„Porodica“ otvorila Miloševićev politički testament - ima li naslednika?

Siniša Dedeić 9. 4. 2021.

Kao da je serija „Porodica“ otkopala naslage „prljavog veša“ taloženog godinama u krugu partijske porodice – ko se odrekao Slobodana Miloševića, ko je čuvao njegovo nasleđe, ko je bio „meka“, a ko „tvrda“ struja i ko se u vreme saradnje s partijama nekadašnjeg DOS-a preznojavao na pitanja o bliskosti sa bivšim liderom, „zlim duhom jezivih devedesetih“. A sada kada je Milošević, kako se čini, samo na spomenik od pune rehabilitacije, ponovo je, deluje, u toku otimanje za naslednika političkog testamenta bivšeg predsednika SPS, Srbije i SR Jugoslavije. Ko će biti nosilac barjaka prvog vođe nije nebitna činjenica u stranci koja na svim izborima unapred računa na nekoliko procenata glasova nostalgičnih miloševićevaca, pa i titoista.

Nekadašnji visoki funkcioner SPS, a sada Srpske napredne stranke, Branislav Ivković je, komentarišući izjavu Ivice Dačića da je snimanje serije „Porodica“ „nesvrsishodno“ i da je „tragedija jedne porodice zloupotrebljena za lične promocije određenih ljudi koji su bili oko njih“, poručio:

Kurir, 3. 4. 2021. godine

„A kažite Ivici Dačiću zašto je držao gradski odbor u vreme kad je cela Srbija znala da sam ja za govornicom rekao šta se događa pred Slobinom vilom i poveo svih 37 poslanika... On je nastavio sebe da bira za predsednika GO i svoje potpredsednike i tek je onda došao i posle slikanja nestao! Gde je nestao, neka kaže, a ja znam gde je otišao! Bolje mu je da ćuti, bolje neka ćuti! On je deo one ekipe koju je Mira Marković namestila da me izbaci iz SPS jer je ona želela da vlada sa SPS. On je sa tim istim DOS napravio vladu 2004, sa tim istim Koštunicom koji nas je najviše slagao - rekao je Ivković kog je pomen Dačićevog imena načas izbacio iz takta.“

Odmah je reagovala SPS saopštenjem u kome se navodi da bi „pojedinci trebalo da se zapitaju zašto su pristali na pakt sa tadašnjim DOS-om“ i „šta ih je navelo na izdaju predsednika Srbije, predsednika socijalista, ali i SPS“.

Sps.org.rs, 3. 4. 2021. godine

„Sebi nanovo daju za pravo da iskrivljeno tumače istorijske činjenice i lažnom mantrom prikrivaju pravu istinu. Pritom na najjadniji način nošeni frustracijom svoje decenijske političke impotentnosti napadaju lidera današnje, moderne, reformisane Socijalističke partije Srbije, ali lidera koji nikada nije izdao članstvo, partiju, niti predsednika ni istorijske vrednosti koje je ta politika donela. Moramo se danas setiti i reči koje je Predsednik Slobodan Milošević iz Haga izgovorio na sednici Glavnog odbora stranke, ’da se mora eleminisati ’Peta kolona’ predvođena Banetom Ivkovićem i njegovim saborcima’. SPS ostaviće vremenu i istoriji da daju završnu reč i svoj sud. Kako o porodici Milošević tako i o onima koji su ga izdali, uhapsili i isporučili Haškom tribunalu.“

A kako je zaista izgledao taj period u kome je do tada neprikosnoveni lider SPS pokušavao da iz Haga vodi partiju?

Već mesec dana nakon izručenja Milošević se, kako je pisalo „Vreme“, iz zatvora u Sheveningenu obratio telefonski članovima Izvršnog odbora SPS-a i naredio da isključe Ivkovića.

Vreme, 9. 8. 2001. godine

„Usred sednice zazvonio je mobilni Živadina Jovanovića, ovaj je za čas prikopčao telefon na unapred pripremljene i postavljene zvučnike i onda se čulo ono toliko puta izgovoreno – ’zdravo, drugovi’. (...) Sve u svemu, Milošević je zvučao kao šef partije koji je za kraj meseca zakazao novi partijski kongres, nikako kao zatvorenik kome su 30. avgusta zakazali novo viđenje sa haškim sudijama. Onima koji su osluškivali šefove poruke kraj zvučnika dah je zastao tek kada se stiglo do Branislava Ivkovića. Milošević je zahtevao da Ivković (koga u SPS-u uglavnom zovu Bane) bude odmah isključen iz partije jer ga smatra najodgovornijim za sopstveno hapšenje i izručenje Hagu i ujedno glavnim igračem preko koga sadašnja vlast pokušava da iznutra rasturi socijaliste. Šef je iz Ševeningena tražio i da glasanje o isključenju Ivkovića bude javno da bi se videlo ko je spreman da stane ’iza Baneta u petu kolonu’. Na kraju, Milošević je još dodao da će glasanje o Ivkovićevom odstranjivanju iz partije prihvatiti i kao glasanje o sopstvenom poverenju. Treba li podsećati da je u mnogim ranijim sličnim prilikama Milošević kratko saopštavao ko otpada iz partijskog vrha (Bora Jović, Mihailo Marković, Milorad Vučelić) i da se sve završavalo za samo nekoliko minuta, bez rasprave, pitanja i objašnjenja. Ali, bilo. Sutradan, na sednici Glavnog odbora stranke Ivković ne samo da nije isključen iz SPS-a već je uz Živadina Jovanovića, Zorana Anđelkovića, Ivicu Dačića, Dmitra Šegrta, Dušana Bajatovića, Dobrosava Radovića, Bojana Kekića i Živorada Igića postao član najužeg partijskog rukovodstva, novoformiranog Sekretarijata SPS-a. Sekretarijat će ubuduće upravljati ovom partijom umesto petorice dosadašnjih potpredsednika čije su funkcije ukinute. Ovakav sastav najužeg rukovodstva SPS-a pre svega je izraz unutarpartijskog kompromisa i možda jedan od poslednjih pokušaja da se spreči razbijanje ove stranke.“

Isticalo se da „realan skor onoga što se zbivalo na sednici GO SPS-a glasi da je Milošević poražen sa 3:0, ali to nikako ne znači da se ovaj rezultat može upisati na politički konto Branislava Ivkovića“.

Vreme, 9. 8. 2001. godine

„Vrh stranke odbio, je naime, ne samo da isključi Ivkovića već je posle četvoročasovne rasprave odbio i drugo Miloševićevo naređenje – da Zoran Anđelković ’nikako ne sme’ da uđe u Koordinacioni centar vlada SRJ i Srbije za Kosovo, jer ’SPS ne treba da pomaže dosovskoj vladi, već treba da ih pusti da propadnu’. Ogromna većina članova GO-a glasala je, uprkos Miloševićevoj preporuci, da Anđelković ipak otpočne saradnju sa dosovskim vlastima oko Kosova (po nekim mišljenjima, u proteklim događajima Anđelković je možda i najviše učvrstio svoje pozicije u vrhu stranke). Treći Miloševićev poraz proizilazi iz sastava partijske delegacije koja će uskoro otići u Hag da ga poseti. Milošević je poželeo da ga u zatvoru poseti delegacija u kojoj bi uglavnom bili oni koji su kraj njega bili i u noći kada je hapšen – Živorad Igić, Bogoljub Bjelica, Slavica Đukić-Dejanović. Sa liste njegovih želja od putnika je ostao jedino Živadin Jovanović, a put Haga krenuće još i Zoran Anđelković, Dušan Bajatović i Dobrosav Radović.“

Želju da nasledi Miloševića Ivković je, navodi se, pokazivao još u prvim danima posle Petog oktobra, jer je u jednom intervjuu ustanovio da je „predsednik u prošlosti pravio greške“.

Vreme, 9. 8. 2001. godine

„Ne tako davno (još dok je Milošević sedeo u zatvoru u Beogradu), Ivković je, i pored izričitog stava Izvršnog odbora stranke koji je zabranjivao članstvu pojavljivanje na BK TV, prekršio zabranu i na ovom TV kanalu čak tvrdio kako je za predsednika i njegovu suprugu možda bolje da se sasvim povuku iz političkog života i odu u političku penziju. Po mišljenju mnogih, Ivković je ovom izjavom i javno iskazivanom ambicijom da zameni šefa (i to u partiji u kojoj se o sopstvenim ambicijama i željama nikada nije preglasno govorilo), prvi započeo posao unutarpartijskog demontiranja lika i dela Slobodana Miloševića.“

Branislav Ivković / Foto: FoNet/Zoran Mrđa

U aprilu 2002. Ivković, koji je bio i šef poslaničke grupe SPS u Skupštini Srbije, isključen je iz stranke.

B92, 14. 4. 2002. godine

'Glavni odbor SPS-a ocenio je da je delovanje Ivkovića suprotno Statutu i osnovama Programa SPS-a i da predstavlja pokušaj formiranja frakcije u partiji, uz logističku podršku DOS-ovskog režima’, navodi se u kratkom saopštenju.“

Dva meseca kasnije Ivković je sa svojim otcepljenim krilom SPS-a organizovao Šesti vanredni kongres, pod nazivom „Povratak bazi“, a delegati su za predsednika stranke izabrali – njega.

Glas javnosti, 24. 6. 2002. godine

„Od 1.986 delegata iz 110 opštinskih odbora koji su prisustvovali Kongresu 1.735 je pristupilo glasanju, a Ivkoviću je svoj glas dalo 1.534 delegata. Izbrano je i tri potpredsednika stranke, i to su Stevo Gudurić, Dobrivoje Budimirović - Bidža i Zoran Nikolić, dok će ubuduće funkciju generalnog sekretara obavljati Dragan Tomić. Kongresu je prisustvovalo 77,5 odsto delegata tako da su, kako je rečeno, odluke punovažne. ’Zahvaljujem se na poverenju. Veliki posao smo uradili za Srbiju i Jugoslaviju. Ovo je bio demokratski i fer Kongres. Tražimo od Vlade Srbije da da garancije da se Milošević brani sa slobode i da mu da materijalnu podršku i od toga nećemo odustati. Zahvaljujem se i profesoru akademiku Mihajlu Markoviću koji je svojim autoritetom dao odlučujuću podršku da se Kongres održi i objasnio građanima Srbije koliki su lažovi na Studentskom trgu 15. Mi nismo frakcija već Socijalistička partija Srbije. Jasno smo ukazali šta nije dobro i šta više nikada nećemo ponoviti’, rekao je Ivković. Delegati su juče Slobodana Miloševića izabrali za počasnog doživotnog predsednika stranke. Mihajlo Marković je tu odluku ovako obrazložio: ’Poslednjih godina Slobodan Milošević je činio greške, ali zasluge ostaju zasluge. On je ujedinio srpsku državu, ugušio separatizam u Vojvodini i na Kosovu, ujedinio narod i inteligenciju i u jednoj ideji ujedinio tri: demokratsku, nacionalnu i socijalističku. U zaslugu spada i to što u Hagu brani narod i državu’.“

Ivković je negirao da je on predsednik samo „otcepljenog krila SPS-a“, dok je SPS sa sedištem na Studentskom trgu podsećao da je on isključen iz stranke i da iza kongresa ne stoji većina članstva.

Vreme, 27. 7. 2002. godine

„Svima je laknulo kada se od otcepljenog krila SPS-a u toku kongresa otcepio i akademik Mihailo Marković, razočaran tvrdoglavim insistiranjem Branislava Ivkovića da postane novi partijski lider. Ivković je kasnije objasnio da nije mogao da se ’skloni’ jer bi u slučaju odbijanja kandidature sala koju je on napunio ostala prazna. Posle odlaska akademika Markovića, ispraćenog pomalo podrugljivim povicima ’Bane, Bane’, izveštaji iz Pionira su se proredili. Po onima sa Studentskog trga, to više nije bio skup od koga bi trebalo strepeti.“

Milošević nije odustajao da namere da kadrira iz haškog zatvora, ali su njegove naredbe, po svemu sudeći, ostajale nesprovedene.

Vreme, 27. 7. 2002. godine

„Na Ivkovićev pokušaj da se pohvali akademikom Markovićem odgovoreno je kolektivnim prihvatanjem stranaka Milorada Vučelića i odbeglog julovca Aleksandra Vulina pod okrilje SPS-a. Obe po principu - nema previše koristi, ali bar nema ni štete. Na ovu iznenadnu samoinicijativu rukovodstva stranke Slobodan Milošević je iz Haga reagovao prilično ljutito. Odbio je ideju o kongresu u septembru, kao i o prihvatanju Vučele, koji je svojevremeno ’izdao’ njega, i Vulina, koji je ’izdao’ njegovu suprugu. Kada je video da GO stranke ipak namerava da takve odluke usvoji, tražio je da se iz SPS-a isključe Ivica Dačić i Zoran Anđelković koji su, izgleda, prednjačili u zalaganju za oba predloga. Prethodno, više od 40 dana iz Haga nije nazvao Mirka Marjanovića kome je pre pet meseci poverio da vodi SPS dok je on odsutan, što je takođe protumačeno Miloševićevom ljutnjom. Ni prošlog petka u vreme održavanja sednice GO-a stranke nije potegao telefon da lično objasni zašto Dačić i Anđelković moraju biti isključeni. Prepustio je da to za govornicom učini Bogoljub Bjelica, što znači da ni sam nije previše verovao da će njegov predlog proći. Podržalo ga je samo šest članova GO-a. Nekoliko dana kasnije prisetio se Marjanovićevog telefona, javio se da poruči kako priznaje odluke rukovodstva, da osuđuje kongres otpadnika i da ostaje uz socijaliste kojima je i dalje predsednik, i to ne počasni, nego stvarni. Ni u Hagu, gde upravo ’slavi’ godišnjicu boravka, on se ne odriče politike i partije koju je ostavio bez ideoloških saveznika i simpatizera i s teškim nasleđem u vidu sopstvenog imena koje nije lako ni odbaciti ni zadržati.“

Uskoro je za socijaliste usledio hladan tuš. Lider SPS je pred predsedničke izbore zakazane za septembar 2002. podržao kandidaturu – lidera Srpske radikalne stranke! Dok su socijalisti prikupljali potpise za Miloševićevu kandidaturu, iz Haga je stiglo rukom ispisano pismo – predsednik partije založio se za jedinstven nastup opozicije i predložio Vojislava Šešelja za zajedničkog predsedničkog kandidata.

B92, 13. 8. 2002. godine

„Milošević navodi da ’embrion jedinstvenog opozicionog bloka treba da budu one partije koje su sačinjavale Vladu narodnog jedinstva do 2000. godine i koje su za vreme rata u toj vladi i na sve druge nacine branile zemlju’. Milošević je pismo završio porukom ’do pobede’.”

Funkcioner SPS-a Zoran Anđelković Baki izjavio je da je glavni odbor stranke već odlučio da će ta partija imati svog kandidata na izborima.

Ivica Dačić i Zoran Anđelković / Foto: FoNet/Aleksandar Levajković

B92, 13. 8. 2002. godine

”Jedan od kandidata bio je i Slobodan Milošević’, kaže Anđelković, naglašavajući da će izvršni i glavni odbor stranke ipak razmotriti predlog predsednika stranke. Anđelković nije želeo konkretno da odgovori na pitanje da li su socijalisti neprijatno iznenađeni porukom Slobodana Miloševića. ’Ovom porukom on, faktički, daje svoj odgovor da ne prihvata tu kandidaturu i da se neće kandidovati. I daje svoje mišljenje o tome koga on podržava. Organi partije će raditi svoj posao i odlučiće o tome kakvo je političko raspoloženje i šta je interes SPS-a’, rekao je Anđelković.“

Partija je za predsedničkog kandidata izabrala proslavljenog glumca Velimira Batu Živojinovića, koji nije skrivao razočaranje zbog izostanka Miloševićeve podrške. Rekao je da je teško podneo poruke iz Haga, ali da neće odustati od kampanje. U tom trenutku Milošević je odlučio da za novog vršioca dužnosti predsednika SPS postavi Bogoljuba Bjelicu.

NIN, 29. 8. 2002. godine

„Ja sam sad raspet. Još mi nisu zakucali ruke na krst, ali praktično sad ispada da imamo tri grupe u SPS-u. Imamo Branislava Ivkovića koji se odvojio neuspešno, imamo struju koja ide uz Slobodana Miloševića i imamo jednu jaku - nije to više struja, to je ona prava mreža i baza ljudi koji su članovi Socijalističke partije. Svi mi podržavamo Slobodana i dalje smo uz njega, ali postoji krug ljudi koji ne dozvoljava da mi s njim kontaktiramo. I on samo kontaktira sa njima, tako da smo mi tu hendikepirani, jer ne dobijamo direktno od njega šta on misli i šta treba da radimo. Posledice su nesagledive iz više razloga. Ja ne znam ko će da glasa za mene. Ne znam. Slobodan Milošević je preporučio da socijalisti glasaju za Šešelja. Bane Ivković ide ispred grupe građana, ja idem ispred Socijalističke partije po odluci Glavnog odbora. Da li će socijalisti da poslušaju jednog, drugog ili trećeg, to ćemo videti na izborima, ali meni je najvažnije da kontaktom sa narodom i sa građanima dobijemo krajnji rezultat koliko mi to imamo zaista socijalista, što bi bilo veoma važno da znamo zbog parlamentarnih izbora.”

Velimir Bata Živojinović / Foto: FoNet/Zoran Mrđa

Na pitanje kakva je komunikacija stranke sa Miloševićem, Živojinović je odgovorio:

NIN, 29. 8. 2002. godine

„Nikakav kontakt nemamo. Nikakav. Pre deset dana je razgovarao sa Mirkom Marjanovićem, ali opet su dolazile poruke: smenite ovog, smenite onog. Nikad nismo dobili čvrsto njegovo opredeljenje šta mi da radimo bez njega. Ali, mi smo se držali zajedno bez obzira na to kakve poruke stižu od ovih sa kojima on kontaktira. Mi od njega nikad nismo dobili poruku, nego smo je dobili od njih. To znači da ta poruka možda i nije došla od njega, kao ni ova poslednja. Njegovo okruženje tvrdi da je on vrlo informisan, da on preko satelita gleda našu televiziju, da čita naše novine. Onda znači da nije informisan. Jer, informacije koje on dobija čitajući ove novine i gledajući ovu televiziju su jednosmerne, to su informacije ljudi na vlasti. Mi nemamo nijednu televiziju, nijedne novine.“

Na izborima Živojinović je dobio svega 3,27 odsto glasova (119.052), a iz rukovodstva stranke su ocenili da to predstavlja „relativan uspeh“.

Vreme, 3. 10. 2002. godine

„Njihov kandidat, kažu, bio je potpuno zapostavljen, na većini televizija vrteo se jedan isti snimak Živojinovića zabeležen u trenutku pošto je komisiji predao potpise i svoju kandidaturu, a mediji su iz čitave njegove kampanje pominjali samo ono što bi eventualno rekao na račun Mirjane Marković. Socijalisti su zato ubeđeni da je nešto više od tri odsto glasova za ovog predsedničkog kandidata ’uspeh’, tim pre što su oni kao najvažniji cilj minulih izbora postavili sebi zadatak da Bata Živojinović skupi više glasova od otcepljenog Branislava Ivkovića. O tome koliko je njihovih protekle nedelje pomoglo Šešelju, socijalisti ovih dana s olovkom pokušavaju da dokažu na mnogo primera. Na beogradskoj opštini Savski venac na izbore je prošle nedelje izašao 25.071 birač od 43.423 upisana u birački spisak. Kandidat Bata Živojinović dobio je ukupno 699 glasova, a vođa radikala 3178, gotovo pet puta više. Isti odnos u broju glasova zabeležen je i na još sitnijem planu ako se u obzir uzmu samo biračka mesta na Dedinju gde su socijalisti oduvek bili jaki i na svome, ili bar 5–6 puta jači od radikala. Sada se sve obrnulo pa je Šešelj koji je nekada u ovakvim sredinama dobijao tek simboličan broj glasova sada zamenio mesto sa socijalistima.“

A Branislav Ivković je kao kandidat grupe građana „Socijalisti – povratak bazi“ na predsedničkim izborima 29. septembra osvojio skromnih 42.853 glasova (1,18 odsto).

Vreme, 19. 12. 2002. godine

„Branislav Ivković je posle tih izbora osnovao Narodnu socijalističku partiju koja u Skupštini Srbije ima petočlani poslanički klub pod imenom ’Narodni socijalisti’. Pre toga Ivković je tvrdio da mu tako nešto kao što je osnivanje nove stranke ne pada na pamet jer je i dalje veran ruži i član je SPS-a. ’Radim iznutra na konsolidaciji partije’. Odnos snaga i sudske odluke je pokazao da je to zaludan posao i Ivković je sa grupom istomišljenika formirao stranku čiji je osnovni cilj reafirmacija izvornih levičarskih ideja: ’Rezultati izbora za predsednika Srbije pokazali su da je rukovodstvo SPS loše vodilo partiju, i da im je osnovni cilj sd hamoreprodukcija na funkcijama’. Ivković je objasnio da su partiju osnovali ljudi izabrani na Šestom vanrednom kongresu SPS. Rukovodstvo oficijelnog SPS-a ne priznaje Ivkovićevu partiju i tvrde da im je oduzeto pet mandata na ’protivpravan način. To je čista hajdučija. Zbog toga smo podneli tužbu Vrhovnom sudu Srbije’, kaže Vladan Zagrađanin. Dok je Zoran Anđelković tvrdio da je Ivković ’kandidat DOS-a, jer su i oni sami priznali da su finansirali njegov kongres i pokušaj da nam preotme partiju. Branislav Ivković je od 1994. bio član Demokratske stranke. Isključenjem Ivkovića iz SPS-a vratili smo ga DOS-u, odnosno DS-u’. Na poslednjem glasanju u Skupštini Srbije vlada je većinu za izglasavanje budžeta obezbedila zahvaljujući glasovima Ivkovićeve grupe i poslanika Nove Srbije Velje Ilića.“

Na početku 2003. održan je Šesti redovni kongres SPS. Slobodan Milošević ponovo je izabran za predsednika partije iako je pismom poručio da se njegovo ime ne koristi Kongresu. Za predsednika Glavnog odbora izabran je Ivica Dačić, koji je dobio 138 glasova, a Milomir Minić 114. Tajnim glasanjem je odlučeno i da generalni sekretar SPS-a ostane Zoran Anđelković, dok su potpredsednici stranke Dušan Bajatović, Milorad Vučelić, Žarko Obradović i Branko Ružić. Dačić je izjavio da će rukovodstvo SPS-a učiniti sve da se te 2003. godine raspišu vanredni parlamentarni izbori, kao i da se DOS „otera sa vlasti“.

Milorad Vučelić / Foto: FoNet/FK Partizan

Vreme, 23. 1. 2003. godine

„Kongres je inače počeo tako što je u veliku salu Centra Sava unet poster (veličine vrata) odsutnog predsednika stranke Slobodana Miloševića i postavljen u sredinu prvog reda, tamo gde bi on sigurno sedeo da nije u haškom zatvoru. (’Sve je isto, samo njega nema’). Onda su po video-bimu krenule da se vrte scene – Milošević u narodu, Milošević među radnicima, Milošević na kongresu u vreme dok su socijalisti još bili na vlasti... Na kraju Milošević u haškoj sudnici kako ’brani’ državu i narod. Oko dve hiljade prisutnih skočilo je u tom trenutku na noge i skandiralo ’Slobo, Slobo’, a bilo je i onih koji nisu mogli da sakriju suze. Koji minut kasnije kada su maramice vraćene u džepove, sekretar SPS-a Zoran Anđelković Baki zvanično je otvorio kongres i reč odmah dao Bogoljubu Bjelici, vođi partijske frakcije koja tvrdi da najvernije zastupa ideje utamničenog predsednika. Bjelica je nameravao da okupljenima pročita pismo Slobodana Miloševića koji je iz Haga poručivao da je reč o nelegalno zakazanom kongresu, da su ga sazvali ’izdajnici i petokolonaši’, oni koji zapravo sarađuju sa ’marionetskim režimom’ i glume da su neka opozicija DOS-u. Predhodno, govornica u Centru Sava ’dekorisana’ je tako što je neko iz prvog reda izneo na binu onaj Miloševićev poster veličine vrata, zaklonio njime govornicu i postavio ga na način da pomalo ’otporaški’ (’samo vas gledam’) motri na delegate kongresa.“

Kongresu pod nazivom „Odgovornost za budućnost“ prisustvovalo je 2.015, od ukupno 2.500 delegata stranke i više stotina gostiju.

Glas javnosti, 19. 1. 2003. godine

„Oni su promenili Statut i glasali za prijem u SPS svih članova Partije demokratske levice Aleksandra Vulina i Demokratske socijalističke partije Milorada Vučelića. Time su ove dve stranke prestale da postoje.“

Bogoljub Bjelica je izjavio da je Milošević lično tražio da i Dačić i Minić budu izbačeni iz stranke. Takvu mogućnost Dačić je odbacio.

B92, 18. 1. 2003. godine

'Mi ovde ne polemišemo sa Slobodanom Miloševićem, nego sa ljudima koji mu prave takve političke procene posle kojih on donosi određene stavove. Te procene su naravno pogrešne, to su dezinformacije i naravno da onda nailazi na jednu žestoku reakciju od aktivnog dela članstva SPS, znači ogromne većine članova. Ono što se pokazalo danas, jeste da je SPS uspela da se sačuva u svoj svojoj veličini’, kazao je Dačić.“

Na kraju 2003. održani su parlamentarni izbori na kojima je SPS osvojila 291.341 glasova (7,61 odsto) i 22 mandata, 15 manje nego što je imala u prošlom sazivu Skupštine Srbije. Glavni odbor SPS doneo je odluku da podrži kandidata Demokratske stranke Srbije za predsednika Skupštine, „pod uslovom da DSS pre početka sednice parlamenta saopšti svoj stav o daljim razgovorima o formiranju vlade Srbije“. Ivica Dačić je rekao da međunarodni krugovi ne treba da se plaše podrške SPS-a prodemokratskoj vladi jer „programski stavovi SPS na kojima se insistira nisu u u sprotnosti sa programom EU i SAD“.

BBC, 3. 2. 2004. godine

„SPS svoju podršku predsedniku skupštine ili manjinskoj vladi koju bi vodio DSS uslovljava ’programskim stvavovima’, kao što su zahtev za očuvanje jedinstva Srbije, očuvanje i jačanje zajedništva Srbije i Crne Gore, da Kosovo ostane u sastavu Srbije, da se do kraja ispoštuje Rezolucija 1244 SB UN, da Srbija uđe u Evropsku uniju i druge međunarodne institucije i da se prekine izručivanje Haškom tribunalu državljana Srbije i Srbije i Crne Gore po liniji komandne odgovornosti, rekao je Dačić.“

Već u junu bili su predsednički izbori. Posle dva neuspela izborna ciklusa tokom 2002, za novog predsednika Srbije izabran je Boris Tadić, a Ivica Dačić osvojio je 125.952 glasa (4,04 odsto). Funkcioner SPS-a Milutin Mrkonjić izjavio je da je tražio da se GO partije izjasni o stavovima koje je preko njega uputio predsednik SPS-a Slobodan Milošević, ali da je to „veštom manipulacijom predsednika GO Ivice Dačića“ izbegnuto. Kazao je da je uputio odborima SPS-a na svim nivoima pitanje Dačićeve ’odgovornosti zbog katastrofalnog izbornog rezultata na izborima za predsednika Srbije’, ali da je Dačić u javnosti predstavio tok sednice Glavnog odbora kao da niko nije postavio to pitanje.

Tanjug, 20. 7. 2004. godine

„Ovakvo ponašanje predsednika GO SPS-a predstavlja nastavak uzurpacije ovlašćenja kojih, po Statutu SPS-a nema, uz drastično narušavanje ovlašćenja predsednika Miloševića - ocenio je Mrkonjić. Milošević je zatražio da Dačić bude smenjen, a da potpredsednik GO Milorad Vučelić bude izabran na mesto predsednika Glavnog odbora SPS-a.“

Mrkonjić je žestoko napadao rukovodstvo SPS. Govorio je da je Dačić prošlost SPS-a.

Internacional, 12. 8. 2004. godine

„Pokušaću da svakim svojim potezom od Ružića, Dačića i njima sličnih, branim Socijalističku partiju. Dačić i njegova ekipa imali su priliku da provere koliko vrede na političkoj sceni. Suočeni s porazom, sada se bore da otmu SPS od ljudi koji su tu partiju napravili… Ako neko pripada političkoj prošlosti, to su ovi mladići. Nema rascepa u SPS, već samo uzurpacije prava predsednika Slobodana Miloševića od strane Ivice Dačića i te grupice privatnih funkcionera oko njega. Neka provere svoj rejting na izborima i pred građanima, kao što sam ja godinama proveravao. Tek onda možemo da razgovaramo.“

Govorio je da je „potpunim privatizovanjem partije“ Dačić „obmanuo članstvo i simpatizere i odatle potpuna propast stranke.“ (Kurir, 18. 6. 2004. godine)
Kurir, 22. 6. 2004. godine
„Tih šest ljudi, na čelu sa Dačićem, su administrativni pacovi, koji u životu ništa nisu postigli. Preko imena i ugleda Slobodana Miloševića ušli su u parlament, a sada tvrde da je on politički mrtvac. Milošević im je omogućio da godinama žive od partije, a sada žele da ga se odreknu. Pozivam ih da odgovore gde je nestalo 180.000 glasova od decembarskih izbora, kada je nosilac liste bio Milošević.“
U februaru 2005. u Skupštini Srbije raspravljalo se o predlogu rezolucije o Slobodanu Miloševiću i njegovoj porodici. Skupština, ipak, nije usvojila Predlog rezolucije.

B92, 18. 2. 2005. godine

'Rezolucija je zvanično nazvana Predlogom za omogućavanje odbrane Slobodana Miloševića prestankom progona članova njegove porodice, a više nego dobro plaćeni poslanici o tome raspravljaju na predlog radikala i socijalista. Raspravom su dominirale replike, psovke i uvrede. Poslanici Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije na početku sednice su se oštro sukobili s poslanicima Demokratske stranke. U uvodnom izlaganju, radikal Tomislav Nikolić i Milorad Vučelić iz SPS-a ocenili su da je usvajanje rezolucije ispit demokratije i ljudskih prava. Beograđani s kojima je B92 razgovarao u glavnom smatraju da postoje daleko važnije stvari o kojima bi u Skupštini trebalo raspravljati.“

Tog proleća postala je aktuelna priča o hapšenju i izručivanju generala Sretena Lukića i Nebojše Pavkovića u Hag, a Mrkonjić je optužio Dačića da vodi „neprincipijelnu politiku“, da ga ne interesuje Dačićev stav i naglašavao da SPS „mora da sruši Vladu“ ako Lukić i Pavković budu uhapšeni.

Milutin Mrkonjić i Ivica Dačić / Foto: FoNet/MUP Srbije

Kurir, 21. 3. 2005. godine

„Ovo je još jedan dokaz mojim tvrdnjama da taj Dačić ne zna šta radi! Optuženici su svi isti, bez obzira na to kako se zovu, i SPS u slučaju njihovog hapšenja mora da uskrati podršku Vladi. To je, uostalom, i mišljenje Slobodana Miloševića, koji mi je više puta rekao da moramo da zaštitimo sve optuženike. Takav Miloševićev stav poznat je i Dačiću, ali on se očigledno oglušio o stav predsednika partije.“

U julu te 2005. obeleženo je 15 godina od osnivanja partije, ali ni to nije moglo da prođe bez okršaja.

Večernje novosti, 11. 9. 2005. godine

„Priča o ’reformi stranke’ žestoko je uzdrmala socijaliste sredinom jula, kada su dva potpredsednika, Dušan Bajatović i Branko Ružić, na konvenciji povodom 15 godina od osnivanja SPS, zatražili da se stranka odredi prema Slobodanu Miloševiću. Zahtev mlađeg krila rukovodstva kod starijih ’drugova’ dočekan je, na nož. Najburnije je reagovao Milutin Mrkonjić, član Glavnog odbora i savezni poslanik. Mrkonjić je ’Dačićevu struju’ optužio da nema nikakvu strategiju reforme stranke, koja ’podrazumeva programsku, kadrovsku i organizacionu reformu’ već da hoće da se odrekne Slobodana Miloševića. On je uputio pismo Izvršnom odboru SPS u kojem traži da Bajatović i Ružić odmah budu smenjeni sa mesta predsdenika, odnosno potpredsednika šefa poslaničkog parlamenta u SCG. Posle teških reći koje su preko medija jedan drugom uputili Bajatović i Mrkonjić, odlučili su, u interesu partije, da za kratko vreme, do sednice Izvršnog odbora, ’zaćute’.“

Mrkonjić je napominjao da u SPS-u nema podela na „slobiste“ i na „reformiste“, već o podeli „na lenčuge, foteljaše i nas koji hoćemo nešto da radimo“.

Kurir, 4. 8. 2005. godine

„Nije konvencija pravljena zbog bitangi Ružića, Dačića i Bajatovića da bi se oni promovisali, već zbog 15 godina postojanja stranke i onog koji je najviše zaslužan za nju – Slobodana Miloševića… Pitajte Dačića, Ružića i ostale mangupe iz rukovodstva šta su radili. Imaju samo partijski staž. Ništa nisu radili, samo sede po foteljama! Ja, evo, poslednjih 20 godina nisam bio na letovanju, evo i sada sam na gradilištu, crnčim po vrućini… A oni, nema ih nigde, verovatno su po letovanjima po Bodrumima, i daju sa plaže izjave za medije da hoće da smene Miloševića. Sramota! Ne mogu da spavam zbog njih! To su, bre, sve DOS-ove prostitutke.“

S druge strane, predsednik vojvođanskog odbora SPS-a Dušan Bajatović izjavio je da je „nerešeno pitanje odnosa SPS prema Slobodanu Miloševiću postalo ručna kočnica unutar samog SPS-a“.

Dnevnik, 25. 7. 2005. godine

“To je problem koji je odavno otvoren u našoj stranci, ali još uvek nije rešen. A da bi se partija osposobila za jasnije i efikasnije delovanje na političkoj sceni, SPS mora jasnije da se odredi u pogledu odnosa prema Miloševiću. Jedna opcija je nastavak ovog nedefinisanog i polukonfliktnog stanja koje traje već određeno vreme, pošto postoje određena neslaganja u stranci oko dogovora postignutog na Šestom kongresu da partiju vodi Glavni odbor dok Milošević nije u mogućnosti. Drugi pravac je onaj koji traži sam Milošević, a podržava manjina u partiji, a koji podrazumeva da se Sloba bespogovorno sluša. A treći put jeste da se SPS konačno otvori za procese prerastanja u demokratsku socijalističku partiju u kojoj će se poštovati stranački program i statut.“

Kazao je da se „potpuno pogrešno postavlja pitanje Slobodana Miloševića“.

Dnevnik, 25. 7. 2005. godine

„Ono što on radi u Hagu ja pozdravljam i da je bilo pameti njegova odbrana bi odavno bila postavljena kao državno pitanje. Međutim, Milošević je u Hagu, ali mi smo ovde i mi smo odgovorni za dešavanja u Srbiji i ne možemo biti taoci razmišljanja bilo koga ko se nalazi u Hagu, ili pak ucena iz međunarodne zajednice. Moramo da pokušamo da odbranimo nacionalne interese na drugačiji način, a nerazumevanje tih odnosa je ključna tačka sukoba unutra SPS-a danas i neslaganja sa našim predsednikom Miloševićem.“

A u septembru, pisale su „Večernje novosti“, Milošević je tražio da se Bajatović i Ružić uklone sa svih stranačkih funkcija ili će se on distancirati od partije.

Dušan Bajatović i Branko Ružić / Foto: FoNet/Zoran Mrđa

Večernje novosti, 11. 9. 2005. godine

„Socijalistička partija Srbije trebalo bi ove sedmice konačno da prelomi - da li će ostati uz svog lidera Slobodana Miloševića ili će krenuti u reformu koja je približava Nebojši Čoviću i SDP. (...) Prošle sedmice održan je sastanak svih osam poslanika SPS u parlamentu SCG sa najužim rukovodstvom stranke. Mrkonjić je najavio da će se, ukoliko Bajatović i Ružić ne budu smenjeni, sa još dva poslanika, Milanom Janjićem i Draganom Todorovićem, izdvojiti u poseban poslanički klub: SPS - Slobodan Milošević. I sam Milošević je, kako saznaju ’Novosti’, partijskim drugovima iz Haga poručio da mu je dosta poigravanja sa njegovim imenom i da će se on, ukoliko Bajatović i Ružić ne budu smenjeni sa svih stranačkih funkcija, distancirati od stranke. ’Reformsko krilo’ SPS na dodatnim je mukama i zbog aktuelnog sukoba Nebojše Čovića sa srpskim premijerom i prelaskom SDP u opoziciju. Utoliko pre što Čović, nekadašnji zagovornik krilatice ’svi smo mi pomalo socijalisti’ ne propušta priliku da javnosti pošalje poruku kako se Koštunica uplašio njegove namere da osnuje jak blok na levici.“

Početak 2006. godine obeležila je afera „Kofer“ u kojoj je saslušavan i Ivica Dačić. Naime, policija je 11. januara 2006. upala u stan viceguvernera Narodne banke Srbije Dejana Simića, uhapsila njega i Vladimira Zagrađanina, direktora marketinga SPS i člana Gradskog odbora te stranke, pod optužbom da se u torbi, nađenoj pored njih, nalazi mito u iznosu od 100.000 evra. Dačić je samo 15 minuta pre upada policije napustio stan, jer ga je na hitan sastanak pozvao tadašnji generalni sekretar Vlade Dejan Mihajlov. Mrkonjić je tražio ostavku rukovodstva SPS.

Tanjug, 14. 1. 2006. godine

„Funkcioner SPS Milutin Mrkonjić izjavio je da će tražiti smenu najužeg rukovodstva te partije ako se pokažu tačnim novinski izveštaji o kućnoj poseti Ivice Dačića i Vladana Zagrađanina uhapšenom viceguverneru NBS Dejanu Simiću.“

Kada je 11. marta 2006. preminuo Slobodan Milošević Mrkonjić je zatražio od rukovodstva stranke „da odmah uskrati podršku Vladi Srbije“ i da zahteva raspisivanje vanrednih izbora, jer je ponašanje Vlade i njenih ministara u vezi s ispraćajem Miloševićevih posmrtnih ostataka, po njemu, bilo sramotno. Njegov zahtev, međutim, stranka nije podržala.

Ivica Dačić je tih dana, prisećajući se svojih odnosa sa bivšim predsednikom, izjavio da se tri godine nije čuo ni video sa Miloševićem. „Od decembra 2003, osim posredno, nisam imao nikakav kontakt s njim. Ni telefonskih kontakata ni poseta Hagu nije bilo“, kazao je Dačić.

Evropa, 16. 3. 2006. godine

„Vi znate da poslednjih nekoliko godina nisam sa njim bio u dobrim odnosima. Ali bez obzira na sve to, mislim da sam do poslednjeg dana bio korektan prema Slobodanu Miloševiću i njegovoj porodici. Mi ćemo učiniti sve da uslišimo želje njegove porodice u vezi s ispraćajem. (...) Ne bih mogao da kažem da smo bili prijatelji, ali ne zato što ja to nisam hteo već jednostavno zato što je Milošević imao svoj krug prijatelja. Ja sam daleko mlađi, pripadam generaciji njegove ćerke, pa zato i nisam bio u tom krugu. U svakom slučaju, imali smo veoma dobru saradnju i on je meni kao šef i predsednik uvek pomagao koliko je mogao u poslu koji sam obavljao.“

Istakao je da su se problemi pojavili kada Milošević „fizički nije bio ovde“ i kada nisu mogli sami „da razjasne neke glasine i tračeve, kao i neki monopol nad komunikacijom sa njim koji su mnogi zloupotrebljavali“.

Evropa, 16. 3. 2006. godine

„Žao mi je što je Slobodan Milošević umro, a da pre toga nismo normalizovali odnose. Smatram da je ovo rukovodstvo SPS imalo apsolutno korektan odnos prema njemu i njegovoj odbrani. Problemi su nastali kada smo počeli da sastavljamo listu poslanika i kada Glavni odbor nije prihvatio listu koju je on sastavio. On je to doživeo izuzetno teško. Mislio je da smo ga mi tada prevarili, odnosno, da ga nismo poslušali. Ubeđivali smo ga da to za partiju nije dobro, da su se vremena promenila i tu je nastao problem. Dakle, nije bilo problema u odnosima između nas dvojice, nego zbog ljudi koji su preko njega želeli da vladaju partijom.“

Odmah nakon sahrane Miloševića mediji su navodili da se sada očekuje velika borba za čelnu poziciju u SPS. Dačić je izjavio da „ispada da se kao Topalovići bore za testament“, a da on to ne želi da radi.

B92, 20. 3. 2006. godine

„Press objavljuje kratak intervju sa Ivicom Dačićem u kom za Vučelića kaže: ’Milošević se još nije ni ohladio, a on već kreće u kampanju. Toliko o njegovom poštovanju mrtvog predsednika. Ispada da se borimo za testament kao Topalovići. Ja to ne želim da radim’. Na pitanje Pressa da prokomentariše izjavu Vučelića da će s radikalima krenuti u obaranje Vlade tek kad konsoliduje partiju, Dačić kaže: ’Videli ste proteklih dana šta je Vučelić pričao o Miloševiću sve do 2004. Zar zaista mislite da iko ozbiljan u SPS-u veruje Vučeliću?’. Milorad Vučelić za današnji Kurir kaže da ne beži od preuzimanja kormila stranke jer će uskoro morati da bude razgovarano i o Miloševiću i o stranci i o rukovodstvu. ’Milošević je za života predlagao da ja vodim stranku u njegovom odsustvu, ali, kao ni ostale, ni ta njegova odluka nije uvažavana. Nisu ga konsultovali kad su na predsedničkim izborima kandidovali Dačića, pa prošli katastrofalno’, kaže on. Dačić za Kurir kaže da nije tačno da je Milošević ignorisan. ’On je iz Haga zvao koga je hteo, a mi mu se nismo mešali u izbor’, kaže on. Večernje novosti se takođe bave borbom za vlast u SPS-u. Milorad Vučelić za ove novine komentariše Dačića i ljude oko njega. ’Milošević je za svog života odbio nekoliko puta da ih primi, a i pismeno je tražio njihovu smenu. Svaku njegovu inicijativu oni su odbili, a poznato je da je imao komunikaciju isključivo sa mnom’, kaže on.“

Novo rukovodstvo biralo se krajem te godine. Na pitanje može li mu „afera kofer“ i želja porodice Milošević da ne bude na sahrani lidera otežati put do kormila SPS, Dačić je odgovorio:

Večernje novosti, 31. 8. 2006. godine

„Ljudi koji su namestili ’aferu kofer’ su u zatvoru, kao vođe stečajne mafije. Opet, za mene je važnije ko je kakav bio prema Miloševiću dok je bio živ. Voleo bih da sam barem polovinu onih, koji su bili u odboru za njegovu sahranu, video one noći kada je hapšen. Iz poštovanja prema pokojnom predsedniku neću da reagujem na stavove njegove porodice, ali Mira Marković neće kadrirati u SPS. Kongres će usvojiti rezoluciju o Miloševiću i ona će imati za cilj da stavi tačku na sve ono što je bilo. Milošević, dakle, neće biti predsednik. Ali, on je, bez sumnje, istorijska ličnost, i njegova uloga za partiju i Srbiju je ogromna. Međutim, SPS mora da ide dalje sa novim rukovodstvom, da bude moderna partija levice. Stranka koja će zastupati ljude koje niko ne brani u ovom divljem kapitalizmu - radnike, penzionere, ratne heroje...“

Kao najozbiljniji kandidati da naslede Miloševića na čelu stranke isticani su Zoran Anđelković, Žarko Obradović, Milorad Vučelić, Ivica Dačić, Milomir Minić i Petar Škundrić.

Večernje novosti, 27. 11. 2006. godine

„Glavni odbor SPS zaključiće u četvrtak kandidature za najviše partijske funkcije. Ali, pretendenti za kormilo partije uglas govore da ih ovoga puta neće zahvatiti ’sindrom Bane Ivković', ma ko da pobedi 3. decembra. U suprotnom, SPS bi sigurno bila izbrisana sa političke mape. Sa ovom konstatacijom slaže se i Aleksandar Vulin, koga su mnoge partijske ekspoziture kandidovale za potpredsednika i generalnog sekretara: ’Ubeđen sam da će partija doživeti kraj, ako se pocepamo na kongresu - kaže Vulin. - To se neće desiti ako se svi oslonimo na tri naša stuba: antifašizam, levičarska ideologija i politika Slobodana Miloševića’. Vulin priznaje da se SPS poslednjih godina pomerila ka političkom centru i da bi bilo pogubno da se stranka odrekne ideološke ostavštine pokojnog lidera. ’Ne razumem one koji bi da stave tačku na Miloševića, jer bi time stavili tačku i na sebe - konstatuje on. - Posle kongresa moramo da nastupamo kao stranka borbene levice’. Vulin veruje da su zaokretu socijalista ka desnici doprineli svi iz sadašnjeg rukovodstva, osim Milorada Vučelića. Zato je Vučelić, po njemu, jedini kadar da nastavi misiju Slobodana Miloševića i vidi ga na čelu partije posle kongresa.“

U decembru 2006. za predsednika stranke izabran je Ivica Dačić.

Osmi kongres SPS, 2010 / Foto: FoNet/Dragan Antonić

Danas, 5. 12. 2006. godine

„Socijalistička partija Srbije dobila je posle 16 godina postojanja novog predsednika - Ivicu Dačića, dosadašnjeg šefa Glavnog odbora. Dačić je na prekjučerašnjem kongresu u drugom krugu izbora dobio 1.287 glasova, a njegov protivkandidat Milorad Vučelić 792 glasa delegata. Glasanje i brojanje su trajali do kasno u noć, a u prvom krugu je Zoran Anđelković dobio 309 glasova, Petar Škundrić 196, Dačić 1089, i Vučelić 633 glasa. Za zamenika predsednika SPS izabran je Žarko Obradović, a za potpredsednike Slavica Đukić Dejanović, Dušan Bajatović i Milutin Mrkonjić. Predsednik Izvršnog odbora postao je Branko Ružić.“

Dačić je istakao da će biti mesta za sve njegove protivkandidate.

NIN, 7. 12. 2006. godine

„Imam veliko poštovanje prema svojim protivkandidatima, ali je većina prisutnih delegata odlučila da ja budem izabran za predsednika stranke. To je za mene velika čast, ali i obaveza, imajući u vidu da nam predstoje parlamentarni izbori. Moram da naglasim da su izbori prošli u demokratskoj proceduri i da je moja pobeda čista kao suza, jer sam pobedio sa velikom većinom glasova. Kako smo se unapred dogovorili, kandidati za predsednika stranke koji nisu izabrani biće članovi Glavnog odbora, kao i kandidati za poslanike na izborima. Najveći pobednik je SPS, i to je najvažnije. Sada svi treba da se držimo zajedno, i jedni i drugi, i da se borimo da pobedimo one treće.“

Ipak, Vučelić ubrzo napušta SPS, ističući da planira da osnuje novu levičarsku partiju, jer je, „od rođenja levičar.“ (Press, 7. 2. 2007. godine) Uskoro iz SPS odlazi i Vulin.

Aleksandar Vulin na Miloševićevom grobu, mart 2014 / Foto: FoNet/TV FoNet

Iako je žestoko napadao one koji su preuzeli rukovođenje SPS-om, Milutin Mrkonjić je postao potpredsednik partije, a ovako je objasnio promenu stava:

Danas, 8. 1. 2008. godine

„Ja sam iz CK SKJ ušao u SPS, ali nisam se bavio strankom i partijskim funkcijama već svojim poslom. Kad su Slobodana uhapsili, ostao je sam, izdali ga najbliži saradnici i zato sam odlučio da se posvetim stranci. U Slobodana sam se ‘zaljubio’ u Hagu. Mlado rukovodstvo se nije snašlo u tim vremenima i ja ih razumem. Vremena su bila teška, naše članstvo je proganjano posle 5. oktobra. Kritikovao sam ih, ali nije to bio sukob i raskol već drugarska kritika. Kad je Slobodan ubijen, dogovorili smo se da sukoba više nema i sad smo nikad jači i jedinstveniji.“

Kada su u leto 2008. Demokratska stranka i SPS napravili koaliciju, najavljeno je potpisivanje Deklaracije o političkom pomirenju. Boris Tadić je zagrlio Dačića i izjavio „da svaka partija ima svoj bol za svojim izgubljenim predsednikom“ – demokrate za ubijenim Đinđićem, socijalisti za umrlim Miloševićem u haškoj ćeliji.

Boris Tadić i Ivica Dačić / Foto: FoNet, Darko Cvetanović

Slobodna Evropa, 3. 10. 2008. godine

„Usledile se žestoke reakcije javnosti zbog toga, a demokrate su ponudile i drugim koalicionim partnerima da priključe svoje potpise. Partneri su, međutim, zaredom rekli 'ne, hvala'.“

Naslovna fotografija: FoNet/TV FoNet