Popov: Vučić zna da bi morao da ode sa političke scene ako prizna Kosovo

Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam i kopredsedavajući Igmanske inicijative, u razgovoru za „Istinomer” kaže da je razlog „šizofrenog ponašanja vlasti“ taj što pokušava da kupi vreme kako bi „što duže mogla da fingira da je na evropskom putu, a da je zato ne stignu sankcije u vidu stava da nismo ni u čemu kompatibilni sa Evropom“.

Kako objašnjavate to da, dok se sa jedne strane zaoštravaju regionalni odnosi, u ovom trenutku prema Crnoj Gori, atmosfera i retorika postaju, kako je Daliborka Uljarević rekla, „provala histerije i besa“? Istovremeno smo se, a to smo čuli od Evropske unije, pridružili sankcijama protiv Lukašenka i potpisali sporazum sa Britancima?

To je šizofrena situacija, i dugo traje, jer mislim da oni koji vode ovu zemlju računaju na to da mogu dovoljno dugo da foliraju EU, da fingiraju da su na tom putu, a da istovremeno rade suprotno. Ponekad, kada ih jako pritisnu, oni povuku neki potez koji zadovolji EU, kao ovaj o Belorusiji. Sada su uradili jednu lakšu stvar – prema Rusiji nisu uvedene sankcije, prema Belorusiji je to sada urađeno, ali to je sve jednokratno. Na unutrašnjem planu oni fingiraju reforme, i stalno idemo u pravcu daljeg urušavanja i vladavine prava i slobode medija i nezavisnih institucija.

INTERVJU SA ALEKSANDROM POPOVIM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Dok razgovaramo, Vučić se obraća Skupštini Srbije povodom pregovora u Briselu. Posle dve godine, ovo je prvo obraćanje. Zašto se, po vašem mišljenju, to dešava baš sada?

Ne znam, jer se mnoge stvari dešavaju iza zavese. Dok je Tači vodio pregovore u ime Kosova, pregovori su bili iza paravana i dosta vremena je u igri, i to uz punu podršku SAD, bilo razgraničenje i podela Kosova. Sada ne znamo šta se dešava – jedino znamo da su obe strane pod velikim pritiskom da se stvar reši do izbora u Rusiji.

Vučić je ponovio da je protiv zamrznutog konflikta, ali da ne može da garantuje da se to neće i dogoditi. Rekao je da treba biti pragmatičan, da ni jedan Albanac ne želi da živi u širokoj autonomiji, i takođe je rekao čudnu stvar – da on misli da je kompromisno rešenje jedini način, ali je i dodao da on ne zna šta je kompromis. Šta je sada logično u ovome, odnosno na koji način da razumemo tu poruku?

Treba razumeti tako da se su se obe strane tvrdo zakopale u svoje stavove. Jedno je Kurtijev stav da se jedino može govoriti o uzajamnom priznanju, a drugi je Vučićev stav da ni po koju cenu neće priznati nezavisnost Kosova. Tu nema prostora za nešto između. Problem je u tome što Vučić zna da bi, bilo da eksplicitno ili implicitno prizna nezavisnost Kosova, onda izgubio podršku i onih koji ga ovde debelo podržavaju. Znamo da i u opoziciji imamo snage koje se zalažu protiv toga da se napravi bilo kakav kompromis oko Kosova. Svakako bi, kada bi to uradio, otišao sa političke scene.

Kada kažete „implicitno priznanje”, šta je to? Zar činjenica da je Srbija potpisala sporazume sa Kosovom, da već pregovara, ne znači baš to?

To je jedan igrokaz, s tim što je ipak jedna stvar kada si ti učinio neke poteze a nisi još prešao onu zadnju crvenu liniju, a to je da priznaš da je Kosovo nezavisno, dok je sve drugo već urađeno. E sad, on to ne sme da uradi, a uostalom optuživao je one koji su bili pre njega da će oni da izdaju Kosovo.

I danas ih optužuje da su za sve odgovorni?

Pa naravno. I sada su zakopani u te svoje krajnje varijante. Onda glume da idu na pregovore, a zapravo i jedan i drugi će ići na varijantu zamrznutog konflikta. Kurti je u situaciji poput Vučića – ako bi učinio jedan ustupak, sem onoga da Srbija prizna nezavisnost Kosova, onda bi tamo njegova vlada pala.

Vučić je i rekao da se nada da neće, ali da se plaši da će ostati zamrznuti konflikt.

Ja sam rekao da su obe strane izložene žestokom pritisku, i mislim da SAD u partnerstvu sa EU hoće konačno da okončaju tu stvar u kratkom roku, jer ako dođu naši izbori, pa će biti na Kosovu lokalni, pa će biti ne znam šta drugo – onda se stvar ponovo razvlači u nedogled.

Ali postavlja se pitanje – da li je za SAD, pa i za EU, zamrznuti konflikt opcija?

Nije opcija. Hoću da kažem: ukoliko se desi da bilo koja strana ne pristane – jer se sada prave razne varijante, pa i „dve Nemačke” – na neku ponudu koja bi ličila na kompromis, ta strana će imati problem. Kao što smo mi u Rambujeu, na primer, odbili kompromis, pa smo dobili bombardovanje. Tako i sada – ja mislim da će ta strana pretrpeti sankcije, i to malo jače, jer sada je konačno rešeno da i Amerika i Evropska unija stvar dovedu do kraja. Amerika ima 100% uticaja na Kosovu, a Evropska unija ima način uslovljavanja Srbije i finansijskim sredstvima – onih 800 miliona za brzu prugu prema Makedoniji, pa ekonomski investicioni plan od 9 milijardi za zapadni Balkan, od čega bi Srbija zahvatila najveći deo.

Zar Vučić i ne gradi otklon zbog te situacije – novca – prema Rusiji i Kini?

On misli da će dovoljno dugo moći da ucenjuje EU time što će reći „Evo, ako nas vi nećete…“, jer uvek ispada da oni nas neće, a zapravo mi nismo uradili domaći zadatak.

Primer toga može da bude i izjava ministarke Joksimović, u kojoj je obrazložila da nam neće otvoriti poglavlja jer EU nije razradila metodologiju.

Da ne kažem težu reč, ali dokle god može, ova vlast će ucenjivati EU: „Ako nas vi nećete, zna se ko nas hoće.“ S tim što ne sme to javno da kaže, jer onda ostade bez para – on narodu nikada nije rekao koliko para Srbija dobija od Evropske unije, a koliko para od Rusije.

Ali kada slušate njegove poruke, poput današnjih u Skupštini Srbije, da se mora biti racionalan, pragmatičan, da se nađe kompromis a ne zamrznuti konflikt, deluje da Vučić razume situaciju, da želi nešto drugačije, a onda se u stvarnosti dešava sve suprotno tim porukama.

On razume situaciju, ali on zna da ima neka ta crvena linija koju ako pređe, onda više ne može u rikverc i da će onda imati promene i u sopstvenim redovima, da ne govorim o opoziciji u kojoj je veliki deo protiv.

Delovalo je 2013. da će se kosovska priča završiti. Deluje li vam danas, makar u naznakama, da je spreman da nagazi tu crtu koju pominjete?

Zavisi koja je cena. On bi najviše voleo jednu stvar, a to je da druga strana napravi ono što smo mi uradili u Rambujeu, tj. da se napravi ponuda koja se ne odbija. Na primer, imali smo „non paper“ o Kosovu, koji je objavila Koha a koji kao da je pisan u Beogradu, po kome sever Kosova dobija specijalni status. To je nešto što bi moglo da prođe, uz celofansko pakovanje Evrope, kroz pravno obavezujući sporazum, u šta svašta može da se stavi, pa i koncept „dve Nemačke”. Znači, nismo priznali Kosovo, ali nećemo mu braniti da uđe u međunarodne institucije.

Borelj je rekao da su EU i SAD konačno ponovo usaglašeni kada je reč o delovanju prema zapadnom Balkanu i Kosovu, ali da stvar vodi EU. Da li je to dobra vest?

To je dobra vest. Videli smo kako, kada idu solo igre, kao za vreme Trampa, u odnosu na EU, kada nema usaglašene politike, uvek ima prostora da se neko izvuče u toj celoj priči. Ovako Evropa već ima kontinuitet pregovora, a Amerika je tu da vrši dodatni pritisak na obe strane, a pre svega može da izvrši jak pritisak na Kosovo. Uostalom, oborila je prethodnu Kurtijevu vladu, kada nije bila kooperativna. Dakle, ja mislim da je to dobra vest, ovo obnavljanje američko-evropskog partnerstva je dobra vest, jer ono ima sinergiju koja možda može dati neki rezultat.

Ali niste uvereni u te rezultate?

Nisam, zato što ja ne znam dokle su pregovarači spremni da idu. To je situacija „ako uzmeš ne valja, ako ne uzmeš ne valja“. Pazite, ako priznaju, oni znaju kakve posledice će to imati na domaćem terenu, a ako ne prihvate tu ponudu onda će sigurno uslediti sankcije – neka vrsta sankcija će sigurno slediti.

Šta mogu biti sankcije?

Može biti da nam se totalno zablokira put ka Evropskoj uniji, a onda ne možeš više ni folirati. Javnosti se i dalje prodaje priča „Mi smo na evropskom putu”, ali onda će Evropa reći „Ne, vi niste na evropskom putu”, i onda neće biti onih par ekonomsko-investicionih programa, neće biti 800 miliona za prugu prema Makedoniji, pa ti onda ubeđuj ljude da su nam Rusi najveći prijatelji i prijatelji u ekonomiji.

Sa druge strane, ovde u Srbiji danima traje kampanja protiv Crne Gore zbog Rezolucije o genocidu u Srebrenici. Imajući u vidu da je Crna Gora još 2009. usvojila Rezoluciju koja se oslanja na Rezoluciju Evropskog parlamenta, pa i Srbija 2010. donosi Rezoluciju o Srebrenici, zašto sada na ovome Srbija otvara front sa Crnom Gorom?

Problem je u tome što Srbija nikada nije mogla da prihvati, da se suoči sa tim da je Crna Gora pre petnaest godina postala nezavisna država. Kada su krenule litije i kada se probudio prosrpski faktor, pa čak i ovi drugi, koji su ekstremni nacionalisti u Crnoj Gori, u Srbiji se to videlo kao jedna kockica u mozaiku srpskog sveta. Tim je gore po njih bilo što je Krivokapić vukao takve poteze koji su izneverili njihove nade, a istovremeno to ne nailazi na osudu mitropolije, koja je i vodila te litije koje su ih dovele na vlast. Tako da se Srbija sada našla u jednoj poziciji da ne može da shvati da Crna Gora vodi svoju nezavisnu politiku, da je ovo što su oni uradili deo koalicionog dogovora koji je napravljen prilikom formiranja nove vlade.

Crna Gora je 2009. godine usvojila Rezoluciju. Istini za volju, u njoj se nije pomenula reč „genocid“, ali zašto je imala potrebu da je ponovo usvaja?

U Crnoj Gori je sada baš veoma šizofrena situacija. Prvo je na delu kohabitacija, drugo – bilo je nekih sporenja oko ambasadora. Međutim, faktički je ovo što Krivokapić radi u mnogim stvarima kontinuitet sa prethodnom vlašću, a pre svega u spoljnoj politici. Ovde je DPS zapravo povukao za jezik jednog od ministara i onda je krenula cela ta priča, i onda je on smenjen, ali se onda insistiralo i na deklaraciji o Srebrenici. Pošto oni ne žele da fingiraju, bar kada je reč o usklađivanju sa evropskom spoljnom politikom, i dalje žele da ispunjavaju zadatke da bi ubrzali taj put, tako da je i ta deklaracija deo politike Crne Gore. Ali šta je ovde interesantno? Kada god se desi nešto i neki drugi urade nešto što se ovde tumači kao problem, ovi najmanji najgore prođu. Recimo, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, onda je gomila zemalja u paketu priznala tu nezavisnost, a jedine dve zemlje iz kojih su proterani ambasadori iz Beograda bile su Makedonija i Crna Gora. Iz drugih zemalja smo mi povukli svoje ambasadore.

Zašto je to tako?

Zato što se gleda da ne stavljaš prst u oko velikima, a drugo, gore je kada ti brat zabije nož u leđa nego neki Japan ili ne znam koja druga zemlja.

Povodom te rezolucije se čulo da je osuđen srpski narod, Vučić je rekao „obeščašćen”, Vulin predlaže zabranu ulaska u zemlju za one koji su glasali. Da li ste očekivali ovakvu „provalu besa i histerije“ povodom ove rezolucije?

Problem je u tome što su u mnogo čemu izneverena očekivanja od nove vlade, jer se očekivalo da će ona igrati po diktatu Beograda, i ovo je bio taj šlag na torti, ili trešnja na torti, ta deklaracija o Srebrenici.

Ako razgovaramo u kategorijama pobede i poraza – ko je sad tu pobedio?

Ovde je neverovatnu stvar uradio pokojni Amfilohije, i to neposredno pred smrt. Bio je taj čuveni sastanak u manastiru Ostrog. Tada je stavio Krivokapića na čelo koalicije Demokratskog fronta. On je bio frontmen i, kada su se u manastiru Ostrog dogovarali ko će biti premijer, ja sam to lično čuo od Dritana Abazovića, Dritan je predložio Krivokapića. Tada je skočio Mandić i rekao da to ne može. Onda je Amfilohije samo mahnuo rukom i utišao ih. Tako se desilo da Krivokapić postane premijer. U tom trenutku Amfilohije je znao da, ako Mandić preuzme igru, onda će imati sve one ekstremne, prosrpske elemente, ali će izgubiti sve druge koji ipak čine većinu u Crnoj Gori. Tako da je time Krivokapić dobio legitimitet, i sada je to jedna čudna situacija u toj priči. Ko je pobedio? Igru vode građanske snage, tu su jako snažne demokrate. Aleksa Bečić je bio više nego jasan u svojoj izjavi. Tu je Dritan Abazović, taj bez koga ne može da se napravi bilo šta, tu je demokratski front koji se oseća gubitnikom jer su očekivali da će, pošto imaju najveći deo izbornog kolača, dobiti čelna mesta, a nisu. Dobili su Krivokapića kao svog predstavnika koji ih ne sluša. Međutim, ako Demokratski front sruši ovu vladu i ako dođe do izbora, Demokratski front će biti kažnjen zbog toga.

Šta Srbija dobija tim verbalnim napadima?

Ne dobijamo ništa, mi samo gubimo kredibilitet, ali to je deo ukupne pogrešne regionalne politike naše zemlje. Nemoguće je da imamo loše odnose sa Zagrebom, sa Sarajevom, da imamo loše odnose sa Podgoricom, i sad da nas ceo svet mrzi, kao što je predsednik države rekao, zato što smo mi najuspešniji u ekonomiji. Čekaj, ako mene nijedan komšija ne podnosi, onda bih ja morao da se zapitam šta sa mnom nije u redu.

Opet se vraćam na Vučićeve kontradiktorne poruke. Danas u Skupštini zagovara mir. Postoji li objašnjenje šta je cilj?

Da bi se lakše upakovalo neko rešenje za Kosovo, izmišljena je ta formula srpskog sveta, pa su onda tu u paketu i Republika Srpska i Republika Crna Gora. Zapravo je to smišljeno za situaciju ako izgubimo Kosovo, koje inače još imamo samo u preambuli. Ali – „Mi pravimo nešto daleko veće, pravimo srpski svet, znaš šta je to?“ To je alibi pred domaćom javnošću, i onda se dodatno skreće pažnja sa svih onih loših stvari koje se ovde dešavaju i koje građani trpe. Onda se kaže – evo, prvo hoćemo da izgradimo jednu veću priču. To je podilaženje nacionalistima, a nacionalizam i populizam se uvek dobro primaju svuda, ne samo kod nas. To je stara formula kojoj pribegavaju i drugi lideri u regionu.

Da li to uspeva?

Ne uspeva, ali nema sankcija. Rekao sam kakva je bila ocena naše regionalne politike u izveštaju Evropske komisije. Dobili smo prošli put dve pozitivne ocene – za mini-šengen i za stabilan odnos sa Sarajevom, i tu je tačka, kraj. Evropska unija je, do pre dva izveštaja, za loše stvari koje su se dešavale na unutrašnjem planu – urušavanje vladavine prava, medijskih sloboda, nezavisnih institucija, korupcija – gledala kroz prste. Tek u poslednja dva izveštaja polako zaoštrava, ali kao da im je van vidokruga bila regionalna politika. Mi, kao Igmanska inicijativa, sada radimo jedan nezavisni izveštaj o regionalnoj politici sve četiri zemlje Dejtonskog sporazuma.

Šta ste zaključili?

Pravi se finalni izveštaj, ali činjenica je da, ako smo mi na primer sa Hrvatskom imali samo dva susreta na vrhu, to nije samo krivica jedne strane. Mi ćemo sve strane ocenjivati, ali ako je 2016. i 2018. godine bilo događaja koji su doneli neku malu nadu, a u međuvremenu se ništa ne dešava nego samo zaoštravamo stvari i razmenjujemo note, a ne rešavamo ni otvorena pitanja, onda tu nešto ne štima.

Hrvatski Srbi su jedini, Pupovac je to jasno rekao, kao adresu za rešavanje problema definisali Zagreb, a ne Beograd.

On je jedini lider Srba u okruženju koji nije na daljinskom upravljaču Beograda.

Imamo Kosovo, imamo Crnu Goru, probleme sa Bosnom i probleme sa Hrvatskom, slušamo poruke od naših lidera da smo za mir, da smo lider u regionu i slično. Na terenu se čini sve suprotno. Šta zapravo može da bude ishod toga?

Mislim da ćemo mi sami sebe saterati u ćošak, gde ćemo se na kraju suočiti sa posledicama takve loše politike. Kada se jednog dana dobije i negativna ocena, možda već i u narednom izveštaju, kada se dobija negativna ocena i o regionalnoj saradnji, pa se kaže „Izvinite, ali vi se ne ponašate konstruktivno ni u tome“ i kada se jasno stavi do znanja da mi – ne za pet godina, nego ne znam do kada nećemo moći da uđemo u Evropsku uniju jer nismo kompatibilni, pa se razgolite stvari do kraja, pa nema novca ni beneficija, onda ćemo morati ili da menjamo regionalnu politiku ili da kažemo: „Mi smo odustali od evropskog puta.“

Šta je po vama izvesnije od ta dva?

Ne znam. Ja mislim da će još jedno vreme biti te šizofrene politike, ali mislim da će EU, kojoj je već dosta svega toga, a da ne govorimo da su joj se sada priključile i SAD, već pokušati da polako raščisti teren. Ovde nam fali onaj čuveni šumar iz čuvenog vica da malo dovede decu u red kada se previše zaigraju, kada nema šumara.

 Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović