Popović: Ko je medijima dao informaciju o prijavi protiv rektorke?

Da li u toj činjenici vidite bilo šta neobično?

Ja pre svega ne mogu da komentarišem prijavu, kao što ne bih mogao da komentarišem knjigu koju nisam čitao ili film koji nisam gledao. Jeste neobično da su neki mediji još prošle nedelje objavili postojanje te prijave. U skladu sa izjavom premijerke Brnabić da je vladavina prava jedan od tri ključna cilja vlade koju vodi, očekujem da se prema nekome, ja ne znam ko je to, primeni isto ono što je primenjeno prema bivšem načelniku policije gospodinu Milačiću, koji je uhapšen u vreme hapšenja Belivukove grupe jer je odavao medijima službenu tajnu. Sama činjenica da su neki mediji objavili postojanje krivične prijave, pre nego što je tužilaštvo u svojoj izjavi od ponedeljka to potvrdilo, govori da je ili iz tužilaštva ili iz Državne revizorske institucije vest o tome otišla medijima. Ako smo svi isti pred zakonom, onda bi – kao u slučaju policajca Milačića – neko ili iz tužilaštva ili iz Državne revizorske institucije trebalo da bude uhapšen. Čekamo da se to desi. Ja čekam, kao pojedinac.

Vi ste ironični…

Nisam ironičan, vrlo sam ozbiljan.

Informacija o toj prijavi otišla je medijima koji su pod kontrolom vlasti, tabloidi su faktički već ušli u kampanju protiv rektorke…

Očekujem od predsednice Vlade da dokaže vladavinu prava i da se postupi prema onima koji su otkrili službenu tajnu, ili iz tužilaštva ili iz Državne revizorske institucije, i ispostavili informaciju medijima, isto kao i prema policajcu koji je hapšen zbog toga. Što se tiče same prijave, ne mogu da komentarišem nešto što nisam video.

INTERVJU SA ALEKSANDROM POPOVIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Državna revizorska institucija je analizirala poslovanje Univerziteta i pronašla blizu tri miliona dinara sredstava iz budžeta potrošenih nenamenski. Da li je Savet Univerziteta, na čijem ste čelu – a imajući u vidu da vam je u ingerenciji raspodela finansijskih sredstava, finansijski plan, izveštaj o godišnjem obračunu – znao za način trošenja novca?

Savet Univerziteta usvaja finansijski plan i završni izveštaj na predlog Senata Univerziteta. Što se tiče samih faktura, trošenja svakog pojedinačnog dinara – da li je osobi XY uplaćen prevoz ovaj mesec ili nije – naravno da Savet o tome niti može, niti vodi računa, niti ima informaciju. Da sada ovo ne bude shvaćeno kao ograđivanje od rektorke Popović, ja sam lično apsolutno uveren da Ivanka Popović nije prekršila zakon. Ja sam apsolutno uveren da ni jednog jedinog filera nije u svoj džep stavila. Ono što bi takođe bilo vrlo interesantno da čujemo je i da li je Državna revizorska institucija, koja je naravno radila svoj posao, istraživala mnoga ministarstva, mnoga javna preduzeća u prethodnom periodu, da vidimo kakvi su bili ti nalazi i, u slučaju da su bili mnogo gori, rigidniji i gromopucatelniji nego u ovom pojedinačnom slučaju, teži i sa znatno višim sumama, da li su tada dizane krivične prijave ili nisu?

Ovde ne govorimo o utaji novca, nego da je jedan deo budžetskog novca upotrebljen nenamenski, u smislu da vlada nije konsultovana.

Radi se o novogodišnjim dodacima – poklonima koji su u kolektivnom ugovoru koji je potpisan sa Sindikatom.

Hoćete da kažete da je u toj preraspodeli poštovan kolektivni ugovor?

Ako su Vlada i ministarstvo mislili da treba menjati kolektivni ugovor, mogli su lepo o tome da se dogovore sa sindikatom i da im kažu da nemaju pravo na ovo. Mislim da se radi i o troškovima prevoza zaposlenih za vreme vanrednog stanja jer je trebalo da se, po mišljenju Državne revizorske institucije, što stoji i ja to prihvatam, računa ko je koliko dana dolazio na posao u vreme vanrednog stanja i da onda u tom udelu dobije troškove prevoza. Da se vratimo na suštinu – kada dođe do krivične prijave, videćemo šta će tužilaštvo sa njom da uradi. Pod dva, ponoviću – postoji prezumpcija nevinosti u srpskom zakonu i u Ustavu, u članu 34, a član 21 Ustava kaže da su svi jednaki pred zakonom. Bilo bi jako dobro da se uradi analiza deset ili dvadeset nalaza državne revizorske institucije i da se vidi da li su dizane krivične prijave za neuporedivo veće sume i za sume kod kojih je bilo očigledno da se radi o proneveri, pošto ovde ničega takvog nema. Ako se to ne desi i ako se desi da te krivične prijave u neuporedivo gorim situacijama nisu podnošene, onda očigledno postoji razlog zašto se sada podnosi, a u slučajevima „većih grešnika“ nije podnošena.

Ova revizija je bila vanredna.

DRI ima pravo da radi svoj posao.

U redu, ali da li u izjavi Marija Spasića, čelnika jedne od nevladinih organizacija koje podržavaju vlast, tabloidima koji su takođe pod kontrolom vlasti, da rektorka Ivanka Popović posle ove krivične prijave nema legitimitet da se ponovo kandiduje za rektorku, može da se nazre namera?

Ja ne mogu o tome da kažem ništa, samo se podsećam jedne situacije iz Crne Gore – kada je komunistički režim Mila Đukanovića digao krivičnu prijavu protiv Andrije Jovićevića da bi sprečio da Andrija Jovićević dođe u Crnu Goru i bude protivkandidat na predsedničkim izborima Đukanoviću. Ako neko izvlači tu paralelu, onda samim tim poredi ovaj režim sa Đukanovićem režimom i kaže da su isti.

Ali u kojoj meri sve ovo, uključujući i jednu vrstu kampanje koja je već počela po tabloidima protiv rektorke Popović, dva-tri meseca uoči izbora za rektora, ima zapravo političku konotaciju?

Moguće da se ovde radi o jednoj vrsti pritiska na fakultete koji treba da predlože kandidate za rektora ili rektorku, na Senat koji treba da usvoji predlog i da glasa ako ima više kandidata, i na Savet koji na kraju bira i razrešava. Dakle, gospodin Spasić nije profesor univerziteta – bilo ko na univerzitetu može preko svog nastavno-naučnog veća da pokrene proceduru za razrešenje rektorke. Sad čekamo da se to desi.

U moralnom smislu govoreći, da li Savet Univerziteta, telo na čijem ste čelu, ima nekakvu etičku obavezu da razmatra poziciju rektorke u kontekstu krivične prijave?

Rektorka Popović, dok neko ne postavi to pitanje podrške, ima apsolutnu podršku i Saveta i Senata, bez obzira na ovu situaciju koja je, po meni, najblaže rečeno krajnje sumnjive prirode. Ne vidim zaista nikakav razlog da se Savet i Senat na svakoj svojoj sednici izjašnjavaju. Ukoliko postoji neko ko je nezadovoljan radom, pri čemu je izveštaj DRI podnet pre prethodne sednice Saveta i pre prethodne sednice Senata, dakle – ako postoji i jedan jedini čovek koji želi raspravu o tome, ja ću to na Savetu svakako dozvoliti.

Da li je preterano reći da se ovo može shvatiti i kao osveta za proglašenje doktorata Siniše Malog za plagijat?

Ne znam, pitajte Državnu revizorsku instituciju.

Da li to lično možete tako da tumačite?

Ne razmišljam o tome na taj način. Ja sam hemičar, nisam iz društvenih nauka. Partijska politika mora biti van Univerziteta. U ovoj misiji, ili bilo kojoj drugoj u kojoj nastupam kao predsednik Saveta, neću izreći ni jedan svoj politički stav – a naravno, jasno je kakvi su moji politički pogledi.

Kada je ta odluka o plagijatu obelodanjena, iz najviših vrhova ove vlasti je stizala ocena za ocenom da je reč o političkoj odluci. Otuda je pitanje o ovim merama logično?

To nije bila politička odluka. Prema tome, ko god ima protiv te, ili bilo koje druge odluke etičkih komisija na univerzitetu, a bilo ih je još mnogo, nešto i smatra da one nisu pravedne, a one postoje u pisanoj formi, može da kaže šta tu nije tačno i da traži da se ona obori. Dok toga nema, one su čiste i jasne. Da ne pričamo sve šta je vlast govorila, jer ćete me onda uterati u stranačku politiku, a to ne želim. Ja ne želim da tumačim da u zemlji Srbiji imamo takvu vlast, ja to ne želim. To je moja želja – možda sam u pravu, a možda nisam. Ovu stvar ćemo raščistiti, a svakako ćemo morati da raščistimo još jednu stvar, a to je: ko je dao informacije medijima? Jer vidimo da se policajci koji ih daju hapse.

Kako to može da se raščisti?

Ja sada odavde pozivam predsednicu Vlade Srbije, pošto je rekla da je vladavina prava jedan od ključnih ciljeva, i nadležne institucije, ma ko to bio, da ispitaju kako je do ovoga došlo i da li postoji jedna politika prema policijskom oficiru Milačiću, a druga politika prema DRI i tužilaštvu. Svakako ćemo napraviti analizu DRI-a u sličnim situcijama i videti da li postoji jedna neravnoteža – disbalans u ovom pojedinačnom slučaju u odnosu na druge.

Ali, vi sami sumnjate da je reč o nečemu što nećete da definišete?

Ne mogu da govorim o krivičnoj prijavi koju nisam video, za razliku od medija koji pišu o njoj.

Kada kažete „analiziraćemo”, sumnjate?

Naravno, šta je tu problem? Zar se neko toga plaši?

Kakav je vaš utisak? Rekli ste na početku da ovo tumačite u kontekstu pritiska na Univerzitet i na samu rektorku Popović, da se profesori Univerziteta na ovu temu ne oglašavaju?

Državna revizorska institucija radi svoj posao. Ako kažete da smo mi protiv što su oni došli, vi ćete biti protivnik rada institucija, a zalažemo se svi za njih. Pod dva, vičete „Krivična prijava je besmislena”, a niste je nikada ni videli. Dakle, ja ću ponoviti, meni se tu ne sviđa ideja da sad na bilo šta što neko kaže protiv rektorke ili ma kog profesora cela, uslovno govoreći, univerzitetska javnost ustaje i kaže „Mi smo za to, ili protiv toga”.

Prirodno je da univerzitetska javnost podrži rektorku.

Naravno da jeste, i ja verujem i apsolutno sam uveren da rektorka ima ubedljivu većinsku podršku univerzitetske javnosti, i to ćemo videti na narednim izborima.

Možda nije pitanje za vas lično, ali da li ona ima nameru da se ponovo kandiduje?

Zaista ne mogu o tome da govorim. To je pitanje za nju.

Da li biste lično želeli da se ponovo kandiduje?

Ja bih voleo da se Ivanka Popović ponovo kandiduje, ali je to stvar njene lične odluke.

Od kada je pre tri godine došla na čelo Univerziteta u Beogradu, rektorka se nekako nalazi između dve vatre. S jedne strane, iako ima načelnu podršku „demokratske profesorske javnosti“, smatraju da je previše kalkulisala u pojedinim situacijama, dok je vlast nezadovoljna zbog pojedinih odluka, naročito u slučaju Siniše Malog i plagijata, odluke koja je na kraju „izgurana“.

To je onda očigledno dokaz da dobro radi svoj posao. Kao i u životu, i u svakom donošenju odluka ima i dobrih i loših odluka. Što se tiče toga što kažete da je „izguran” doktorat Siniše Malog – prosto, institucije su radile svoj posao. Institucije su morale da poštuju predviđene procedure i uradile su svoj posao.

Kada kažem „kalkulisanje”, ne mislim samo na odugovlačenje i procedure, mislim i na to da jedan broj profesora smatra da stvari nisu dovedene do kraja u slučaju plagijata i da je trebalo na neki način sankcionisati i one pojedince koji su kao članovi raznih komisija prethodno praktično branili plagiranje. Zamerke idu i na račun odluke o kasnijem unapređenju jednog od tih profesora sa FON-a.

Deo univerzitetske javnosti je zamerio to što je osoba koja je bila u etičkom odboru FON-a glasala po svojoj savesti, i pošto to glasanje nije bilo u skladu sa voljom tog dela javnosti, smatrali su…

…nije bilo u skladu sa onim što je na kraju odluka o doktoratu, a što ima etičke konsekvence?

Da li je ovo komunizam? Da li ljudi i dalje treba da odgovaraju zbog stava koji su u telima doneli? Pa onda vam niko neće sedeti u tim telima. A što se tiče tog, uslovno govoreći, nezadovoljstva i zameranja, hajde da tu razjasnimo stvari do kraja – vi ste sami rekli, i u pravu ste, Univerzitet u Beogradu je konfederacija, i to labava konfederacija. Ljudi koji ne rade na Univerzitetu to ne znaju, čak i obrazovana javnost i ljudi koji su završili fakultete to ne znaju, i misle da je to piramidalno i da sad rektor vidi na nekom fakultetu neku nepravilnost, neku nezakonitost, pa da ima pravo da svojim potpisom to razreši. Dakle, mnogo veću vlast od rektora na pojedinačnim fakultetima imaju naravno dekani, nesporno, ima ingerencije i inspekcija Ministarstva prosvete. Jači upliv imaju etički odbori nego rektor i prorektori. Mene, iskreno govoreći, intelektualno čudi taj deo javnosti koji zamera rektoru, rektorki – ma kom, nebitna je sada Ivanka Popović kao osoba – na potezima koje ne čini, a zapravo ne može da ih učini. I za sve njih postoji vrlo jednostavno pitanje – da li hoćemo integrisani univerzitet, da li hoćemo veću integraciju, centralizaciju? Zagrebački univerzitet je neuporedivo integrisaniji od beogradskog. Da li želimo veću vlast rektora? Hajde da svako ko to želi preko svog nastavno-naučnog veća, ili sam podnese predlog izmena Statuta Univerziteta koji bi to omogućio. Niko to ne radi, i zato od tog posla nema ništa. Veliki fakulteti koji imaju jako mnogo novca nikada neće pristati da neko sa strane upravlja njihovim sredstvima.

Ako govorimo o odnosu vlasti prema Univerzitetu, na primerima instituta se videla potreba da se preuzme kontrola, potom se ne jednom preko medija koje kontrolišu, i nacionalnih i tabloida, pa i u skupštini, brutalno obračunavala sa pojedinim profesorima poput Dubravke Stojanović ili Ognjena Radonjića. Delovalo je da, u kontekstu tih dešavanja, vi koji ste u Rektoratu niste javno stali u njihovu odbranu.

O utiscima ne vredi raspravljati. Ako pričate o Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i problemu koji je tamo bio sa Upravnim odborom, moja malenkost je bila ministar nauke i tada je Zakon o nauci propisivao da zapravo vladini predstavnici nemaju većinu u upravnim odborima. Kada je taj zakon promenjen u vreme vlasti – i sada se izvinjavam što ću pričati o politici – Demokratske stranke – ja moram da pričam o principijelnosti stava – kada je u vreme vlasti DS taj Zakon promenjen i data većina državnim predstavnicima, svi su ćutali, niko nije kritikovao te zakone, i sada prosto država koristi priliku koja joj je ostavljena.

Ja ne govorim o formi.

Moramo ići od slučaja do slučaja. Da li je, kada je ružno i jezivo napadnut moj prijatelj Danijel Sinani, da li je rektor reagovao? Jeste. Ne možete reagovati na svaku pojedinačnu izjavu svakog učesnika u javnom životu, pogotovo u vreme interneta.

Mesecima unazad postoji problem sa Bogoslovskim fakultetom. Rektorka je rekla da bi možda trebalo otvoriti pitanje statusa tog fakulteta u okviru Univerziteta u Beogradu i da bi trebalo sa tim sačekati dok ne bude izabran novi patrijarh. Da li je posle izbora patrijarha nastupilo vreme da se razgovara o statusu Bogoslovskog fakulteta?

Mislim da je rešenje situacije sa Bogoslovskim fakultetom vrlo jednostavno – i ovo je moj lični stav, a ne stav Saveta, jer Savet o svemu o čemu pričamo nikada nije zauzimao formalne stavove i formalna stanovišta… Dakle, stvar je potpuno jednostavna – mi na Beogradskom univerzitetu imamo vrlo različite fakultete. U toj različitosti i istoriji, možda je Bogoslovski fakultet najrazličitiji. To ne znači ništa dobro i ništa loše, to je prosto situacija takva kakva je. Moje lično uverenje je da je sasvim moguće naći ozbiljno rešenje gde bi blagoslov, a to je suština problema, ostao unutar Statuta Bogoslovskog fakulteta, ali da mora biti jasno napisano ko daje blagoslov za nečiji izbor u zvanje, ko ga oduzima i zbog čega, i šta je u slučaju oduzimanja drugi stepen? Nekom se oduzme blagoslov – kome on ima pravo da se žali? Ovde je problem bio u tome što to oduzimanje blagoslova zapravo ne postoji u Statutu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta.

Profesori Kubat, Vilotić i vladika Maksim su dobili otkaz sa fakulteta. Problem je bio sa njihovim javnim nastupima vezanim za slobodu govora i kritički stavo. Kako mislite da može da se pomiri nesloboda koju propagira Bogoslovski fakultet sa ostatkom Univerziteta?

Tu dolazimo do ključne nevolje, do problema da je Univerzitet konfederacija. Statut Bogoslovskog fakulteta je usvojen u neka prethodna vremena i data mu je saglasnost u neka prethodna vremena, ne u vreme Ivanke Popović. Sada je taj Statut oboren, a ne tada. Imate ljude koji su bili prorektori Univerziteta i ništa nisu po tom pitanju radili.

Od dekana tog fakulteta čujete kako Ivanka Popović gura fakultet u politički kal?

I dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta ima pravo na svoje mišljenje. Nemojte da neko ima prava, a drugi da bude progonjen zbog mišljenja. Nema tu nikakve politike, rešenje je vrlo jednostavno – oduzimanje blagoslova u Statutu treba da bude jasno propisano i drugi stepen definisan. Ako neko ko je nezadovoljan želi da se žali – i što se mene lično tiče, ovo je moj lični stav – nije sporno ni da se u nekim stvarima Statut Univerziteta prilagodi postojanju takvog Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta.

Da li se odnos Bogoslovskog fakulteta prema Univerzitetu u Beogradu, rektorki, rektoratu i komisijama koje su odlučile da je doktorat Siniše Malog plagijat može tumačiti i kroz činjenicu da je Crkva odmah posle toga dodelila ministru orden, kojim pokazuje da ga smatra dostojnim?

Crkva je dodelila orden ministru finansija iz sasvim drugih razloga, ne zbog toga što je doktor nauka ili nije doktor nauka. To je pitanje za Crkvu, a ne za Univerzitet.

Da li biste mu vi dali orden?

Pobogu, ja nisam vladika, moje ponašanje je daleko od vladičanskog.

Da li mislite da ga zaslužuje?

To je stvar SPC, ja sam vernik SPC, ja pripadam svojoj SPC. To je isto kako kada biste me pitali da li je neko zaslužio Nobelovu nagradu – niti znam dovoljno o tome šta je on uradio kao ministar za eparhiju koja mu je dodelila orden, tako da zaista ne mogu o tome da sudim.

Zašto je važno da Bogoslovski fakultet bude deo Beogradskog univerziteta? Ako im se ne sviđa, zar ne mogu da odu?

Ta mogućnost, naravno, postoji. Postoje Bogoslovski fakulteti u svetu koji su deo Univerziteta, to je pre svega dobro zbog studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta. Zaista ne vidim suštinski razlog, osim ako neko ne želi jako da se inati, zbog čega se taj problem ne bi rešio. Bogoslovski je jedan od osnivača Univerziteta u Beogradu, u krajnjoj liniji, ali hajde da ne pričamo o istoriji. Nije Bogoslovski fakultet najveći problem na Univerzitetu u Beogradu.

Hajde na kraju da se vratimo na odnos vlasti prema Univerzitetu. Nedavno smo više puta čuli konstataciju kako je svaka vlast zainteresovana ko će biti patrijarh. U kojoj meri se to „interesovanje“ može primeniti i na izbor rektora? Univerzitet je imao nekoliko mračnih perioda u svojoj istoriji. Koja je danas mera autonomije Univerziteta, pa eto i na primeru izbora rektora?

Na Univerzitetu su nastavnici i studenti. Nastavnici-profesori su na kraju oni koji biraju rektora, indirektno, preko nastavno-naučnih veća i predloga. To su ljudi koji razmišljaju svojom glavom i na koje je jako teško uticati. Ja ne vidim način na koji bi, osim na njihov broj i da su to ozbiljni ljudi, bilo koja vlast, pa i ova, osim direktno represivnim merama, poput komunista 1945. godine, mogla da utiče. Sve i da ta želja postoji, radi se o akciji i reakciji.

Podsetiću vas da su 2017. godine brojni dekani i profesori potpisali podršku Vučiću, zbog čega su studenti napisali da ih se stide.

To je opet njihovo pravo. Iz ove institucije – sa Hemijskog fakulteta nije niko, kao što nije niko ni Miloševiću bilo šta potpisao. Čak ni partijska ćelija ovog fakulteta svojevremeno nije osudila memorandum, jer ga nikada nije videla, pa nije ni mogla da ga osudi. Nisam ja bio član partije, nikada, ali znam po priči. To je njihovo pravo, pravo svakoga je da ima svoj politički stav. Da li moj politički stav korespondira sa njihovim? Ne, ja sam opoziciono orijentisan, ali to nema nikakve veze sa funkcionisanjem Univerziteta, niti sme da ima veze… niti se studentima sme eksponirati i nametati politički stav. 

Naslovna fotografija: Istinomer, Zoran Drekalović