Ponavljači na popravnom
Ministra za kulturu (zaduženog i za medije) Nebojšu Bradića ne poznajem ali on i ja imamo nešto zajedničko; rođen je u gradu iz kog i ja potičem. Ako isključim Zakon o javnom informisanju, taj grad nam je jedina povezujuća nit. A ako smem prema novom delimično neustavnom Zakonu da kažem, Zakon nas je još više udaljio.
Kao i reforma pravosuđa višemesečna tema bio je i Bradićev Zakon, najčešće osporavan i kritikovan. Samo su G17 plus i vlast u minusu u njemu videli kvalitet gurajući ga kroz Parlament kao onomad Sizif onu stenu. Tako, međutim, nije razmišljao i Ustavni sud kad je ovih dana doneo odluku o neustavnosti pojedinih članova spornog Zakona. Bradić je, kao i Ministarstvo pravde u reformi pravosuđa dugoj više od godinu dana, upao u zamku sopstvenih zabluda.
Od početne zadrtosti ministrovog hvaljenja novog regulacionog papira u sferi informisanja do pomirljive retorike kojom se daje na znanje da Zakon nije gvozdena knjiga gotovo da se navršila godina. Pošto je – kako ga opisa Bradić – Zakon dinamična kategorija logično je da u toj dinamici, koju godinu kasnije, dobije i packu najviše državne kategorije, Ustavnog suda. Preslišan u sobi crno-plavih toga, Zakon je vraćen u Vlajkovićevu 3. franko ministrov sto. Domaći rad mora na doradu, kaže Ustavni sud, kao što nešto slično u Hagu reče i Hisaši Ovada ministru Vuku, još jednom iz establišmenta koji sa mnom ima nešto zajedničko – prezime. Sudovi počesto zabrljaju, ali neretko i ne praštaju.
Za bolji rad srpskih sudova više su se pobrinuli oni iz Evrope nego ovi sa Zapadnog Balkana. I njima je disertacija vraćena na nivo maturskog rada pa se izbor sudija i tužilaca ponavlja baš u vreme predviđeno za vlasnike kečeva na kraju školske godine – u avgustovskom popravnom roku.
Popravnom se nada i ministar koji se preziva kao ja, samo još da mu Ujedinjene nacije jave za koji datum da se kosovski naoštri. I dok je moj prezimenjak uporan u ponavljanju da je „duboko uveren i da duboko veruje…“ …u šta god, istovremeno odaje utisak bespomoćnog očajnika koji ne veruje ni svom odrazu u ogledalu. Optimizam iščezao u krivom špiglu.
Taktika „oštro đonom na protivnika“ nije se isplatila nijednom od junaka ove priče, zbog povrede pravila igre svi su dobili najmanje žuti karton. Na sve njih naoštrene, javno mnjenje odavno je otupelo, ne i otupavelo. Neka ne iznenadi ako za pojedine javnost zatraži trajnu diskvalifikaciju, posle nje neće moći da igraju ni u zonskoj ligi. Tako bar nalažu neki zemaljski nepisani zakoni.
Po zakonima verovatnoće moglo se predvideti da će medijski, pravosudni i kosovski bojevi biti izgubljeni. U aktuelnom trenutku hod po mukama u traženju popravka, u istorijskom kontekstu još jedan zamah unazad ka hodu po mukama. Previše šamara u tako malo vremena i premalo budućeg vremena za ispravljanje svega što je ošamareno.
Ima li još nekoga i nečega za popravni? Ima: svi i sve. Za početak neka se pripreme ovi iz bajke o Crvenkapi i buljavom i ušatom vuku, ovi sa prislušnim uređajima, tužibabama, velikim ušima i još većim očima utkanim u Zakon o elektronskim komunikacijama. Imamo i mi uši i oči, slušamo ih i gledamo. A još bolje ih i čujemo i vidimo.
