Prebi me prejaka reč

Pošto je novosadska policija uhapsila M. D. (30) iz Vrbasa, dok za još jednom osobom i dalje traga, zbog sumnje da su 9. juna prebili Dejana Bagarića, jednog od organizatora protesta „1 od 5 miliona“ u Novom Sadu, studenta Filozofskog fakulteta i aktivistu DS, ključno je pitanje, ipak, šta je nagnalo M.D. da potegne iz Vrbasa i pretuče Bagarića. Ostaje nepoznanica da li će biti otkriveni saučesnici, kao i da li ćemo saznati ko je, samo dan pre toga, ispred Filozofskog fakulteta u istom gradu, metalnim šipkama i bokserima pretukao aktiviste Združene akcije Krov nad glavom, studente Marka Đelevića i Mihajla Nikolića. 

Sem neobičnih okolnosti da neko potegne od Vrbasa do Novog Sada, kako bi se nameračio baš na Bagarića, zdrav razum nalaže i sledeća pitanja: da li su ostali učesnici u prebijanju novosadskih studenata bar pomislili na posledice, eventualno hapšenje, na moguće dugogodišnje zatvorske kazne ili su se uzdali u to da istražni i pravni sistem jedva funkcioniše. Šta se dogođalo u tim glavama kada su drsko, u samom centru grada i studentskom kampusu, izudarali mladiće bez griže savesti?

Za Mirana Pogačara iz Združene akcije “Krov nad glavom” u društvenoj atmosferi u kojoj se skoro svakodnevno poziva na rat, medijski linč i nasilje na ulici, i to od strane najviših instanci „nasilje postaje legitimno“.  

„To daje za pravo raznim grupama i pojedincima, sitnim činovnicima i batinašima da čine nasilne akcije. Niko nije izuzet iz tog konteksta. Meta smo svi mi koji prepoznajemo to sveopšte nasilje i želimo da ga sprečimo“, ističe Pogačar za Istinomer.

 

I Dr Mikloš Biro, klinički psiholog, smatra da batinjanje mladića u Novom Sadu nije izolovan slučaj, već da je posledica upravo atmosfere u društvu. 

„Mi živimo u totalitarizmu koji iz svoje ‘meke’ faze, besomučnog blaćenja političkih protivnika u skupštini, i u najpraćenijim medijima, agresivnom partijskom okupacijom svih državnih institucija, ubrzano klizi ka ‘tvrdoj’ fazi, u kojoj se vlast brani po svaku cenu. A u funkciji te odbrane vlasti, neistomišljenici se proglašavaju izdajnicima, proglašavaju se stranim telom koje treba eliminisati iz društva, što je direktan poziv na linč“, kaže dr Biro za Istinomer.

Pre ovih nemilih događaja, podsetimo se, prebijeni su Dalibor Stanojević, Milan Blagojević, Strahinja Ćirić i Vladimir Petković, organizatori protesta u Knjaževcu, Kuršumliji, Negotinu i Zaječaru. 

Inače i sami protesti opozicije počeli su, kada je krajem prošle godine, brutalno udaren metalnom šipkom u glavu opozicioni političar Borko Stefanović, tokom tribine njegove stranke u gradu Kruševcu. Taj incident je bio „okidač“ za snažnije angažovanje opozicionih stranka, ali su protesti inicijalno vođeni od strane građanskih organizacija i aktivista.

Zvaničnici iz vlasti uglavnom nisu reagovali na ove događaje. Povodom poslednjih incidenata u Novom Sadu, Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, umesto da eventualno poseti ili primi prebijene studente, na sebi svojstven način, doduše drugim povodom, reagovao je na sve češću pojavu fizičkog i verbalnog nasilja.

„To je demokratsko rešenje onih koji kukaju na nasilje, kažu da su ‘duge cevi’ spas. Ajd’ k’o boga te molim, nemoj više da pretiš po tim novinama! (Vuk) Jeremić, (Dragan) Đilas, (Boško) Obradović i Jovo Bakić, evo recite mi gde da dođem, ja sam sam, a vas petorica mene jednog prebijte da dobijem te grdne batine – kao boga vas molim uradite to već jednom“, rekao je Aleksandar Vučić, upitan na konferenciji za medije u Beogradu o izjavi sociologa Bakića da će biti sukoba u Srbiji i da vlast neće mirno otići.

Bilo bi neozbiljno i neodgovorno dovoditi u direktnu vezu Vučićev poziv na “ferku” sa incidentima u Novom Sadu, ali se postavlja drugo, čini se suštinsko pitanje, a tiče se motiva i razloga zbog kojih su pretučeni novosadski studenti, i ne samo oni.

Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) upravo je objavio studiju o pretnjama i pritiscima koje trpe aktivisti i novinari koji imaju kritički odnos prema sadašnjoj vlasti. Studija je zasnovana na podacima prikupljenim kroz 29 dubinskih intevjua sa ukupno 34 sagovornika iz 19 gradova i opština širom Srbije. 

“Pritisci i pretnje novinarima i aktivistima su prisutni u svim mestima, bez obzira na veličinu mesta i geografsku lokaciju. Većina naših ispitanika se kontinuirano suočava sa pretnjama i pritiscima, bez obzira na temu odnosno oblast društvenog života kojom se bave – bilo da je reč o borbi protiv korupcije, suprotstavljanju neoliberalnim ekonomskim politikama, ili suprotstavljanju nacionalizmu”, kaže za Istinomer autorka studije Isidora Stakić.

Ona navodi da su mnogi sagovornici, govoreći o tome odakle pretnje i pritisci dolaze, istakli da u njihovim sredinama postoji sprega između vladajuće stranke, desničarskih grupa, privatnih firmi, kompanija za privatno obezbeđenje, pa i kriminalnih grupa. 

“Kako je istakao jedan od naših sagovornika: “ne znamo koja je razlika između bezbednosnih službi, stranačkih aktivista i privatnog obezbeđenja,” u smislu da je često nejasno u kom kapacitetu konkretni pojedinci nastupaju. Ova sprega, pored toga što ukazuje na privatizaciju države, ima za posledicu i stvaranje atmosfere nesigurnosti i straha, jer građani ne znaju koja su im prava u odnosu na pojedine aktere, niti koja su zakonska ovlašćenja tih aktera”, upozorava Stakić.

Nema dokaza da u ovom trenutku postoji “mračna soba” iz koje stižu zapovesti tipa “ti ćeš prebiti Bagarića” ili “propustite malo kroz šake one studente što se bune, kao, zbog prinudnih iseljenja”. Bez obzira na priče o Zelji, džipovima bez tablica i nabildovanim ćelavcima koji krstare Srbijom, ne postoji ili barem nema dokaza da neki centar određuje ko će, kada i gde biti pretučen.

Dr Biro konstatuje da, “iako ne može da se dokaže da je nasilje organizovano od strane organa vlasti, sasvim sigurno može da se utvrdi da je ono podgrejavano i tolerisano”.

„Tako smo od blaćenja političkih protivnika ‘koji samo žele vlast i bogaćenje’ stigli do umlaćivanja mladića koji nemaju nikakve veze sa borbom za vlast, već teže boljem, modernijem i pravednijem društvu“, naglašava dr Mikloš Biro.

Sa druge strane, koliko god to apsurdno zvučalo, za srpsko društvo bi možda manje bilo opasno ukoliko pretpostavimo da su Bagarić, Đelević i Nikolić žrtve neke organizovane grupe koja ima ili nema direktne veze sa vlašću. Ako bi se dokazalo da iza ovih primera nasilja stoji neka organizacija, vlast, grupa ili pojedinac, onda bismo, ako ništa drugo, barem bili načisto kakva nam je država, na šta je sve spremna vlast ili neke paradržavne falange i šta nam valja činiti.

Problem je, međutim, što su nasilnici, najčešće “slobodni strelci”, huligani, koji su sadašnji trenutak u Srbiji shvatili kao momenat da lično preuzmu pravdu u svoje ruke, shvativši da je nasilje društveno poželjno ponašanje, naročito ako je usmereno ka “onima što se bune”. Umesto o kazni, njihovi zamućeni mozgovi verovatno razmišljaju o nagradi jer, bože moj, valjda su je, posle tolikog truda, i zaslužili?

Čemu to vodi, suvišno je objašnjavati.