Pogačar: Pravimo političku organizaciju, vreme je za nove ideje

Objasnio je da je reč o „ljudima koji dolaze iz aktivizma”, koji „imaju plan”, kao i da je „platforma na kojoj će graditi politiku definisana, delom onim čime se do sada bavila Združena akcija, ali i kroz Deklaraciju o regionalnoj solidarnosti“ koja je nedavno objavljena.

Mirana je javnost upoznala kao studenta, 2017. godine, kada je predvodio, posle predsedničkih izbora, demonstracije „Protiv diktature“, a danas kaže da su se od tada „problemi u Srbiji umnožili“. U međuvremenu je završio fakultet i, kao i mnogima iz njegove generacije, posao mu je vezan za internet, „mada drugi i nije mogao da dobije“, ali to što „nema veze sa državom“ mu obezbeđuje „slobodu da radi šta želi, uključujući i to da protestuje“. Na samom početku razgovora rekao je da je otvoreno pismo 350 lekara „važno jer se deo struke oslobodio i da je to posledica i nedavnih protesta koji su ispostavili slične zahteve, poput smene Kriznog štaba i transparentnosti podataka o zarazi“.

U javnosti nisu poznate neke činjenice u vezi sa uhapšenim i osuđenim demonstrantima, uprkos tome što su se protesti odavno završili. Aktivisti „Krova nad glavom“ i dalje traže informacije i puštanje na slobodu svih uhapšenih, koje nazivate političkim zatvorenicima. Imate li tačne podatke o broju ljudi koji su uhapšeni i prekršajno kažnjeni, ili su u krivičnom postupku?

Nisam baš siguran da su protesti završeni. Jesu ovi masovni, ali naši aktivisti konstantno, i u Novom Sadu i u Beogradu, zajedno sa drugim građanima, traže pravdu za uhapšene, za one koji su pretučeni, traže da se kazni policija. Još smo na ulici. Znam da su u Novom Sadu skoro svi koji su bili uhapšeni brzo i procesuirani. Reč je o prekršajnim prijavama i kaznama od 50.000 dinara. Od njih je zatraženo da to isplate u roku od sat vremena, inače će biti zadržani u pritvoru i počeće da služe kaznu. To je neverovatna metoda da pravosuđe, kada treba da se osude ljudi koji su protestovali i bili na ulicama, ekspresno donosi presude, bez problema. Svoju ulogu su imala i dvojica policajaca koja su o svima svedočila isto – isti ljudi na isti način svedoče protiv različitih lica.

Svedoče – šta?

U ovom slučaju, u Novom Sadu, da su bacali kamenice, da su palili, i tome slično.

INTERVJU SA MIRANOM POGAČAREM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Da li je i u vašem slučaju primenjen isti scenario, budući da ste i sami u jednom trenutku bili uhapšeni?

Kod mene je u pitanju krivična prijava, ne prekršajna, a delo je pozivanje na nasilje.  Optužnica koja se meni stavlja na teret uopšte ne stoji i mislim da neće ni doći do suda, ali s obzirom na to u kakvoj zemlji živimo i kako pravosuđe reaguje na one koji se bore protiv ove vlasti, ne bih se iznenadio ni da dođe do postupka. U Beogradu su među privedenim i pretučenim i tri naša člana. Oni su zadržani u zatvoru, a neki od zadržanih su pušteni. U pitanju je ukupno oko 50 ljudi. Među njima su su Igor Šljapić, naš član, i Vladimir Mentus, istraživač Instituta društvenih nauka, koji su ponovo osuđeni posle puštanja. Sad čekamo Apelacioni prekršajni sud da odluči.

Rekli ste da je dosta ljudi u Novom Sadu u prekršajnom postupku osuđeno i da su morali da plate kaznu u roku od sat vremena. Koliko njih je uspelo da nađe toliki novac za tako kratko vreme?

Mislim da su svi platili, u nekom trenutku. To je oko 40 ljudi, a oko 10 ljudi je dobilo krivične prijave. Ukupno, oko 50 ljudi je bilo privedeno, prema mojim informacijama, u stanicu Stari grad u Novom Sadu.

Krivični postupak protiv vas je u toku.

U toku je, videćemo šta će sa tim biti. Prosto, moj utisak je da ono što se meni stavlja na teret nema nikakvog osnova.

Gledali smo snimke ljudi koji su zaista posezali za nasiljem, koji su gađali policiju, neki u Novom Sadu su pokušali da provale u zgradu RTV. Da li imate informacije – da li je iko od njih saslušan, prekršajno kažnjen, štagod?

Postupanje policije je bilo u jednom smislu nasumično jer su privodili nasumično, a sa druge strane je delovalo kao da imaju da popune kvotu brojem uhapšenih. Oni koji su palili, rušili, gađali policiju ili su bili instruirani da to čine odmah bi se sklanjali, pre nego što je policija reagovala, a ljudi koji zaista nisu pravili probleme i nisu ni imali razlog da se sklone, uhapšeni su. Zato su i članovi Združene akcije uhapšeni, zato je uhapšen i Igor Šljapić, koji je tokom protesta nosio natpis „Stop nasilju“. Uhapšen je pod zaista lažnom optužbom da je psovao policiju, zbog čega je završio u zatvoru. To je nasilje o kome treba da govorimo u društvu – nasilju koje ova država, ova vlast, ova policija sprovode nad ljudima koji se mirno i sa dostojanstvom bore i zastupaju neke stavove na ulici. Umesto toga, Vučić podmeće tezu i lepi nam etikete da smo mi nasilnici, teroristi, fašisti i tome slično, da bi nas delegitimisao.

Godine 2017. studenti su izašli da protestuju protiv diktature. Nije bilo dejstva policije, demonstracije su bile mirne. Zašto se sada ovo dogodilo, a praktično slična grupa ljudi je na ulici?

Dogodilo se više stvari. Prvo, mi protestujemo već četiri godine. Od 2017. do 2020. imamo masovne proteste. Svih ovih godina su protesti bili mirni i insistiralo se na tome i od strane organizatora i od strane ljudi koji su bili na ulici. Ovaj put u pitanju je burna reakcija ljudi koji su izašli na ulicu. Naravno da nije trebalo gađati policiju i zgrade Skupštine ili Gradske kuće u Novom Sadu. To nije trebalo da se desi, ali čak se i za to može potražiti dobar razlog. Ako eliminišemo one koji su bili ubačeni od strane SNS-a i policije i uzmemo obične ljude u ovom kontekstu – oni su jednostavno bili besni. Nasilje nije rešenje, ali nekad deluje da metode mirnog protesta nisu one koje će uroditi plodom, a Vučićeva taktika je da nas uvede na svoj teren. On želi kontrolu, on želi svoje proteste, i onog trenutka kada to nisu njegovi protesti, on poseže za silom i represijom, a to je znak slabosti. Ovoga puta je cena plaćena razbijenim glavama, velikim novčanim kaznama, zatvorom. To nije mala cena, ali jednostavno mislim da su protesti iskoračili u nekom smeru.

U kom su smeru iskoračili?

U boljem smeru. Na primer, u Novom Sadu je policija, vlast naterana da na blokadu puta odgovori blokadom. Naterani su da reaguju. To su smislene akcije, za razliku od nekontrolisanog izliva besa na ulicama, posle kog teško može da se sagleda pozitivan kontekst protesta, iako ga je bilo.

Ako dobro razumem, vi dopuštate da su nasilne akcije dozvoljen metod borbe?

Ako imamo vlast i policiju koje reaguju na nasilan način, a mi smo izloženi svakodnevnom nasilju – političkom, medijskom, na poslu. Reakcija na to ne može se nazvati nasiljem, jer je nasilje uvek ono što dolazi odozgo. Odozdo se dešavaju bunt i reagovanje na represiju koja je svakodnevna, koja već dugi niz godina ne prestaje i samo je sve intenzivnija.

Bilo je dosta analiza protesta. Zaključilvalo se da nemaju organizatora, da su na ulici građani raznih usmerenja… Ali je primećeno da većina demonstranata pripada mladoj generaciji. Kakav je vaš utisak – da li su ovi protesti i pokazna vežba smene generacija na političkoj sceni?

Dobra stvar svih ovih protesta u kojima sam učestvovao je da su mladi ljudi počeli da shvataju da je politika važna i da određuje njihov život. Sa te strane verujem da dolazi trenutak – s obzirom na to kako ljudi reaguju na političare koji su bili izviždani na protestima – smene generacija. Jednostavno, ljudi koji su protestovali ne žele te političare, i to je važno za mene jer je to isprva bilo spontano okupljanje običnog sveta u raznim gradovima i svi su imali istu reakciju na opozicione političare.

Da li je to, prema vašem mišljenju, dobro, imajući u vidu da tu opoziciju, kakva god da je, imamo?

Što se tiče aktivizma i onoga čime se bavi Združena akcija – politika je realnost i uticaj na tu realnost, a ne izjave, nastupi u medijima i iznošenje mišljenja. Politika je da zastupamo interese običnih ljudi i sa njima zajedno branimo ono što je najbitnije, a to je dom, i da pomažemo u bezizlaznim situacijama u kojima se građani često nalaze. Tom politikom se ne bave ti etablirani političari, jer ona zahteva dosta truda, rada, vremena i pravi angažman.

To su različiti nivoi bavljenja politikom. Ali zar nije bolje da u tim opozicionim liderima tražite saveznike, umesto što od njih pravite neprijatelje?

Ljudi iz opozicije su imali priliku, i kada su bili na vlasti, što je većina od njih bila, i kada su sišli sa vlasti i kada su vodili proteste „1 od 5 miliona“, da se pokažu kao neko ko ume. Mogli su da pokažu da su sposobni i odgovorni, i za to su imali 20 godina, koliko je većina od njih na političkoj sceni. Čak i da su izašli na ove izbore, verujem da ne bi prešli procenat od 10%. Jednostavno, izgubili su poverenje naroda i ja ne verujem da sa tim ljudima treba da sarađujem. Ljudi ih prosto ne žele, to im se konstantno ukazuje i govori, i oni uporno negiraju stvari. Bilo bi mnogo bolje da se sklone iz politike i da je prepuste drugima koji su spremni da ulože i svoje vreme i godine i da se založe za pravdu.

U kojoj meri je za vas aktiviste to bavljenje politikom u užem smislu moguće ostvariti, imajući u vidu da politika podrazumeva jednu ozbiljnu organizaciju i političke partije i novac? Postoji li nekakav plan među vama da se na taj način organizujete?

Slažem se da je to što ste naveli apsolutno potrebno. Problem je u Srbiji i taj što trenutno imamo samo „od desnog desnije”. Što se tiče političke scene i ideologije, političke organizacije u začetku nisu poput Levijatana ili „Metle“, već se bave ozbiljnim temama poput zdravstva, ekonomije, radnih prava… Takva pitanja, i još mnoga druga poput ekologije, nisu zaista na pravi način adresirana danas u Srbiji, ako su uopšte i adresirana. Sa te strane verujem da je jedna ozbiljna politička opcija, koja podrazumeva partijsko-stranačko organizovanje i izlazak i na izbore, nešto što je nužno i što treba uskoro i da se desi. Bez toga nećemo imati mogućnost da zaista na ozbiljan način odgovorimo Vučiću, i ne samo Vučiću nego i problemima u kojima se Srbija nalazi.

Imate li nekakav plan?

Određeni plan postoji, nije to nešto o čemu se napamet priča i obećava u prazno, to zaista postoji.

Šta možete da nam kažete o tom planu? Ko bi bio involviran u pravljenje te organizacije?

To je nešto na čemu mi, koji zajedno radimo godinama i koji se poznajemo, radimo i pokušavamo da zaista napravimo nešto. Nadam se da će u narednom periodu to biti i javno objavljeno i da će javnost moći da vidi jednu političku opciju, koja će zaista odgovoriti na probleme i odmah se upustiti u borbu sa vlašću, državom i ovakvim sistemom. Neki od ljudi koji su tu sa nama su i poznati u javnosti, ali većina nije učestvovala u politici, makar ne u stranačkoj politici. To su ljudi koji dolaze iz aktivizma, koji su godinama aktivni na raznim planovima i u različitim borbama, ali koji su neukaljani. Ovo je retka prilika da takvi ljudi zaista stupe na političku scenu. Nadam se da će, kada to bude zaista krenulo, to biti značajna promena i poboljšanje u politici Srbije i za samu Srbiju.

To je leva orijentacija?

Načelno da. Ali poenta je da ljudi prepoznaju vrednosti, a ne da gledaju gde je to na političkom spektru. Važno je da se shvati da se zalažemo za rešavanje problema i da promovišemo vrednosti. Dobar primer je ovo što radimo u Združenoj akciji uz pomoć advokata i nekih drugih organizacija – pomažemo običnim ljudima i ukazujemo, mislim dosta uspešno, na problem izvršitelja. Trenutno ne postoji ni jedna stranka koja odgovara na to pitanje. Slobodno mogu da kažem da je Združena akcija iznela problem u javnost, jer tek kada smo mi počeli da ukazujemo na njega, od 2017, o tome se govori, iako zakon i izvšitelji postoje od 2011. godine.

Ta organizacija koju pominjete, da li ona podrazumeva formiranje političke stranke ili neku manje povezanu organizaciju, jer aktivisti su se uglavnom do sada gadili stranaka?

Po pitanju toga da se ljudi gade političkih stranaka, to je sa razlogom. Političke stranke su u većini slučajeva interesne skupine.

Šta vi planirate?

Planiramo da se na državnom nivou organizuje politička stranka koja će moći da odgovori na ova konkretna pitanja. Verovatno su mnogi videli Deklaraciju o regionalnoj solidarnosti između različitih partija na prostoru bivše Jugoslavije…

Faktički, četiri leve partije iz Slovenje, Hrvatske i Srbije potpisale su Deklaraciju o solidarnosti, podržanu i od brojnih intelektualaca, umetnika i javnih ličnosti iz regiona. To vidite kao nekakvu platformu?

Upravo tako. I ja sam potpisnik i podržavam tu deklaraciju i smatram da trenutak jeste dobar i da moramo da odgovorimo na probleme na pravi način. Ta deklaracija govori o regionalnoj solidarnosti, ali zastupa i vrednosti za koje je poslednji trenutak da se poštuju i primene. Za neke stvari više nema vremena i moraju se pokrenuti. Jedna ozbiljna politička opcija mora da nastupi na političkoj sceni Srbije, i ja to očekujem veoma skoro.

Da li postoji bilo koja stranka na opozicionoj sceni sa kojom biste eventualno mogli da uspostavite saradnju?

Ja najiskrenije ne vidim nikoga ko zaista može na bilo koji način da doprinese našoj zajedničkoj borbi. Ko je gde nominalno uopšte nije bitno po meni, bitno je ono šta ta ista stranka radi u realnosti i da li ona zaista donosi neke promene. Kako ja vidim politiku, ta visoka politika, kojom se sve te stranke bave, ne može bez baze i bez ljudi koji su na ulici i koji se organizuju u komšiluku i po nekom pitanju koje je konkretno, poput problema izvršitelja, notara, gradskog saobraćaja. To su pitanja kojima mi moramo da se bavimo i kao stranka. Stranke koje su prisutne imale su priliku, pokazale su šta znaju i, na kraju krajeva, ovi izbori su za mnoge od njih faktički kraj. Vreme je za neke druge politike i druge ideje.

Rekli ste da je opozicija pokazala šta zna i na vlasti i kada su ostali bez vlasti, i da je od usmerenja važnije boriti se za prave teme. Postaviću jeretičko pitanje: imajući u vidu da Boško Obradović nije bio na vlasti i da takođe govori o pravdi, zdravstvu i o temama koje čujemo i od vas, da li biste mogli da zamislite da sa njim sarađujete?

Boško Obradović, kao i veći deo desnice u Evropi, preuzima leve teme i usvaja pojedine leve vrednosti koje odgovaraju njegovoj opciji. S te strane, on se na prvu loptu može činiti kao saveznik, ali on je daleko od toga. Od svih tih nekih pobrojanih političara, ja mislim da je Boško Obradović najmanje poželjan u bilo kakvom obliku da se sarađuje sa njim.

Pomenuli ste Deklaraciju o regionalnoj solidarnosti kao platformu iz koje može da iznikne politička opcija. Ali koji su realni dometi te Deklaracije?

To ćemo videti. Nadam se da će zaista da promeni politiku i političku scenu u Srbiji. Kao što smo uspeli da nametnemo pitanje izvršitelja u okviru Združene akcije, tako se nadam da ćemo moći da postavimo i druga pitanja koja su bitna za običnog čoveka, koji živi ovde – kako živi, šta radi, da li će imati hrane na stolu sledeći dan, da li će preživeti ovu pandemiju… Ta pitanja da postavimo kao osnovna, da na njima radimo i da prosto omogućimo da se čuje i glas običnog, radnog naroda.

Naslovna fotografija: FB stranica Protiv diktature i sistema Novi Sad