Post-istina, post-poverenje

Prošli mesec desilo se nešto jako zabavno. Uredništvo Oksfordskog rečnika engleskog jezika, valjda i najrelevantnije svetske publikacije tog tipa, proglasilo je za reč godine reč „post-istina“. Dakle, 2016. godine ljudska civilizacija je sebi stekla novu reč koja možda i najbolje opisuje vreme u kojem živi, makar u političkom smislu.

A dalo se, na tom tragu, pročitati u anglosaksonskoj štampi i za izraz „post-činjenično društvo“ koje je, koliko i „post-istina“, jako dopadljivo, jer takođe pomaže da se razume gde i kako živimo, ne samo u Srbiji, nego đuture, kao zapadna civilizacija.

Doduše Srbija je u tom pogledu avangarda jer smo mi u tom post-činjeničnom društvu živeli još u pradavno vreme, kad su dinosaurusi hodali zemljom, kad je „Milka“ imala 100 grama, a DSS optuživao DS za ubistvo Đinđića, svestan da to nije istina jer „žar izborne kampanje“.  I to je ta post-istina – ništa drugo nego Makjavelijeva strepnja da će doći vreme kad će cilj i zaista opravdavati sredstvo.  Optuži ih da su ubili, bitno je da pobediš. Optuži ih da su izdajnici, bitno je da se održiš na vlasti. A i napredovali smo.

Sada smo daleko ispred sveta, sa post-istinom nekoj vrsti supra ili metafizičke istine. Mi smo prezreli istine naše fizičke dimenzije, pokvarene istine po kojima je je 2 plus 2 podrivački i defetistički tek 4 (a ne recimo deset ili 150), istine po kojima 23.000 dinara minimalca saboterski podlo traju samo do 8. u mesec (a ne recimo dve godine ili zauvek)… Te, tzv. Istine, mi smo vrlo lukavo i oštroumno primetili i identifikovalki kao klipove u točku našeg vrtoglavog razvoja, pa smo ih, normalno, odbacili.

I od kako te stare istine više nema, nama ide, mili moji, odlično. 

Ova nova, naša, supra-istina, ne usporava reforme kao stara. U novoj istini 223.000 novih radnih mesta ili 404.000 radnih mesta ili zašto ne 1.000.000 radnih mesta, otvaraju se ko od šale, u novoj istini otrov prestaje biti otrovan jer smo mu je uredbom zabranjeno da bude otrovan, u kojoj kad uzmeš deset, a vratiš 3, ti si nešto povećao, u kojoj svako radi ono šta hoće, u kojoj raste svako voće, u kojoj postoji jedno carstvo, u kojoj caruje drugarstvo.

I lepo vlastima, a lepo i narodu. Nižu se uspesi, poslova ko šaše, nema nevolja, nema problema. Povremeno neki Dušman pokuša da nam ugrozi idilu, ali mi se odbranimo snagom narodnog jedinstva, vođeni mudrom politikom koja za nas brine kao majka. Povremeno neki skot (loš čovek, a ne ambasador) hoće da nam mrsi račune ali se i taj cunami zla razbije o hridi naše odlučnosti da čuvamo tekovine naše revolucije…

I dok u svetu njihovi političari priznaju da su, kao Boris Džonson lagali, da kao Donald Tramp baš i nisu proučili šta je to Obamaker, ali koji hoće pošto-poto da ukinu, dakle dok oni daju izjave u „žaru političke borbe“, mi evo ubiremo plodove našeg napretka. Mi najviše rastemo, najbrže se razvijamo, stižemo i prestižemo, šparamo i ulažemo. Dok cvrčak svira, mi mravi radimo.

Kako post-istina vodi u tu supra-istinu, tako i supra-istina sto posto vodi nekamo. A kamo? Pa recimo tamo gde je sasvim nepotrebno imati smenjivu vlast. Jer zašto bi smenjivali nešto što pobeđuje na svim frontovima? Zašto menjati tim koji dobija? 

Kao onaj dijalog kneza Lazara i sultana Bajazita u filmu „Boj na Kosovu“ – Bajazit o zemlji, a Lazar o nebu. Bajaziti naših dana o istini i faktima, Lazari naših dana o rastu i razvoju. Zato kad vam ovih dana dođe dete iz škole i ustvrdi da je dobilo 50 petica, više nego iko ikad u istoriji škole, da je u planu još 40 petica ovo tromesečije, a 120 petica sledeće tromesečje, da najbolje uči, više nego kod Tita uprkos tome što ga mrze i učiteljica i direktor i istovremeno vam pokaže da ide na popravni iz 4 predmeta, sa sve samim dvojkama i trojkama u knjizici – nemojte se ljutiti na njega. Dete živi svoje vreme, živi supra-istinu.

U problemu nije dete, dete se prilagodilo. Vi ste u problemu.