Podsticaj za rađanje na jagodinski način

Gradonačelnik Dragan Marković Palma se ni tu nije zaustavio. Organizovaće o trošku grada, a u cilju povećanja broja udatih i oženjenih i povećanja nataliteta, letovanje na moru za devojke i momke starije od 30 godina sa nadom da će iz „ovog letovanja doći do sklapanja nekog braka“.

Logika

Da je cilj takvih odluka da se podstakne rađanje dece u Jagodini, potvrđuje i izjava Dragana Markovića na Božić 2011.: „Želim da pošaljem poruku svim političarima u Srbiji da u 2011. godini prioritet bude borba protiv bele kuge i otvaranje novih radnih mesta, da se više pažnje posveti seljaku i poljoprivrednim proizvođačima.“

Ako bismo želeli da „izmerimo“ koliko zapravo takva mera doprinosi podsticanju rađanja dece, možemo to uraditi i laičkim, zdravorazumskim merilima. Da li stupanje u brak ima bilo kakve veze sa rađanjem dece? Da li je moguće da ljudi koji su u braku ne žele decu ili ne mogu da ih imaju? Da li je moguće da parovi koji ne žele da budu u braku imaju dete? Ako je odgovor na sva ova pitanja „da“, onda je jasno da podsticaji stupanju u brak, nemaju nikakve veze sa podsticajima rađanju i brojem dece koja će se u budućnosti roditi u Jagodini. Ako neko misli da su te dve stvari povezane, greši, jer se deca rađaju i u braku i van njega. Brak nužno ne znači rađanje deteta. Podsticati sklapanje braka nije isto što i podsticati žene da rađaju više dece.

Ako pođemo korak dalje, možemo zaključiti da iz nekog razloga grad Jagodina želi da po svaku cenu oženi i uda svoje sugrađane. Bukvalno. Zašto? Svakako ne zato što to ima bilo kakve veze sa natalitetom, već zato što ima veze sa društvenom prihvatljivošću života u braku (i neprihvatljivošću života van njega), kao i zato što ta mera ispunjava sve kriterijume da bude simpatična prosečnom srpskom glasaču. Sa jedne strane, ona poručuje da mi čuvamo „tradicionalne institucije“ društva (sa svim predrasudama i zabludama koje idu uz nju), a sa druge da smo umesto na neka pristojnija mesta, baš tu rešili da primenimo moderan sistem „podsticaja“.

Zakon

Nekada davno, status dece rođene u braku i van njega nije bio isti, to je tačno. Deca rođena van bračne zajednice su bila obespravljena, to je takođe tačno. Moguće je da do Jagodine još uvek nije stigla informacija o ustavnoj i zakonskoj normi o izjednačavanju bračne i vanbračne zajednice (pa samim tim i statusa dece rođene u te dve zajednice), pa se zato Dragan Marković toliko trudi da bračnoj zajednici „privede“ što više svojih sugrađana. Eto novosti, za tim nema više nikakve potrebe.

Uz već pomenutu novčanu stimulaciju, grad Jagodina će od 1. do 16. aprila ove godine, u dogovoru sa firmama na svojoj teritoriji, zaposliti 200 mladih bračnih parova, kojima će iz budžeta grada biti isplaćivan lični dohodak u prvih šest meseci.

Prvi zakon u Srbiji koji je govorio o zabrani diskriminacije bilo koje vrste, bio je Zakon o radu, koji i danas zabranjuje zapošljavanje, odnosno odbijanje poslodavca da zaposli neku osobu iz nekog razloga koji nema veze sa njenim profesionalnim radom. Na spisku tih razloga stoji i bračni status kandidata za radno mesto. Kasnije je ovakav oblik diskriminacije i van oblasti rada zabranjen Zakonom o zabrani diskriminacije. Dakle, kako Dragan Marković zamišlja zapošljavanje bilo koga na osnovu činjenice da je u braku, ako najmanje dva zakona i ustav zemlje to zabranjuju? Kako zamišlja trošenje budžetskih para na plate novih radnika, koji su novi radnici samo zato što su stupili u brak? I šta znači formulacija „u dogovoru sa firmama sa svoje teritorije“? Da li to znači da grad može da se dogovora sa privatnicima o tome koga ti privatnici angažuju da rade kod njih? Još jedna novost – i to je protivzakonito.

Granice intervencije

Nakon zdrave logike i zakona, tu je i pitanje – gde su granice ovlašćenja grada Jagodina? Šta je sa definicijama privatne i javne sfere života? Koju od te dve sfere reguliše lokalna vlast u Jagodini? Ćutke posmatramo kako se državne institucije bave našim ličnim odlukama, životima i problemima na način koji je, bez ikakvog preterivanja, opasan. U nesposobnosti da nam obezbedi opšte uslove i okvir u kome je rađanje dece (u braku ili van njega) sigurno i za roditelje i za decu, one nam nameću i „podstiču“ rešenja za vrlo lične odluke i to polazeći od pretpostavki koje su školski primer podilaženja stereotipima – deca treba da se rađaju u braku; sramota je imati više od 38 godina i ne biti u braku; da bismo bili prihvatljivi za društvo moramo imati potomstvo.

Srbija danas ima oko 4.600 sela u kojima je prosečna starost 60 godina. U njih 200 ne postoji stanovnik mlađi od 20 godina, a njih 190 nema više nijednog stanovnika. U narednih petnaest godina se predviđa nestajanje oko 15% današnjeg broja sela tj.ostaće ih 3.400. Dok se taj proces odvija, Dragan Marković deli milostinju svojim podanicima, čineći ih zahvalnim i poslušnim. On reklamira trošenje novca poreskih obveznika kao da ih daje iz sopstvenog džepa. On govori o podsticanju rađanja na način koji samo može da vređa sve nas koji smo svesni toga da onim što čini ne da ne rešava ovaj problem, već ga za svoje lične potrebe zloupotrebljava, banalizuje i ismeva.