Popust za gotovinu
Haškom sudu uspelo je ono što nikome u Srbiji nije, ujedinio je direktorku Fonda za humanitarno pravo Natašu Kandić i predsednika DSS-a Vojislava Koštunicu. Doduše, nakratko, ali opet, dovoljno. Ona se, nedugo zatim, opet odmetnula tamo odakle je i došla. Među zagovornike teze da je Srbija nedovoljno učinila da spreči, po nju/Srbiju, razočaravajuću odluku Žalbenog veća u Hagu kojom su hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač oslobođeni krivice za ratni zločin počinjen u operaciji „Oluja“, u avgustu 1995. godine. Odluku, ne presudu, jer ova druga je pravna kategorija, odluka je politička.
Prvostepena presuda kojom je Gotovina osuđen na 24 a Markač na 18 godina zatvora istopila se kao led u avgustu pred većem petorice koje je poslednjim zviždukom sudije Teodora Merona obelodanilo rezultat na klackalici – 3:2 za njihove. Gotovo da u Srbiji nema nikoga ko se smatra iole relevantnim a da nije nešto rekao na tu temu, pa i ono dvoje s početka. Srpska javnost šokirana je slanjem kući dvojice generala konstatujući da pravda ne stanuje u Hagu. A ni pravo. Potom je u srpskom duhu proradio urođeni dar za sarkazam: ovog vikenda u veletržnicama 24% popusta za plaćanje gotovinom!
Šta je bilo posle? Vlada Ivice Dačića svela je saradnju s Haškim tribunalom na tehnički nivo, konferencija o pravnom nasleđu Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine počinjene na prostoru bivše SFRJ zakazana za 22. novembar je otkazana, valjda je tamo shvaćeno da je i ovde jasno šta je od Tribunala ostalo u amanet. I potrpedsednica vlade Suzana Grubješić otkazala je posetu Hrvatskoj, stud je udarila pre nego što je zima i došla. Čak se i bivši ministar koji se preziva kao ja oglasio s pozicije predsedavajućeg Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija pretnjom da „tamo neki“ nisu svesni kakvu će im štetu naneti. „Tamo neki“ utrnuli. I kad već pomenusmo štetu, zar nije već dovoljno to što je predsedavajući?
A tamo, preko plota, u komšijskoj avliji, vrca od slavlja i euforije sred kojih general Gotovina, sinonim i za keš i za domoljublje, poziva Srbe da se vrate u Hrvatsku svojim domovima koje su napustili onog dana kada, kako protumačiše sudija Meron i još dvojica, granatiranja, deoprtacije, ubijanja i ostalih ratnih igara na području Knina i okoline nije bilo. Ili nije bilo u izvedbi osuđenih pa oslobođenih generala.
Selektor nogometne skupine Hrvatske Igor Štimac poželeo je da početni udarac na utakmici Hrvatska – Srbija sledećeg proleća izvede bekovski par Gotovina – Markač. Želje su, reče Štimac, izvučene iz konteksta, nije on to tako rekao. Replika, Ivica Dačić: „Ovde bi početni udarac mogao da izvede unuk Slobodana Miloševića, ili sin Ratka Mladića, ili, još bolje, Milan Militinović (bivši predsednik Srbije) koji je, takođe, oslobođen u Hagu. Pa, našta to liči?!“ Na lakrdiju kao posledicu politike kojom se presude pretaču u odluke zarad kvaziprava koje nije pravda.
Ostanimo načas na fudbalskom terenu (ili je i to politika?). Samo dan uoči saznanja da Gotovina i Markač pakuju kravate za Zagreb, predsednik Tomislav Nikolić obustavio je krivični postupak protiv Dragana Džajića. U noći pre odluke sudije Nikolića, Džaja je po želji prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića preuzeo teško breme vođenja Crvene zvezde i – samo dva dana kasnije pobedio u večitom derbiju. Ne, nije za poređenje sa eventualnim hrvatskim izvođačima početnog udarca, samo je osećaj o političkoj odluci jednako gorak. Aboliranjem Džajića, Nikolić mu nije omogućio da u redovnom sudskom postupku dokaže nevinost i spere ljagu s imena. Tom odlukom zauvek mu je žigosao beleg.
Teško je ovih dana biti Džaja, teško je biti Srbin. Zbog činjenice da istoriju pišu pobednici ovde nikome neće biti lakše. Tako je i Haški sud ispisao stranicu kojom je poražene smestio tamo gde su uporno odbijali da jesu – na marginu svetske civilizacije. Čak i da se tom haškom poduhvatu nekada u prošlosti i pomoglo činjenjem nepočinstava, kazna koja je ovih dana sudijskom odlukom 3:2 izrečena u Hagu, za Srbiju je još jedan dodir sa dnom. I pravda je nestala u oluji.
