Političari, šta imate u novčaniku?
Međusobne optužbe političara u Srbiji za nezakonito bogaćenje postale su, čini se, deo ubičajene komunikacije. U toku rekonstrukcije Vlade, na primer, prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, rekao je da je uveren da novi ministar finansija Lazar Krstić neće u Srbiji zaraditi 11,5 miliona evra, kao jedan od njegovih prethodnika, Božidar Đelić, dok je prošlog decembra izjavio da se Dragan Đilas obogatio u politici i da su mu od dolaska na funkciju prihodi skočili 800 puta.
A kako proveriti ove navode? Teško. Sistem po kome funkcioneri prijavljuju svoje imovinske karte počeo je u Srbiji da funkcioniše sredinom 2010. godine. Međutim, mediji su uskoro izvestili da se iz njih „skoro ništa ne može videti“. Tako se od mesečnih primanja prikazana samo ona iz republičkog budžeta, dok visina štednih uloga u bankama nije stavljena na uvid javnosti.
Direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Tatjana Babić izjavila je početkom septembra da je Agencija od početka godine podnela sedam krivičnih prijava protiv funkcionera na svim nivoima vlasti zbog neprijavljivanja imovine ili davanja lažnih podataka o imovini u nameri da se prikrije stvarno stanje.
„U prve tri godine rada Agencije podnete su svega tri krivične prijave. Od kraja decembra prošle do polovine avgusta ove godine Agencija je podnela ukupno 270 zahteva za pokretanje prekršajnih postupaka protiv partija koje nisu podnele izveštaje o finansiranju prošlogodišnje izborne kampanje.“
RTS, 3. 9. 2013. godine
Kakva su iskustva drugih zemalja, i kako se u njima utvrđuje imovina političara i drugih javnih funkcionera? Ovogodišnji skandal u kome je, sada već bivši, francuski ministar finansija priznao da ima tajni račun sa 600.000 evra u švajcarskoj banci, pokazao je da sistem po kome političari sami prijavljuju svoju imovinu nije dovoljno dobar. Krstaški rat, kako su ga mediji nazivali, francuskog predsednika Fransoa Olanda protiv tajnosti imovine političara završila se, međutim, razvodnjenim kompromisom nakon glasanja u parlamentu.
Njegovom konceptu transparentnosti – obavezi da imovina političara na svim nivoima vlasti bude javna – suprotstavila se ne samo desnica, koja je objavljivanje podataka o imovini nazvala „voajerizmom i hipokrizijom“, već i članovi njegove stranke – predsednik skupštine, Klod Bartelon, član socijalista, nova pravila nazvao je ‘paparaci demokratijom’. Otpor prema znatno većoj transparentnosti imovine ne čudi – sedam članova vlade, uključujući i premijera Žan-Mark Eroa su, ispostavlja se, milioneri. Sam predsednik, prema podacima objavljenjim na zvaničnom sajtu, ima imovinu i primanja od nešto više od milion evra.
Iako napredak, usvojeno rešenje, po kojem će podaci o imovini biti poznati posebno formiranom telu, a kome će građani moći da se žale ukoliko sumnjaju da postoje neke nepravilnosti, predstavlja kompromis u odnosu na ono što je Oland tražio. Prema usvojenom, za nezakonito objavljivanje podataka zaprećena je i kazna od 45.000 evra. Novinari, urednici i stručnjaci za borbu protiv korupcije kažu da je ovo novo ograničenje prava na informacije u ovoj zemlji.
Originalni Olandov predlog bio bi jedan od najstriktnijih u Evropi kada je imovina političara u pitanju. Nemačka i Velika Britanija zahtevaju da političari prijave sve aktivnosti ili imovinu koje donose prihode, a ne sve što poseduju.
I na Malti je tema prijavljivanja imovine poličara ovog leta bila aktuelna. Ministri i drugi visoki zvaničnici podneli su izveštaje o svom imovinskom stanju u parlamentu, a o tome da se to radilo u zadnji čas govori činjenica da su mnogi pisani rukom i jedva čitljivi. Prema Etičkom kodu vlade Malte, ministri prijavljuju samo prihode, a ne i vrednost pokretne i nepokretne imovine, umetničkih dela, automobila. Rezultati su pokazali da su članovi političke elite Malte dobrostojeći – većina njih su uspešni pravnici, lekari, arhitekte. Prema pisanju medija, ovi podaci biće nepotpuni sve dok se ne dobije uvid i u poreske prijave visokih funkcionera.
Praksa prijave imovine političara započela je nakon Drugog svetskog rata, ali je istinski zaživela 70-ih godina u Americi i Velikoj Britaniji, a 80-ih u drugim zemljama zapadne Evrope. U SAD obaveza političara je najdetaljnija. Prijavljuju se sve vrste prihoda i imovine, ne samo funkcionera, već i njihovgih bračnih partnera i dece, kao i dobrovoljni prilozi, pokloni, honorari za održane govore i drugo. Nakon početka tranzicije, ova praksa proširila se i na zemlje centralne i istočne Evrope. Sve bivše socijalističke zemlje koje su se EU priključile 2004. i 2007. usvojile su sistem prijave imovine do 2000. godine.
Organizacija Transparensi internešenel sakupila je primere iz različitih zemalja o tome šta nevladin sektor može da uradi u procesu ostvarivanja prava javnosti da ima uvid u imovinu funkcionera. Među predloženim metodama su: poređenje imovine iz više godina, kako bi se videlo da li je došlo do promena koje ne odgovaraju ostvarenim prihodima. Jedna organizacija iz Rusije prikuplja podatke koji su inače rasuti na više zvaničnih sajtova. Na Filipinima, grupa NVO prati stil života političara i njihovih porodica, a ustanovljena je i ‘vruća linija’ za građane preko koje oni mogu da prijave ekstravagancije u životnom stilu funkcionera.
U nekim zemljama prate se biznis aktivnosti političara, deonice u kompanijama, plaćeni konsultantski poslovi koji mogu voditi konfliktu interesa i drugo. Uprkos daleko dužoj demokratskoj tradiciji od naše, mnoge zapadne zemlje očigledno i dalje vode borbu za veću transparentnost kada je imovina političara u pitanju i gotova, savršena rešenja ne postoje. Pritisak javnosti, medija i nadležnih institucija, ipak, donosi pomake. Makar i spore.
