Političke odluke kočile diversifikaciju gasa
Svetsku energetsku krizu uzrokovanu ratom u Ukrajini Srbija je dočekala 100 odsto zavisna od ruskog gasa. Plan o diversifikaciji snabdevanja ovim energentom dokumentovan je u Strategiji razvoja energetike još pre sedam godina, Evropa od Srbije godinama unazad traži da obezbedi i druge izvore gasa, državni zvaničnici i to oni odgovorni za energetiku naglašavaju kako je važno pronaći alternative ruskom gasu, a ipak smo u situaciji da strahujemo šta će biti ako nam Rusija “zavrne” slavinu. Naši sagovornici “krivca” u potpunoj zavisnosti Srbije od ruskog gasa vide u lošim političkim odlukama i u jakom ruskom lobiju. Sa druge strane, postavlja se pitanje da li Srbija može da nadoknadi propuštene prilike i kako će Evropa da izađe iz ove gasne krize?
Poslednjeg dana maja, zbog neplaćanja računa u rubljama Gasprom je u potpunosti suspendovao isporuku gasa Danskoj, Holadniji i delimično Nemačkoj. Prethodno je isporuka gasa obustavljena i Finskoj, Bugarskoj i Poljskoj. Istog dana, lideri Evropske unije smanjili su izglede za zabranu ruskog gasa u sledećoj rundi sankcija.
Na samitu u Briselu premijerka Estonije Kaja Kalas rekla je da bi gas trebalo da bude predmet sedmog paketa sankcija, austrijski kancelar Karl Nehamer upozorio je da gas nije tako jednostavno nadoknaditi, te ne bi trebalo da bude u ovom paketu sankcija.
Belgijski premijer Aleksandar de Koro rekao je da bi ova oduka trebalo da se stavi na pauzu.
“To je veoma važan korak. Zaustavimo se tu na trenutak, treba videti kakav bi to imalo uticaj”, rekao je on.
Sa druge strane, na srpskoj političkoj sceni vodi se debata o uvođenju sankcija Rusiji, a istraživanja javnog mnjenja pokazuju da bi se najveći broj građana obradovao ako bi Srbija odustala od EU i ako bi formirala savez sa Rusijom.
Geografija ili uticaj “ruskih ljudi”?
Energetska zavisnost Srbije od Rusije, kao i aktuelna dešavanja dovela su do toga da se ponovo priča o diversifikaciji izvora snabedavanja gasom. Istinomer je već pisao o tome da li je mogla da se izbegne ova pozicija Srbije, šta su alternative, kao i kakvi su planovi za budućnost.
Nemanja Todorović Štiplija, glavni i odgovorni urednik portala European Western Balkans kaže “da postoji jedan lobi unutar naših institucija, koji je vrlo jak i koji to nije želo da uradi”.
“Očigledno da je neko želeo potpuno vezivanje Srbije za samo jedan izvor u ovom slučaju ruskog gasa. Sećate se kada je Zorana Mihajlović htela da smeni Bajatovića? Na kraju se ispostavilo da nije Bajatović smenjen, nego je Zorana Mihajlović uklonjena tada sa mesta ministarke energetike i postavljena na mesto ministarke građevine”, podseća Todorović Štiplija.
Saglasan je i ekonomski novinar Miša Brkić.
“Srbija je bila godinama uspavana i anestezirana ruskim lobistima koji su pričali da je to jedini gas koji Srbija može da koristi, da je sve drugo užasno skupo i da je tehnički nemoguće”, ističe Brkić.
On za Istinomer kaže da postoje dva puta koja su odvela naš energetski sistem u zavisnost od Rusije.
“Sa jedne strane imate političku elitu u koja je donela političku odluku da Srbija postane ruska energetska kolonija. Sa druge strane imate jak ruski lobi u Beogradu, među stručnjacima, među novinarima, dobro plaćen, koji je sve vreme podržavao srpsku izrazitu vezanost za ruske energente”, naglašava naš sagovornik.
Na pitanje da li do diversifikacije nije došlo zbog političkih odluka ili interesa grupe, Srećko Đukić, stručnjak za energetiku iz Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji kaže da je to isto.
“Rekao bih da tu nema razlike, znate ko u Vladi zastupa koje interese. Imate i ranije izbore i ove sada koji su prošli na talasu rusofonije, mnoge partije su govorile da nikada neće dozvoliti uvođenje sankcija Rusiji”, kaže Đukić.
“Možete sami da zaključite koliko je pozadina ruskog uticaja tu velika, vidite da niko ne može da smeni direktora Srbijagasa”, jasan je naš sagovornik.
Sa njima njima se, pak, ne slaže biivši ministar energetike i rudarstva u drugoj Vladi Vojislava Koštunice Aleksandar Popović, za koga je stvar vrlo jednostavna – geografski položaj Srbije razlog je što do sada nismo izvršili diversifikaciju gasa.
“Nažalost, to je geografija izvorišta i naša geografija. Tu smo gde smo, nismo tri hiljade kilometara ka zapadu, niti smo na moru kao Italija i Francuska, pa da iz severne Afrike dobijamo gas”, kaže Popović za Istinomer i dodaje da zavisnost Srbije od ruskog gasa nema nikakve veze sa politikom.
Podsetimo, na čelu Srbijagasa već 14 godina je Dušan Bajatović, koji u intervjuu za Radio 021 kaže:
“Znam da postoji legenda kako sam ruski čovek i kako mi ne mogu ništa. Toga sam se naslušao. Samo dok isporučuješ rezultat možeš da budeš na ovom mestu, sve ostalo je pogrešno, izjavio je Bajatović krajem marta.
Diversifikacija – zvuči poznato?
U Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine, koja je doneta krajem 2015. godine u delu posvećenom obezbeđivanju energetske bezbednosti navedeno je da je “dovoljna i adekvatna ponuda energije, odnosno sigurno, pouzdano i kvalitetno snabdevanje energijom preduslov privrednog i društvenog razvoja”.
“Pored promocije štednje i racionalnog korišćenja energije, kao nacionalnih vrednosti i principa, potrebno je obezbediti odgovarajuće rezerve nafte i prirodnog gasa, izvršiti diversifikaciju pravaca i izvora snabdevanja ovim energentima”.
Iste godine, o divesifikaciji izvora tokom posete Vašingtonu aktuelni predsednik Aleksandar Vučić, tada premijer Srbije, istakao je neophodnost diversifikacije izvora.
„Ja sam ponovio ono što uvek kažem, a to je da je Srbiji potrebno da diversifikuje snabdevanje gasom iz različitih izvora. Govorio sam o poseti Azerbejdžanu, odnosima sa Rusijom i mogućnosti da u budućnosti dopremamo gas sa Krka“.
“Zašto? Verovatno zato što su interesi raznoraznih, možda ruskih lobija, bili mnogo jači od svih drugih. Zato što je bilo važnije obezbediti gas, a niko je razmišljao o tome šta je naša gasna stabilnost, izjavila je aktuelna ministraka energetike.
I početkom prošle godine, ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović izjavila je da Srbija želi da kroz njenu teritoriju prolazi gas iz različitih država, a ne samo iz Rusije. A pre tri meseca u toku razgovora sa šefom Delegacije Evropske unije u Srbiji Emanuelom Žiofreom o energetskoj bezbednosti Srbije i regiona, istakla je potrebu gasne diversifikacije, imajući u vidu rat u Ukrajini.
Ipak, nije otišlo dalje od priče da nam je diversifikacija potrebna. Zašto?
Propuštene prilike
Iz Energetske zajednice, međunarodne organizacije članica Evropske unije i zemalja Zapadnog Balkana, za Istinomer kažu da Srbija mora da reformiše tržište gasa kako bi povećala svoju energetsku sigurnost.
“Srbija je trebalo da primeni Treći energetski paket u praksi na svom nacionalnom tržištu gasa. Da je to uradila, sada bi tržište gasa bilo likvidnije, otvoreno za druge dobavljače, druge puteve i gas bi bio iz drugih izvora, ne samo ruskog porekla. Takve mere bi identifikovale stvarne potrebe za gasom, odgovarajući razvoj infrastrukture i bolje uslove za potrošače”, poručuju is Energetske zajednice.
Kažu i da stalno upućuju na rešavanje energetskih pitanja,a jedno od njih je i procena rizika u snabdevanju i mere za suzbijanje takvih rizika.
Izvor: https://energy.ec.europa.eu/topics/markets-and-consumers/market-legislation/third-energy-package_en
Naš sagovornik, stručnjak za energetiku Srećko Đukić smatra da treba imati u vidu da su članice Evropske unije već sada počele da se ograđuju od ruskog gasa i da pribegavaju da ga što manje koriste.
“Ove godine je pao izvoz ruskog gasa u Evropsku uniju za četvrtinu”, kaže on i dodaje da Srbija radi sve kontra od politike koja se zagovara u Evropskoj uniji, te smo došli do situacije da smo apsolutno zavisni po pitanju gasa, objašnjava Đukić.
I Nemanja Todorović Štiplija kaže da Evropa sve vreme govori da je “diversifikacija gasa potreba”.
“Kada je pravljen Krk (prim. aut. terminal za tečni gas u Hrvatskoj), naše rukovodstvo je ismevalo je taj terminal, vrlo slično je bilo sa terminalom u Grčkoj, nismo bili zainteresovani da uzmemo učešće u tome. Desile su se mnoge stvari koje su nas upozoravale na to da treba da izvršimo diversifikaciju gasnog izvora, a mi povodom toga ništa nismo radili, ali ništa, baš ništa”, zaključuje Todorović Štiplija .
Novinar Miša Brkić podseća da se isto dogodilo i sa Aleksandropolisom, terminalom za tečni gas u Grčkoj.
“Grci su imali nameru da tri državne gasne kompanije, njihova, Bugarska i naša budu suvlasnici, po 20%, a da preostalih 40% ponude privatnim kompanijama, i poslali su ponudu, a u Beogradu su se pravili ludi”. Sada kada je krenula izgradnja i kada je već sve rasprodato, sada je naš predsednik otišao tamo da pomogne da se zakopa kamen temeljac i da kuka i traži deo kapaciteta za Srbiju”, dodaje Brkić.
Nismo prihvatali, ali nismo ni tražili
Srbija je propustila ponude za diversifikaciju gasnog izvora.
Aleksandar Popović, ministar energetike i rudarstva 2007. i 2008. godine, za Istinomer kaže da je postojala mogućnost diversifikacije i za vreme njegovog mandata.
“Opcija koja je postojala je da se gradi Nabuko, dakle drugi gasovod koji je trebao da ide kroz Rumuniju, ka Zapadnoj Evropi, paralelno sa Turskim tokom, dakle ne kroz Srbiju, već kroz Rumuniju ka Mađarskoj”, mi smo prihvatili da ako oni grade gasovod da se mi tu prikopčamo na, međutim, gasovod Amerikanci nisu nikada napravili”, objašnjava Popović.
On kaže da u tom gasovodu ne bio ruski gas, već azerbejdžanski i kiparski, ali se ispostavilo da tog gasa nema u dovoljnim količinama da bi se izgradio.
“Mi smo svejedno razgovarali sa potencijalnim graditeljima i iskazali smo svoju zainteresovanost, pošto već oni grade oni crtaju rutu, ako ne ide kroz Srbiju da se mi prikopčamo i da imamo gas iz još nekog izvora. Nama to nije bilo ništa sporno, uvek je bolje imati gas iz više izvora, međutim nikada nije izgrađen taj gasovod”, zaključuje Popović.
Novinar Miša Brkić kaže da pitanje ne bi samo trebalo da bude da li je Srbija imala ponude za diversifikaciju, već da li je tražila načine.
“Nije važno da li vama neko nudi, nego da li Vi tražite zamenu za ruski gas i u tome je suština – Srbija nije tražila. Kada pogledate u poslednjih desert godina i dan danas imate taj narativ koji ne prestaj, a to je da je Rusija jedini izvor snabedavanja gasom za Srbiju”, kaže Brkić i dodaje da je na “zameni teza” građena igra – diversifikacija puteva nije isto što i izvora snabdevanja, kaže Brkić i dodaje:
“Ruski lobisti su igrali na kartu diversifikacije puteva, ali da izvor uvek ostaje isti, ruski. A suština je bila druga, Evropa je od nas tražila drugu stvar, da diversifikujemo izvore, vi kada imate turski tok, kroz turski tok može da prolazi gas iz Azerbejdžana, Irana, Katara, Izreala, a ne samo iz Rusije”.
Brkić navodi da je posao odgovornog ministra da “stavi prst na čelo i da se razmišlja unapred o tome šta ako se desi kriza”.
“Ministar koji se bavi energetikom ne ide da otvara mini hidroelektrane na potocima, nego sedi i čita šta se događa u regionu, u Evropi i na svetu, prati trendove i kaže – tečni gas, gde su terminali, gde možemo da uskočimo, gde da nabavimo pare da napravimo gasovod. U pitanju je samo vizija, sposobnost i veština ministara koji vode energetiku da sagledaju širu sliku”, zaključuje naš sagovornik.
Sličan zaključak ima i Srećko Đukić iz Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji:
“Mi uopšte nismo sagledavali da je Srbija kontinetnala zemlja i da ima svoja velika ograničenja i to je sada došlo do izražaja”, kaže on i objašnjava da se danas mnoge zemlje snabdevaju tečnim gasom jer se pokazao mnogo praktičniji u primeni i postao fleksibilniji i lakši za upotrebu nego gas iz cevi.
Đukić navodi da je do sada na obodu Evropske unije bilo ukupno 27 terminala za tečni gas.
“Sada Nemačka gradi i do kraja godine će da završi još četiri koji će biti plutajući, gradi se u Aleksandropolisu, Poljskoj… Nemačka ima plan da zameni kompletni ruski gas koji ona sada troši okoi 58 milijardi kubnih metara i pravi terminale koji će moći da prime 59 milijardi kubnih metara gasa u tečnom stanju”.
On naglašava da se istovremeno dešavaju dve tranzicije, ne samo od ruskog gasa ka drugom gasu i drugim energentima, već i tranzicija od energetskih izvora karbonskog karaktera.
“Na kraju će se desiti da će Evropa da izađe iz ove krize sa jednom sasvim drugom energetkom strukturom i izvorima i potrošnjom u odnosu na ono kakvo je bilo stanje pri ulasku na tu krizu, a ceo svet ostali i Rusi i mi ćemo se naći u čudu”.
Naslovna fotografija: Canva
