Podseti me šta to beše lustracija…

Zakon o lustraciji donet je, po hitnom postupku, 2003. sa rokom važnosti od deset godina. Tokom proteklih sedam godina, međutim, nijednom nije primenjen. Samo donošenje Zakona pratili su oprečni komentari: tadašnja vlast tvrdila je da je neophodan da bi se raščistila prošlost, a opozicija da je reč samo o odmazdi prema političkim neistomišljenicima. Danas su promenjeni i vlast i opozicija, ali u lustraciji promena nema.

Prema Zakonu o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, pretendenti na javne funkcije kao i funkcioneri na položajima, obavezno će se proveravati da li su kršili ljudska prava tokom obavljanja funkcije. Zakon predviđa proveru svih funkcionera počev od 23.3.1976. godine, kada je tadašnja SFRJ ratifikovala Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Treba napomenuti da se lustracija sprovodi u slučajevima kada kršenje ljudskih prava nije sankcionisano zbog zastarelosti krivičnog ili nekog drugog gonjenja. Zanimljivo je i da je u vreme donošenja Zakona (mart 2003. godine) Srbija bila u državnoj zajednici sa Crnom Gorom, ali se Zakon nije odnosio na savezne funkcionere.

Ključna stvar u Zakonu bila je formiranje Komisije za ispitivanje odgovornosti koja bi trebalo da ispita eventualno kršenje ljudskih prava. Provera kršenja prava obavlja se uvidom Komisije u dosijea BIA-e, dokumenta policije, pravosuđa i druge zvanične spise. Da će Zakon biti teško primenljiv a Komisija imati „nemoguću misiju“, bilo je jasno čim je dokument usvojen jer za njegovo funkcionisanje, osim tehničkih uslova, neophodno je i donošenje Zakona o otvaranju dosijea, što ni do danas nije učinjeno.

Predlagač Zakona, Ivan Andrić iz Građanskog saveza Srbije, prognozirao je da će posao biti veoma obiman.

„Prema našoj proceni lustraciona komisija će morati da ima od 40 do 50 čitača dosijea. S obzirom na to da su dosijei šifrirani, prvo se mora uraditi dešifrovanje toga što stoji u samim dosijeima i zatim to moraju čitati ljudi koji su obučeni da čitaju dosijee. Prema našim saznanjima, svako od istaknutih ljudi je imao bar dva dosijea. Jedan koji se vodi pod imenom i prezimenom onoga čiji je, i u tim dosijeima mi ne očekujemo da će se išta naći osim nekih biografskih podataka ili nekih psiholoških procena. Međutim, navodno, postoje i parni dosijei koji su pod šiframa. Među poznatijim šiframa je recimo ‘Sokrat’, to je šifra za dosije gospodina Svilanovića, ili ‘Mekdonalds’, ne bih pomenuo čija je, ili ‘Slavica’, šifra jednog istaknutog opozicionog aktiviste, ‘Student’ recimo, i u tim dosijeima se ne pominju imena. Šifrovnik se nalazi u jednom delu Bezbednosne informativne agenicije i upravo ideja o otvaranju, zakon o otvaranju dosijea, jeste da se sve to zajedno sa šifrarnikom izmesti iz BIA-e i da zatim nezavisna komisija krene da dešifruje dosijee.“ (B92, 9. 6. 2003. godine)

Ukoliko bi Komisija utvrdila da je pretendent na neku javnu funkciju ili osoba koja već obavlja funkciju kršila ljudska prava, a da je zbog zastarelosti nemoguće krivično ili neko drugo gonjenje, Komisija tada obaveštava ‘optuženog’ o zaključku koji je donela, i očekuje ‘tiho’ povlačenje sa funkcije ili žalbu. Ukoliko lustrirani funkcioner odbije da snosi posledice, rezultati istrage se saopštavaju javnosti. Pretpostavka Zakonodavca je bila da bi većina funkcionera pre otišla sa funkcije na period od pet godina, koliko Zakon predviđa, nego da ‘pukne bruka’.

„Nabrojana su ljudska prava koja su predmet ovog zakona – to su pre svega prava na privatnost, dakle otvaranje pošte ili prisluškivanje, ili dostavljanje informacija o nekome, zatim to su prioriteti u sudskim sporovima, odnosno da li su neki slučajevi išli uvek prvi ili su sa posebnom pažnjom pregledani iz političkih razloga, a neki opet drugi nisu nikada došli na red nekog suda, zatim službene zloupotrebe koje su zastarele, kao što su dodele stanova.“ (Ivan Andrić, B92, 9. 6. 2003. godine)

Zakon je donet uz podršku vladajuće većine, dok su SPS, SRS, i JUL, očekivano, glasali protiv. Godinu dana posle usvajanja Radikali su čak zahtevali da se Zakon stavi van snage, ali je Skupština taj predlog odbila. Dalje od toga se ni danas nije odmaklo.

Komisija koja se pojavljuje i ne rešava stvar

Da će biti problema u sprovođenju Zakona, bilo je jasno i iz iskustva sa Lustracionom komisijom koja je formirana na jesen 2003. godine. Ona nikada nije dostigla puni sastav, niti je dobila osnovne uslove za rad. Bez takve podrške vlasti gotovo svi članovi Komisije dali su ostavke 2004. godine. Koliko je vlastima lustracija bila bitna govori i podatak da te ostavke nisu nikada ni razmatrane u Parlamentu. Osim nekih najava da će Komisija biti formirana 2007, po tom pitanju ni do danas ništa nije urađeno.

Ne jednom u javnosti su se čuli komentari da je Zakon usvojen samo da bismo ga imali, a ne zato što je postojala iskrena volja da se raščišti sa prošlošću. Neki stručnjaci čak smatraju da Zakon nije odgovarao ni onima koji su ga doneli.

„Zakon o lustraciji je neprimenjiv jer bi obuhvatio gotovo sedam hiljada ljudi. Ako lustrirate po jednog svakog dana, računajte koliko će to da traje. Zakon nije donet sa ciljem da nekoga lustrira, nego da bi se razgovaralo o njemu. Treba promeniti sistem…Ne postoji saglasnost u društvu o tom, pre svega, moralnom pitanju, a i zakon je loše napisan.“ (član društva sudija Srbije Omer Hadžiomerović, Politika, 5. 6. 2007. godine)

„Nekome iz tadašnje strukture, koja je imala na to uticaj u parlamentu, nije odgovaralo da taj zakon ikada počne da funkcioniše. Ni danas njegovo funkcionisanje ne odgovara mnogima. Oni kojima bi nesumnjivo moglo da odgovara su građani.“ (jedan od autora Zakona o lustraciji profesor građanskog prava Vladimir Vodinelić, B92, 6. 10. 2010, godine)

„Da je dosovska vlast to htela, uradila bi to odmah posle 5. oktobra. Međutim, dobar deo njih nije hteo da seče granu na kojoj sedi i nema diskontinuiteta između režima Slobodana Miloševića i vlasti DOS. Neki su se plašili otvaranja dosijea, jer bi se moglo saznati da su sarađivali sa tajnom policijom, dok su drugi podatke iz dosijea koristili za predizborne manipulacije, što je bilo vidljivo prošle jeseni.“ (narodni poslanik GSS Sima Radulović, Blic, 18. 2. 2004. godine)

Socijalisti, koji su se najčešće dovodili u kontekst lustracije, govorili su da je u pitanju čista politička odmazda prema neistomišljenicima.

„Zakon uvodi, posle deceniju i nešto više, novi vid moralno-političke podobnosti, kao osnovni kriterijum za političku i drugu aktivnost. Zakon osniva komisiju, telo koje nije bilo u pravnom sistemu niti ga pravni sistem poznaje, sa ovlašćenjem koje ima sudski organ, a sudski organ nije… Ovaj zakon uvodi pretpostavku krivice, a ne nevinosti…“ (predsednik poslaničke grupe SPS-a Žarko Obradović, Vreme, 29. 7. 2004. godine)

Najglasniji u priči o lustraciji bili su lider Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenad Čanak i predsednik DHSS-a Vladan Batić, dok je o otvaranju tajnih dosijea najviše govorio prvi čovek SPO-a, Vuk Drašković. Svi ti zahtevi završavali su bez ikakvog uticaja. Čak su predstavnici sledeće vlasti otvoreno govorili da im nije stalo do tog zakona i njegove upotrebe.

„Meni nije žao što se taj zakon ne primenjuje, jer je on ograničenog dometa i zbog čega ljude sada opterećivati lustracijom. Primena tog zakona proizvela bi nove nepravde. U zemljama u okruženju takav zakon jeste donošen, kao na primer u Češkoj, ali je njihov cilj bio da se lustriraju dotadašnji strani okupatori njihove zemlje.“ (šef poslaničke grupe DSS Miloš Aligrudić, Danas, 2. 6. 2006. godine)

Sedam godina posle usvajanja zakona, LSV predlaže da se važenje Zakona o lustraciji produži za još deset godina, a SPO da se konačno usvoji Zakon o otvaranju tajnih dosijea. Njihov koalicioni partner, Demokratska stranka, načelno je podržala oba predloga i obećala da će se o tome raspravljati u Skupštini. Podgrejavanje izgubljenih nada ili iskreni pokušaji da se okončaju nedovršeni zadaci? Pitanje je da li je u novim okolnostima, kada su DS i SPS potpisali Deklaraciju o političkom pomirenju i postali partneri u Vladi, lustracija uopšte izvodljiva. Najtačniji odgovor na tu dilemu već je dao funkcioner G17 plus Vlajko Senić zaključkom „ako donesemo taj zakon, ne znam s kim ćemo da formiramo vladu“ (Večernje novosti, 9. 11. 2010. godine). Poslanici će, gotovo je sigurno, produžiti dejstvo Zakonu, a onda će, kao i prethodnih godina, on ostati mrtvo slovo na papiru. I koalicioni partneri „siti“ i Vlada „na broju“.