Pozornica višeglasja ili monologa?

Da li je u srpskom parlamentu uopšte moguće da se raspravlja o određenoj temi bez snishodljivog dodvoravanja vlastima i nipodaštavanja i onemogućavanja čak i dobronamernog kritičkog mišljenja. Da li je, drugim rečima, parlament pozornica višeglasja ili monodrame?

Sudeći po tome šta se ovih dana čulo i videlo u parlamentu, više ovo drugo. Da se pomenuti zaključak ne može izbeći uverili su se svi koji su pratili debatu o ekspozeu premijera. Umesto da na izričita pitanja izričito odgovara on je najviše truda uložio u omalovažavanje opozicionih poslanika optužujući ih za štetočinstvo i kriminal.

Čuli smo tako po ko zna koji put za dom dece ometene u razvoju i vojvođansku razvojnu banku, državnu lutriju i nešto noviji slučaj neplaćanja poreza. Sve su to, naravno, legitimne teme, ali ako se umesto rasprave o onim manje ugodnim redovno poturaju, to može da znači samo izbegavanje odgovora. Neka se, najzad, sazove sednica koja će biti tome posvećena. Ali, ako opozicija traži razjašnjenje o poharanim penzijama ili subvencijama stranim investitorima, ne može se govoriti o fokama. To bi, analogije radi, bilo isto kao kada bi nekoga ko se raspituje za bulevar  Srpskih vladara uputili u Dušanovu ulicu. Dužnost parlamenta je, najzad, da neguje dijalog i kritičku misao. Ako to izostane i parlament gubi smisao.

Premijer se, na žalost, ne samo proizvoljnošću odgovora već i dužinom ekspozea predstavio kao čovek monologa. Ne postoji zaista nijedan razuman razlog zbog čega nije na vreme  u štampanom vidu podeljen poslanicima? Ne zna se da li je autor imao skrivenu želju da uđe u Ginisovu knjigu rekorda, ali se pouzdano može pretpostaviti da je višečasovnim iscrpljivanjem poslanika neke od njih odvratio od bilo kakve rasprave.

Kao da  sve to nije dovoljno, premijer je sebi dopustio da javno sudi o karakteru pitanja i moralnom i pravnom statusu onih koji ih postavljaju. Ako je javnost ta koja je pozvana da procenjuje koja su pitanja „pametna“, a koja „glupa“, a tužilaštvo da utvrđuje, ko je „štetočina“, a ko „kriminalac“, ko ga je ovlastio da prisvaja njihova ovlašćenja. Iako je i to dovoljno odvraćajuće, izveštačen smeh kojim je propraćao kafanske „duhovitosti“ razlog je već za ozbiljnu zabrinutost.

One man show, naravno, ne bi bio moguć da predsednica parlamenta u režiji predstave nije prevazišla sebe. Dok je premijer govorio šta je hteo i koliko je hteo, opozicione poslanike je ućutkivala odbijanjem da im da reč i isključivanjem mikrofona. Mora joj se bar priznati da nije krila namere kada je na žalopojke opozicionih poslanika iskreno stavila do znanja da uopšte ne haje da li će oni biti zadovoljni, jer ima dovoljno onih koji će biti.

Poručila je, u stvari, da im opozicija nije ni potrebna. Vredelo bi razmisliti o ovoj poruci jednostavno zbog toga što je ponekad potrebno da se stvari dovedu do apsurda da bi bile jasnije. Zašto bi, najzad, opozicija narušavala harmoniju vladajućih stranaka čiji će poslanici možda nadmašiti dužinu aplauza koji je dobila Merkelova u Bundestagu. (Kada je već reč o aplauzima, govori se tako da u jednoj prilici aplauzi Staljinu nisu dugo prestajali, jer se niko nije usuđivao da ih prekine). 

Sa aplauzima, prema tome, treba biti oprezan jer se nikada ne zna da li potiču iz iskrenog ushićenja ili iz dodvoravanja i straha.