Pitanja četvrtkom – kao poručena

Na sednici koja traje tri sata poslanici mogu od predsednika vlade ili ministara odmah, uživo, da dobiju odgovor. I ne samo to. Onda imaju dodatno vreme da postave potpitanja i na kraju da daju završni komentar. Tako bi, kako zakon i nalaže, Narodna Skupština izvršila kontrolnu ulogu izvršne vlasti, a poslanici mogli da “preslišaju” one koje su izabrali.

Umesto toga, poslanička pitanja u najnovijem skupštinskom sazivu zapravo najčešće i nisu prava pitanja, već šlagvort ministrima da se bez zadrške hvale svojim mudrim potezima. Nabacuju se teme o uspešnoj ekonomiji, izgradnji infrastrukture, međunarodnim uspesima predsednika, uspešnoj vakcinaciji. Kada se i pomene nešto konkretno iz lokalnih sredina, reklo bi se da su najveći problemi – divlje deponije, izgradnja puteva ili modernizacija pruge. Međutim, kada se čuju odgovori, stiče se utisak da je i to dogovoreno, jer je ministarstvo baš ovih dana započelo neki posao u vezi sa tim o čemu poslanik pita. U retkim slučajevima kada je neki od sedmoro poslanika opozicije zatražio objašnjenje – dobijao je odgovor pun napada, uvreda pa i ponižavanja.

Dobro je što dolaze

Za pohvalu je što su sednice na kojima se odgovara na pitanja poslanika organizovane svakog meseca, dok je ranije (kada je bilo opozicije) to često izbegavano. Na primer, dok je premijer bio sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić poslanici su postavljali pitanja u maju i julu 2014, u julu 2015. i oktobru 2016. godine, pa sledeći put tek u oktobru 2017. kada je na čelu vlade već bila Ana Brnabić. Najčešće se dešavalo da se sednica završi baš u sredu ili četvrtak ujutru, a kad nema zasedanja – nema ni poslaničkih pitanja. Sada naprotiv, predsednik skupštine unapred najavi da će se glasati u četvrtak uveče, kako bi se omogućilo da poslanici postavljaju pitanja. A članovi vlade rado dolaze. Možda zato što imaju neograničeno vreme da odgovaraju na pitanja samo svojih stranačkih ili koalicionih drugova. Dobro je i što se statistički stvara privid da Skupština kontroliše Vladu, pa se to u različitim izveštajima ne može preskočiti.

Ko ne bi voleo ovakva pitanja?

Kao što političari redovno i često gostuju na televizijama na kojima im novinari postavljaju dogovorena pitanja i ne prekidaju ih u odgovorima, tako vole da dolaze i u skoro jednopartijsku skupštinu. Tu pre svih premijerka Brnabić i ministri Aleksandar Vulin i Zlatibor Lončar imaju jedinstvenu priliku da pričaju i pričaju o čemu su planirali, bez obzira na to šta je pitanje.

Evo na primer, na poslednjoj sednici, samostalni poslanik Vladan Glišić pitao je o zatvaranju fabrike Geoks i uopšte o (po njegovom mišljenju) preteranom oslanjanju privrede na Evropsku uniju. Od premijerke je dobio konstataciju da je sve “u krivu” i višeminutno predavanje o uspesima srpske ekonomije i stranim investitorima koji se prosto utrkuju ko će pre da dođe u Srbiju. Tek na kraju poruka “nećemo radnike Geoksa ostaviti na cedilu. Bićemo tamo i naći ćemo im bolja radna mesta”. (Izvor: Steno beleške) Nema zašto je investitor otišao, koliko je sve to koštalo, ko će to radnicima naći bolji posao i da li za svih 1200 radnika. Poslanik na tome ni ne insistira već nastavlja da ispunjava svoju agendu pričom o Kosovu i protiv EU.

Sledeći, poslanik iz Stranke pravde i pomirenja Samir Tandir najviše vremena potrošio je na zahvaljivanje premijerki što je posetila njegov grad, te na nabrajanje šta je sve fenomenalno tamo urađeno i još više obećano. A onda je usledilo pitanje upućeno predsednici Vlade i ministru policije – “Da li ste zadovoljni rezultatima borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije?”

Pa ako im nije bilo dovoljno prijatno, poslanik ih je dodatno pohvalio za započeti “udar na mafiju”. To je bila prilika da ministar Vulin iz sve snage napadne opozicione političare, da citira pojedine medije, da ih sve optuži kako rade na kriminalizaciji porodice Aleksandra Vučića i da iznese svoje teorije o tome da nema nikakve veze vlasti i kriminalnih klanova. Priliku je naravno iskoristila i premijerka da govori o hapšenju klana Veljka Belivuka, o detaljima njihovih zločina, ponovila sve što je rekao Vulin i dodala: “Lično, želim da dam zaista svu podršku i hrabrost i Aleksandru Vučiću i Aleksandru Vulinu, koji je brutalno napadnut, samo zato što radi svoj posao odgovorno, i kako treba i uz Aleksandra Vučića je prvi stavio svoju glavu u torbu i svoju porodicu na liniju.”

Tako je potrošeno skoro pola vremena predviđenog za sednicu. Od ostalih pitanja izdvajamo zahtev da se poveća broj policajaca u Novom Pazaru, pa pitanje o navodima da je opozicioni lider Dragan Đilas pre nekoliko godina prijavljen za nasilje u porodici. Ministarku za evropske integracije poslanici su pitali o fondovima iz kojih Srbija treba da dobije bespovratna sredstva, a od ministra za brigu o selu poslanik (inače iz stranke na čijem je čelu ministar) zahtevao je da čuje baš detaljne planove o ulaganjima u seoska domaćinstva. Od ministarke kulture traže se informacije o obeležavanju važnih datuma, a od ministra prosvete kakvi su planovi za ulaganja u obrazovanje.

Sve je po Poslovniku

I na svakoj sednici tako – pitanja ministru vojnom koje će se oružje nabavljati, a ministru zdravlja kako se borimo sa kovidom. Ministri zadovoljni pitanjima, poslanici zadovoljni odgovorima. U ovom sazivu čak postoji i dogovor da poslanici skrate pitanja kako bi sve poslaničke grupe došle na red.

Pošto se pitanja uvek postavljaju istim redosledom, od najmanje do najveće poslaničke grupe, u Skupštini postoji nekoliko malih poslaničkih grupa iz vladajuće koalicije, pa su iznenađenja nemoguća. Ako posle sledećih izbora u skupštinske klupe uđe i neka opoziciona stranka, lako se ponovo može vratiti običaj da se sve vreme potroši na odgovore poslanicima vlasti, te da opozicioni poslanici nikad ne dođu na red da pitaju. Po poslovniku, članovi vlade nemaju ograničeno vreme za odgovor, pa nikakva pravila nisu prekršena.

(Tekst je nastao u saradnji sa inicijativom “Otvoreni parlament”)

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović