Plaši li se Vučić opozicionog bojkota?

Aleksandar Vučić, posle prvobitnih ljutitih i iracionalnih reagovanja, shvatio je da je po njega i SNS, upravo najopasnije to “nedefinisano” stanje u kome, kao protivnike, umesto opozicionih partija, ima građane koje na izlazak na ulicu motivišu razne frustracije, od ekonomskih pa do političkih.
Protesti  koji se u Beogradu, a od prošle subote i u još nekoliko gradova u Srbiji, održavaju pod geslom “Protiv nasilja – stop krvavim košuljama“ i “Jedan od pet miliona“ i pored želje organizatora i opozicije da se okarakterišu kao građanski, postaju svakim danom sve značajnije političko pitanje, koje će sasvim sigurno obeležiti 2019. godinu.  
 
*
Foto: Istinomer/ Zoran Drekalović
 
U političko-stranački kontekst proteste je smestio predsednik Srbije Aleksandar Vučić onog trenutka kada je kao odgovor na sve masovnija okupljanja građana ponudio izbore koji bi, prema nekim prognozama, mogli da se dogode već krajem marta ili početkom aprila.
 
Ovakav razvoj situacije nije neočekivan bez obzira što vanrednih izbora nema u zahtevima protesta. Istini za volju, teško je precizno definisati konkretne zahteve organizatora protesta jer se oni stalno dopunjuju. Istovremeno dodatna je nepoznanica ko zapravo “nosi” proteste jer  nijedna organizacija ili stranka nije na sebe preuzela odgovornost da politički generiše  nezadovoljstvo koje se od decembra svake subote valja ulicama Beograda.
 
To je s jedne strane razumljivo imajući u vidu da bi takva vrsta preciziranja mogla određeni broj građana da odvrati od učešća na protestima jer su motivi za demonstriranje protiv režima veoma širokog spektra. U tom smislu, svako sužavanje eventualnom listom konkretnih političkih zahteva, moglo bi da proguta energiju nezadovoljstva opštim stanjem u društvu, i svede je na  prepoznavanje nečijeg separatnog interesa.
 
Te zamke očigledno svesna je i opozicija, koja se drži podalje od direktnog eksponiranja na protestima, i zato niti ima stranačkih obeležja, niti opoziocionih prvaka među govornicima.  Nezadovoljstvo građana i opšti zahtevi za demokratizacijom u društvu, očito su trenutno dovoljan plašt za opozicione političke aspiracije. Uprkos činjenici što je više razloga za odlaganje političko-stranačkog preuzimanja protesta, ukoliko se želi postizanje konkretnih ciljeva takav razvoj događaja postaje neminovnost, naročito ako se vlastima žele ispostaviti konkretni politički zahtevi.
 
Aleksandar Vučić, posle prvobitnih ljutitih i iracionalnih reagovanja, shvatio je da je po njega i SNS, upravo najopasnije to “nedefinisano” stanje u kome, kao protivnike, umesto opozicionih partija, ima  građane koje na izlazak na ulicu motivišu razne frustracije, od ekonomskih pa do političkih. Ta spontanost protesta najveći je neprijatelj autokratskih režima jer ih je teško predvideti i kontrolisati  tok i razvoj događaja. Zato takvi protesti, a to potvrđuju i noviji  i istorijski primeri, neretko “uklizavaju” u situacije mnogo opasnije po vlast od stranački organizovanih demonstracija.
 
Želeći da predupredi svaki rizik, Vučić je vrlo brzo od stava da neće reagovati ni da na ulicama bude pet miliona građana, preko pokušaja minimalizovanja broja okupljenih, shvatio da je najbolji način za njega i vladajuću stranku politička kontekstualizacija protesta učitavanjem organizatorima zahteva za izbore.
 
 
*
Foto: Istinomer/ Zoran Drekalović
 
„Mene interesuje legitmnost. Imamo legalitet, ali ako neko sumnja u legitimitet – nema problema, ja sam uvek spreman da to proverimo“, rekao je Vučić novinarima tokom posete Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu.
 
Politička podrška koju uživa prema istraživanjima i uigrana partijska infrastruktura, uz sve slabosti opozicije, za Vučića su dovoljna garancija da bi na eventualnim  izborima izvojevao još jednu ubedljivu pobedu SNS-a.
 
„Ljudi bi hteli da još jedanput ja vodim listu Srpske napredne stranke (SNS), dok dođe neko vreme da neko drugi vodi listu. Čini im se da bi im u ovom trenutku to moglo doneti ubedljivi rezultat“, istakao je Vučić za portal “Espreso”. Ono na šta, eventualno, Vučić dodatno računa je i da bi raspisivanjem izbora anulirao energiju i motive za dalje građanske proteste, pored osiguranja još jednog mandata.
 
Godina koja je tek počela, sigurno neće biti jednostavna za predsednika Srbije ni kada je u pitanju kosovski problem. Jasno je već sada da Kosovo u 2019. ostaje  tema od  interesa  EU bez obzira na predstojeće izbore za Evropski parlament. Kosovo zanima i Amerikance koji bi iz faze o “dogovoru dve strane”, mogli vrlo lako da uđu u fazu sa “radnim naslovom” – “zatvori” ovaj gorući problem na Zapadnom Balkanu. U prilog tome govori i vest, koju je tokom praznika objavio “Vašington post”, a preneo N1, da se Hašim Tači, nekoliko dana posle Trampovog pisma sastao u Berlinu sa ambasadorom SAD Ričardom Grenelom, Trampovim čovekom od poverenja. 
 
„Tači i ja smo razgovarali o značaju dugoročnih odluka, a ne kratkoročnih reakcija. Drago mi je što je pristao i što se obavezao da će raditi na ukidanju tarifa koje su nedavno uvedene srpskim proizvodima“, rekao je Grenel u izjavi za „Post“.
 
U takvoj situaciji, još jedni izbori u Srbiji, sve ono što im prethodi i sledi nakon glasanja, mogli bi Vučiću da otvore dodatan manevarski prostor za donošenje nimalo jednostavnih odluka. Legitimitet koji bi obezbedio još jednom pobedom ojačao bi mu poziciju pred međunarodnom zajednicom ali i unutar Srbije.
 
Ipak ključno je pitanje kako će opozicija reagovati. Hoće li prihvatiti Vučićevu bačenu rukavicu i možda uz neke njegove ustupke u kontekstu izbornih uslova trčati tu trku ili će jahati na talasu protesta, očekujući da protesti iznedre bojkot kao autohton politički odgovor nezadovoljnih građana.
 
 
*
Foto: Istinomer/ Zoran Drekalović
 
Osnovni uslov za uspeh bojkota je da se građanima ponudi jasna strategija o delovanju pre, odnosno još važnije, posle izbora. Opasnosti koje nosi bojkot su mnogobrojne i iskustva u Srbiji pokazuju da bi to bio veoma rizičan potez. Doduše, ništa manje riskantan od izlaska na izbore pod postojećim uslovima.
 
Opozicija bi široku podršku za bojkot među građanima mogla da dobije u slučaju da  pridobije najširi sloj organizacija i pojedinaca i to na platformi demokratizacije Srbije kao preduslova za poštene i fer izbore. Stranke okupljene pre svega u Savezu za Srbiju morale bi da iznesu ponudu koja bi bila jednako primamljiva kako za nevladin sektor tako i za  mnogobrojne autohtone grupe građana okupljenih oko lokalnih inicijativa poput “Ne davimo Beograd” ili Lokalnog fronta iz Kraljeva, ali i za srednji građanski sloj, koji je čini se najbrojniji na protestima. U svakom slučaju izborni uslovi u Srbiji i snaga stranačke infrastrukture SNS su takvi da bi Vučić, sva je prilika, izveo dovoljan broj birača koji bi, uz fingiranu opoziciju, mogli dati kakav-takav legitimitet tim izborima. Na drugoj strani, uz sve pomenuto, Srbija bi bila jedna od retkih država bez stvarne opozicije kao osnovnog elementa parlamentarne demokratije.
 
Bez obzira što opozicione stranke nisu do sada imale vidljiviju podršku međunarodne zajednice, sasvim je sigurno da takva politička situacija ne bi naišla na razumevanje kod pojedinih država i mogla bi biti dodatni teret Vučićevoj proevropskoj reputaciji. Ukoliko ga ona i dalje zanima, naročito posle ordena Aleksandra Nevskog. 
 
Naslovna fotografija: Istinomer/ Zoran Drekalović