Političko pregrupisavanje: Građansko, desno, kontradesno, po potrebi

Daleko od toga da je samo članstvo NOVE u „opasnosti“ da, rukovodeći se (konstruktivnom) idejom o ukrupnjavanju srodnih stranaka, dospe tamo gde nije planirala: sudeći po podacima do kojih je došao SeConS, izgleda da i dobar broj građana koji već četiri meseca učestvuju u protestima protiv režima Aleksandra Vučića, zapravo, nevoljno prati one čijim se idejama najiskrenije protivi.

Jasno je, naravno, da su šetači ideološki raznorodni, kao što je ideološki raznorodan SzS koji, suštinski, organizuje „šetnje“, dobro skriven iza grupe mladih ljudi koji formalno prijavljuju skupove (protesti su, podsetimo, započeti nakon premlaćivanja Borka Stefanovića, lidera Levice Srbije u Kruševcu 23. novembra prošle godine).

 

Istraživanje rađeno 2. februara na uzorku od 450 demonstranata je, međutim, pokazalo da je, osim što je većina učesnika šetnji nezadovoljna liderima opozicije i uglavnom ne može da navede onoga ko najbolje štiti njihove interese – najnegativniji odnos ima upravo prema lideru koji se najviše istakao na protestima. Na pitanje koga ne žele da vide na protestima, naime, najviše je onih koji su naveli ime Boška Obradovića, lidera desno orijentisanog pokreta Dveri (na drugo mesto plasirao se Dragan Đilas).

Iz činjenice da je, upravo nakon nedavnog „osvajanja“ RTS-a, nakon koga se Obradović, prema brojnim tumačenjima, nametnuo kao glavni lider demonstracija – protest ponovo omasovljen, moglo bi se, zato, zaključiti da je, za većinu kritički orijentisanih građana, u ovom trenutku otpor Vučićevom režimu daleko važniji od ideje o tome u kom pravcu bi Srbija trebalo da se kreće nakon što se oslobodi iz čeličnog zagrljaja aktuelne vlasti.

Slobodan Cvejić, direktor istraživanja SeConS-a, ocenio je predstavljajući rezutate ankete, da protest sve više prerasta u pokret, koji, za sada, ima jezgro i periferiju, ali još uvek ne i elitu – što ne znači da se to neće desiti i time dovesti do novog pregrupisavanja na političkoj sceni. A možda i do dodatne zbunjenosti birača za čije se glasove, osim mnoštva ideološki srodnih desničarskih stranaka, u poslednje vreme obraća i sve veći broj organizacija „građanističke“ orijentacije.

Jasno je, naravno, da haos nastao pojavom mnoštva stranaka slične orijentacije – često samo zbog zadovoljenja liderskih ambicija i ličnih interesa – obesmišljava politiku i može biti jedan od razloga odlaska građana u apstinenciju.

 

Ali, da li je uopšte moguće uvesti ideološki red na drastično nakrivljenoj sceni, gde većinsku podršku birača ima stranka bez ikakve ideologije (Srpska napredna stranka), pa još u koaliciji sa lažnom levicom, oličenom u dve vrste neuverljivih „socijalista“ – Socijalističkom partijom Srbije Ivice Dačića i Pokretom socijalista Aleksandra Vulina? 

Nije da nema pokušaja: osim nastojanja da se od Demokratske stranke napravi stožer okupljanja birača sa levog centra političkog polja, najavljenog početkom februara, gotovo istovremeno obznanjeno je i konstituisanje jedne još malo „levlje“ građanske opcije, koju, pod imenom Građanski front, čine tri lokalne inicijative okupljene oko egzistencijalnih problema građana iz Beograda, Kraljeva i Niša – Inicijativa Ne davimo Beograd, Lokalni front i Udruženi pokret slobodnih stanara. Prema najavi, ono što bi Građanski front trebalo da karakteriše, jeste demokratski socijalizam, ali i „odbijanje nadigravanja sa Vučićem ko je veći nacionalista“.

Dva meseca kasnije – upravo ove nedelje – stigla je još jedna vest o nameravanoj saradnji građanskih stranaka, čiji broj, rekli bi cinici, ozbiljno preti da dostigne broj građanski orijentisanih birača.

Ovoga puta, dogovor o saradnji potpisali su Stranka moderne Srbije i Građanski demokratski forum, dve organizacije čija imena čak ni novinari politički izveštači još nisu uspeli da zapamte. Stranka moderne Srbije nastala je posle rascepa u Dosta je bilo (koji je otišao u desno), a Građanski demokratski forum osnovala je poražena struja Pokreta slobodnih građana, nakon što je za lidera Pokreta izabran Sergej Trifunović.

 

Novi partneri sebe su proglasili pravom građanskom alternativom i pozvali sve organizacije i pojedince da im se pridruže ako vide Srbiju u EU, ako nisu nacionalisti i zalažu se za brzo rešavanje pitanja Kosova. Za sebe, takođe, tvrde da su opozicija Vučićevom režimu, ali i Savezu za Srbiju za koga tvrde da je „nacionalistički“.

Iako to nije bila namera osnivača, činjenica je da u dobrom delu domaće, ali i u međunarodnoj javnosti, SzS zaista ima prilično desničarski, nacionalistički imidž. Za to je, osim Boška Obradovića i njegovih Dverjana, zaslužan i takođe veoma agilni Vuk Jeremić i njegova Narodna stranka, ali i Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina i lider Zdrave Srbije.

 

Činjenica da su među osnivačima SzS takođe i DS i Levica Srbije Borka Stefanovića, do sada nije uspela da izmeni takvu sliku, a teško da će to učiniti i stranka Dragana Đilasa, čije se formiranje očekuje tokom aprila. Jer, iako se već sada zna da će važna mesta u novoj stranci zauzimati Marinika Tepić i Borko Stefanović, i iako se stranka odavno najavljuje kao socijaldemokratska, u dobrom delu javnosti sam Đilas se i dalje pamti po, recimo, stavovima prema gej-paradi, koji su mu dali dosta „tvrd“ imidž, ne baš u skladu sa proklamovanom socijaldemokratijom.

Iako, opravdano ili ne, percipiran kao „desničarski“, SzS nije ostavio prostora samo za pojavu novih građanskih opcija, već nije uspeo ni da pod jednu kapu inkorporira sve desno orijentisane političke partije koje nisu (makar formalno) pod Vučićevom kapom.

Ko je prava, a ko lažna opozicija?

I tu dolazimo do još jedne linije podele – one na „pravu“ i „lažnu“ opoziciju. Iako je DSS izašao iz lokalnih koalicija sa naprednjacima  i učestvovao je u nekim akcijama borbe za pravedne izborne uslove sa drugim opozicionim strankama, u beogradskoj političkoj čaršiji i dalje postoje sumnje da se potencijalni savez DSS-SPAS sprema da, u slučaju odluke dela opozicije da bojkotuje sledeće izbore ukoliko uslovi pod kojim se budu održavali ne budu demokratizovani, učešćem u izbornoj trci omogući utisak o njihovom legitimitetu.

Čak i ako se pokaže da su DSS i SPAS nepravedno osumnjičeni, jasno je da je vlastima potrebna „konstruktivna opozicija“, naročito u slučaju da se ostvare pretnje izbornim bojkotom. I to na svim stranama političkog spektra, jer, čini se da ni Vojislav Šešelj na desnom polu, ni Čedomir Jovanović i Nenad Čanak na levom, građanskom polu – kojima se opozicioni status ozbiljno osporava, zbog brojnih poteza koji odgovaraju vlastima – nemaju baš dovoljno uverljivosti za uspešno izvođenje pokazne vežbe postojanja pluralizma.

Biće da među onih tridesetak aktivnih, od ukupno 120 političkih partija koje se, u ovom trenutku, nalaze u zvaničnom Registru političkih stranaka Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, ima još zainteresovanih da, ukoliko bude potrebno, uskoče u izbornu utakmicu. I time zabašure eventualni poziv „prave opozicije“ na izborni bojkot – na sopstveno i zadovoljstvo aktuelne vlasti koja čini sve da sačuva, učvrsti i na onih nekoliko preostalih enklava (Šabac, Paraćin, Čajetina…) proširi svoj neprikosnoveni presudni uticaj.

Pošteno je, ipak, reći da je priličan haos na političkoj sceni vladao i pre naprednjačke ere, pa je, na dobro pripremljenom terenu, aktuelnoj vlasti bilo dosta lako da, koristeći sva dozvoljena i mnoga nedozvoljena sredstva, ideju o političkom pluralizmu pretvori u karikaturu.

Politički analitičari već su predlagali izmene izbornog sistema i zakonodavstva u oblasti političkog organizovanja koje bi mogle predstavljati početak uvođenja reda na sceni. 

Ali, da bi se to desilo, potrebna je politička volja – a ona se i ne nazire. Naprotiv – prema brojnim pokazateljima, naprednjačka vlast odavno je prešla svoj zenit i sada se nalazi na silaznoj putanji. A to znači da će joj razni oblici političkog i izbornog inženjeringa biti potrebni čak i mnogo više nego do sada.

 

S druge strane, posle višegodišnje hibernacije, i opozicija je počela da daje znake života. Različiti akteri pokušavaju da se optimalno pozicioniraju za vreme posle Vučića – što najavljuje dalja pregrupisavanja, bez garancije da će prilikom prestrojavanja ideološki kriterijum imati prednost nad nekim drugim, bilo da je to aktuelna potraga za „novim licima“, bilo da je reč o ličnim odnosima i različitim partikularnim interesima.