Pogubnost straha

Društvo koje svojim gradjanima nameće poniznost i strah, razara na taj način i sopstveno tkivo jer u sebe usađuje gene nemoći i raspadanja. Takav ishod je neminovan jednostavno zbog toga što društvo ne može da se kreće napred bez inicijative, preduzimljivosti i mašte koje imaju jedino slobodni ljudi. Ljudi koji se ne plaše. Moguće je, naravno, da se ograničeno vreme upravlja i ropski pokornom zajednicom, ali takvo društvo nema budućnosti. Ono je osuđeno na propast, ne toliko zbog delovanja spoljnih sila, koliko zbog klica koje je samo zasadilo.

Jedan od najvećih kritičara totalitarnog poretka Karl Poper verovatno je to imao na umu kada je iz obimne duhovne zaostavštine Emanuela Kanta najčešće i najradije izdvajao jednu njegovu poruku, bolje reći geslo: imaj hrabrosti da koristiš sopstveni razum. Neprestano podsećajući na tu misao on je hteo da naglasi da za svoj izbor sami snosimo odgovornost, jer „odluka je naša: zapovest možemo poslušati ili ne poslušati, autoritet možemo priznati ili odbaciti“.

Ajnštajn je imao isto stanovište kada je na prekore prijatelja Maksa fon Lauea što se upušta u politiku jer je ona „za ljude neke druge vrste“ ovako odgovorio: „Ne delim tvoje mišljenje da naučnik treba da ćuti o političkim i u širem smislu ljudskim zbivanjima. To bi značilo da se prepuštamo bez otpora slepima i neodgovornima“. Ajnštajn je, kako iz toga proizilazi, bio uveren da postoji vreme u kome je dopušteno ćutati i vreme u kome se ne sme ćutati.

Oni koji su ćutali kada su mogli i morali nešto da kažu, najviše se upinju da objasne zbog čega se na vreme nisu pobunili protiv nasilja i nepravde. Njihova zakasnela pravdanja samo potvrđuju kako je Kami bio u pravu kada je tvrdio da „za odsustvo vrednosti uvek postoji neka filozofija“.

Sve dosadašnje istorijsko iskustvo potvrđuje da ravnodušnost prema političkom, rasnom, nacionalnom ili bilo kom drugom vidu ugnjetavanja, nikada ne prolazi nekažnjeno. Nemačka srednja klasa koja se rado predstavljala kao „apolitična“ nije sebe smatrala odgovornom za dolazak Hitlera na vlast ali je, kao i svi drugi društveni slojevi, trpela posledice njegove vladavine. Pouka tog primera je da se ravnodušnost ne isplati. Oni koji pred zlom zatvaraju oči, bilo zbog toga što se plaše ili pak samo iz komotnosti, kad-tad će platiti ceh za svoju uzdržanost. Niko, najzad, nije bolje i sa manje reči opisao jalovost oportunistike opreznosti od Meše Selimovića kome se pripisuje izreka: čuvaj se ovna, čuvaj se govna i prođe život.