ostavljaju jedan jedini trag, ono što se po vežbankama razlivalo kao i njihovo umeće pisanja a zvalo se narodski – „krmača“. Negde je jednom zapisano da pojedini pevači nisu iznosili đubre iz kuće da bi od njega pravili pesme. Neki to rade i danas i od iste kućne deponije prave novinske tekstove. Još sam u dilemi da li lepše pevaju ili pišu.
