Poslednji haški magacioner
Kao i uvek kada vest ima državni značaj Boris Tadić izađe pred nas. Ovaj put da nam saopšti da je uhapšen poslednji haški optuženik Goran Hadžić. Dva sata pre Borisove objave ista vest stigla mi je sms-om, potom sam o tome čitao tračeve na Fejsbuku, pratio medije koji su zahvaljujući svojim „poverljivim“ izvorima nagađali, uglavnom čaršija se i nije mnogo uzbudila. Zbog toga što Goran Hadžić jeste poslednji. U višeznačnom tumačenju te reči.
U istoriju će ući da je 20. jula anno domini u 8 sati i 24 minuta po fruškogorskom vremenu u rejonu jedine vojvođanske planine uhapšen nekadašnji predsednik vlade srpske oblasti Slavonija, Baranja i Zapadni Srem. Njen prvi i poslednji predsednik. Srbija je hapšenjem, kaže Boris, završila najteže poglavlje u saradnji sa Haškim tribunalom i završila turobnu stranicu svoje istorije. Hteo je da kaže – poslednju.
Iz psihologove analize hapšenja i njegovog odjeka u svetu saznali smo da Srbija ne funkcioniše pod pritiscima (osim kada mora) i da on, kao prvi srpski predsednik i za sada jedini, ne očekuje nikakvu reakciju Evropske unije za koju reče da i ne ume da izgovori Hadžićevo ime. Sve to izgovorio je nabaždaren na glumu „ljut sam i ne znam šta mi je“. Kao đuvegija kog je priteralo u najnezgodnijem trenutku. Menjajte pelene.
Dok su čauši jurcali po čist „pampers“ čuli smo da bivši magacioner pogona „VUPIK“ u Pačetinu kod Vinkovaca nije uhapšen između dve institucionalne važne kote, manastira i vojnog objekta. To su zlurade insinuacije nedobronamenih. Veoma je važno da se ne oskrnave dva, uz Crvenu zvezdu i svetosavlje, najvažnija stuba srpstva. Taman posla da su neki popovi i zastavnici bili jataci magacionera koji je nekada imao ličnog vozača. Hadžić je poslednji raznosač ambalaže koji je imao privilegiju da ga vozi nekakav viljuškardžija. Otuda je valjda toliko dugo bio neuhvatljiv.
Prva vest o hapšenju medijima je već bila bajata, interesovalo ih je da li se magacioner opirao hapšenju, kako sada izgleda, da li ima bradu, da li mu je od silnog propiranja na potocima kosa izgubila sjaj ukoliko je više i ima, a ako je ima da li je pobelela… Kao ova naša! Gospodo kolege, skrivanje je poznat eliksir mladosti. Hadžić je mlađi no ikad. Poslednji koji s godinama ne zastareva.
Usred analiza Hadžićevog poslednjeg dana na slobodi stigao mi je uman komentar koji je rekao sve: sada ćemo konačno da saznamo razloge zbog kojih nećemo u EU! Restitucija, Kosovo, borba protiv mafije, reforme sistema i institucija, ljudska prava, sloboda medija, građanske slobode, nezaposlenost… glad. I kao što reče neko, da pronađemo sveti graal. Onaj sanduk u kojem je Mojsije čuvao od Boga primljene zapovesti; ili, pozlaćeni predmet optočen dragim kamenjem; ili, u kamenu izvajanu Hristovu glavu; ili, magičan kamen; ili, knjigu koju je Hrist napisao svojom rukom? Da Vinči, ipak, misli da je to onaj pehar za vino kojeg na „Tajnoj večeri“ nema. Kojoj teoriji da verujemo? Možda ovoj koja mi je saopštena u formi umnog komentara: onda svi možemo na Atlantidu… U zemlju davno izgubljenih ilizuja, potonulu na temeljima sopstvenih zabluda.
Euforija koju podgrejava najvažnija vest dana trajaće koliko i dužina teksta njene sadržine. Više od toga i ne zaslužuje. Magacioner je spakovan tamo odakle je i iznikao, među eksponate sa isteklim rokom trajanja. Od njega i magacina važniji su svest o postojanju i vizija trajanja. Poslednji haški stanar ostaće iza budućnosti čiju izvesnost dugo iščekujemo. Budućnost nije daleko, nećemo ni mi biti poslednji koji će je doživeti. Verovaćemo da je Atlantida samo mitska tvorevina potonula sa svetim gralom.
