Pesma od laži
Drago mi je zbog toga što ništa od bakaluka nije poskupelo, što govori o tome da je ministar Slobodan Milosavljević govorio istinu čitavo leto uveravajući nas da hrana neće da poskupi. Nije poskupela – na već paprene cene nametnut je nov namet. U srpskom jeziku to se ne zove poskupljenje, kliče se obmana.
Na to smo mogli da računamo i takvu računicu da ukalkulišemo u mesečne, čuj mesečne, dnevne troškove za potrebe stomaka. Mleko, hleb, ulje… plus prevara jednako sirotinjska trpeza. Nije to ni prvi, a znamo svi ni poslednji put da se iznova iznenadimo transparentnosti lažnih obećanja. Na srpskom se izgovara kao „mazohizam zaprepašćenja iznenađujućeg čuđenja“.
Bilo bi previše kad bi svo drvlje i kamenje obrušili na ministra pesnika koji između sanjarenja dva stiha izgovori „poskupljenja neće biti“. Nije rekao: „Prozor noćas mora pasti“, pa da lelečemo zbog razbijenog stakla. Možda se u njegovoj strofi „…neće biti“ dobro rimuje sa „…suze liti“, „…’mesto ‘leba vino piti“. Svi smo siti.
Karteli su jedva dočekali novo pesničko nadahnuće ministra poete, pa inspirisani avgustovskim vrućinama smrzoše nas cenama pred dugu ledenu zimu. Novim cenama su, podrazumeva se, prethodile nestašice proizvoda za varenje. Smanjenje probave izaziva mučninu. Ona se pojačava onog momenta kad se u rafovima zacakli suncokret u fluidu sa cenom „neće da poskupi“. Al’ za malo.
U Republičkom zavodu za statistiku usijali se digitroni, cene hrane u avgustu više su za 2,6 odsto u odnosu na jul, ili na isti mesec prošle godine, ili u odnosu na ko zna šta i ko zna kad. Nameštaj, pokućstvo, električna energija, gas i ostala goriva… rekreacija i kultura… Sve se u zavodskim kalkulatorima užarilo od novih cena.
Od svega nabrojanog opravdano sumnjam da je stihija poskupljenja zahvatila kulturu. Taj se segment životnog opstanka ne predaje lako. Kultura kao i moral konstantno gube na ceni, nikada nisu bili jeftiniji. Osim ako kulturom ne smatramo novu zbirku pesama ministra zaduženog za hranu. Možda će cena te knjige biti jednaka zbiru novih cena dve flaše zejtina i neintegralnog crnog hleba. Tek onda kultura ima cenu. Visoku.
O moralu da ne raspredamo previše, on je taman onakav kakva nam je i vera u lažna obećanja. Sroza se kao ženska čarapa nasred Terazija. Završi u prvom kontejneru do kupovine nove koja će pući već na Trgu Republike. I tako do Kalemegdana, dok ima para za nove neposkupljene čarape smučjačice.
Mogao bih još malo o vešu, ali došli bismo do ogoljenja onog čime sedimo na trnju. Tu bi se neizostavno uplela priča o industriji papira i proizvodima u rolnama namenjenih prostorijama za intimne trenutke. Onda bismo stigli do vode za koju se nikad ne zna koliko košta, ali bar nosi sve što u nju bacimo. Došli bismo i do kanalizacije… užitka puštanja vode kao procesa oslobađanja od prljavštine moralnog posrnuća. Taj užitak nema cenu, njega nije moguće oporezovati, nema kartela koji će ga lagerovati do poskupljenja, a ni pesnik ga svojom strofom ne može opevati.
Povucite lančić i pustite vodu. Poskupelo je sve, pa šta. Nije poskupeo kavijar, jedite riblja jaja kad već kokošija koštaju kao da ih je sneo Faberže.
