Predsedniče, gde vam je Šabac na karti?

Slika je bila više nego upečatljiva: kada je, na samom kraju 2019, odlučio da građanima predstavi investicioni plan za narednih pet godina i u okviru njega mrežu puteva koja bi trebalo da bude izgrađena, Aleksandar Vučić, predsednik svih građana, koristio je kartu na kojoj nije bilo Šapca, jedne od retkih teritorija kojom naprednjaci još uvek nisu uspeli da zavladaju.

Činjenica da je karta prikazivala znatno manja mesta, među kojima i mnoga koja se ne nalaze na trasi zamišljenih puteva, odmah je, naravno, dala osnov za tumačenja o namernom brisanju imena grada u kome ima previše neposlušnih građana, sklonih da na izborima ne glasaju “pravilno“.

Jer, proces širenja naprednjačkog uticaja na sve oblasti života koji traje više od sedam godina, poslednjih meseci toliko je intenziviran da se čini da opstanak izvan koordinatnog sistema SNS – bilo da je reč o posedovanju članske karte ili o nekom manje formalnom vidu povezanosti sa vladajućom strankom – uskoro više neće biti moguć.

Potpuna uzurpacija zajedničke nam domovine možda i nije sasvim planirana – verovatno da postoje oblici ukidanja prava “neposlušnim“ građanima koji nisu komandovani s vrha, već su posledica ambicije, straha, podaništva ili nekog drugog vida manjkavosti karaktera osobe koja se, zahvaljujući članstvu, domogla nekakvog položaja. 

Takav primer mogao bi, recimo, biti slučaj profesora istorije iz Čačka Slobodana Bugarskog, koji je – možda zbog modela ponašanja koga promoviše vlast – poverovao da i sâm ima pravo da preko društvenih mreža najdirektnije preti političkim neistomišljenicima. Ali nije baš umeo da odredi meru pa je, zbog toga što je javno pretio smrću svima koji su protiv Vučića, došao u situaciju da se od njega ogradi ceo kolektiv škole u kojoj radi, ali i Sindikat obrazovanja Čačak. Međutim, nije bilo one drame u Skupštini Srbije, kakva ume da nastane nakon maliciozno protumačene karikature ili naslovne stranice novina na kojima se vidi lik predsednika Vučića.

Pomoć sa partijskom pripadnošću

Sve više je, ipak, skandala za koje se osnovano može sumnjati da su naručeni sa neke više instance – ma koliko bizarni bili. U jakoj konkurenciji takvih primera istakao se, recimo, slučaj izbacivanja aktivista iz Prihvatilišta za stara i odrasla lica na Voždovcu – nakon što se pokazalo da je u grupi ljudi koji su došli da, na Badnji dan, podele pažnju i poklone korisnicima Prihvatilišta, bilo i onih sklonih opozicionom delovanju.

Sudeći prema detaljima koje je u tekstu objavljenom u “Danasu” izneo Marko Oljača, jedan od izbačenih aktivista, dogovor sa direktorkom Prihvatilišta Nevenkom Nikić-Simatković tekao je sasvim lako, čak u srdačnom tonu. Jednako srdačno proteklo je i prvih pola sata posete i druženja sa štićenicima, sve do “puš-pauze“ tokom koje su aktivisti izašli u dvorište i u njemu se slikali. Po povratku ih je čekalo iznenađenje – direktorka je odlučila da im uskrati dalji boravak, a samim tim i planiranu podelu poklona i razne igre. I to uz ocenu da “cela poseta nije u redu“, da ona “zna o čemu se ovde radi“ i uz pokazivanje prstom na profesorku Biljanu Stojković. „Znam ko je ona“, saopštila je direktorka. 

Poseta je zato morala da bude prekinuta, pokloni nisu podeljeni, a nije ni poznato šta se s njima desilo – i sve to, po svemu sudeći, zbog činjenice da se u grupi aktivista nalazila jedna osoba aktivna u javnom životu i protestnim okupljanjima. Ako neko drugo objašnjenje i postoji – javnost za njega ne zna, jer direktorka Nikić-Simatković nije želela da odgovori na pitanja koja su joj postavljana. 

To je, uostalom, sasvim u skladu sa događajem kojeg su opisali proterani aktivisti: ako se građanima „pogrešnog“ političkog opredeljenja uskraćuje čak i pravo na humanitarni rad, onda to znači da Srbija više nije njihova zemlja. Zašto bi njima, tako drugorazrednim, i njima sličnima – ljudima koji prate medije sklone postavljanju pitanja – neko „ispravan“ bilo šta objašnjavao? 

A i ti mediji su samo incidentne pojave, na čijem se ukidanju udarnički radi: kad uspeju da prekopaju gradove kako bi postavili svoje optičke kablove i proterali neposlušnu konkurenciju, radnici državnog “Telekoma” mogli bi, po naređenju odozgo, početi da nam ulaze i u stanove i čupaju “pogrešne” kablove – kao što, u mnogim slučajevima, bez saglasnosti stanara, već buše po hodnicima zgrada. I ne trpe nikakve sankcije zbog toga.

Ako se tim i drugim sredstvima, ona jedna neposlušna kablovska televizija istisne iz etra, biće mnogo lakše obračunati se i sa nešto malo preostale štampe koja svojim pisanjem i pitanjima uznemirava „ispravan“ deo Srbije. 

I biće lakše prepeglati retke incidente – ako ih uopšte bude – poput nedavnog gostovanja opozicionara Vuka Jeremića u programu televizijskog servisa kojeg plaćaju svi građani. Pa onda predsednik i premijerka neće morati da organizuju specijalna televizijska gostovanja već narednog jutra, kako bi se temeljno obračunali sa svakim Jeremićevim udahom vazduha pred mikrofonom i kamerom. I sve uz neprestano otvoreno čuđenje zbog odluke urednika da opozicionara pozovu u program.

Neki red, uostalom, mora da se zna. Poučeni primerom s vrha, zato građani prvog reda u svakom trenutku mogu da građanima drugog reda pokažu gde im je mesto, ukoliko uopšte nameravaju da dalje borave u naprednjačkoj Srbiji. Pa tako dobijemo situaciju u kojoj Milutin Jeličić Jutka, ubedljivo optužen za seksualne nasrtaje, zahvaljujući svom „ispravnom“ političkom opredeljenju, može da otvoreno zapreti tužiocu da „možda više neće biti tužilac“.

Stranački aktivisti – i ostali

I šta tu ima ko da se buni, kad je jasno da reda mora da ima i u samom naprednjačkom svetu – o čemu govori primer urednika tabloida, jedne od ključnih poluga vlasti, koji u direktnom TV programu preti ministru kulture poznatom po slabim „leđima“ da neće biti ni portir. I to zato što se usudio da kritikuje monstruoznu zloupotrebu tragedije jedne devojčice na naslovnim stranama nekoliko ovlašćenih medijskih „revolvera“.

Odavno smo, uostalom, prešli granicu posle koje je postalo normalno da nema čak ni stida kad se otkrije teška zloupotreba položaja stečenog političkim putem. Pa onda, tako, duže od godinu dana traje bezuspešna borba za pravdu i zakonitost otpuštenih profesorki Više medicinske škole iz Ćuprije, na čija mesta su dovedeni visoki naprednjački funkcioneri, kako bi svojoj kolekciji prihoda iz budžeta dodali još jedan trofej. I ništa.

Kao što se ništa, verovatno, neće desiti ni posle objavljivanja Viber prepiske članova mesnog odbora SNS Medijana u Nišu, iz koje smo, zahvaljujući Južnim vestima, dobili još jednu potvrdu istinitosti onoga što znamo odavno – da je članstvo u SNS-u uslov za dobijanje posla. I dotična prepiska pokazuje da se red itekako zna, jer predsednik Opštine Medijana Nebojša Kocić, uoči ukidanja odluke o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, objašnjava saradnicima da prvo mora da se obezbedi posao za poverenike, odbornike i ostale stranačke aktiviste, da niko od njih ne bi bio nezadovoljan.  

Tako „raspištoljeni“ uzduž i popreko po zemlji koju tretiraju kao plen, naprednjaci su izgleda zaboravili na neke mudrosti proistekle iz vekovnog iskustva. Jer, osim čuvene i široko primenjene izreke „veži konja gde ti gazda kaže“, postoji i ona – „pritisnuto jače, sve više odskače”. 

A njenu tačnost ne potvrđuju samo građanski protesti koji umeju da iznenade svojom snagom i istrajnošću – kao što je bilo prošle godine, nakon premlaćivanja Borka Stefanovića, pa je bilo potrebno mnogo raznih oblika delovanja da bi se pobunjeni ljudi vratili u kuće. Ali ne baš svi.

Tačnost te narodne mudrosti upravo se dokazuje i u OŠ Jevrem Obrenović u Šapcu: nakon što su se roditelji đaka masovno pobunili zbog smene direktorke škole i postavljanja na to mesto članice SNS-a koja nije zaposlena u toj ustanovi, i profesori su najavili štrajk upozorenja.

Dobar primer otpora zakonu jačeg bilo je i olupavanje partijskog diktata o kičme članova Odbora za profesionalnu etiku i Senata Univerziteta u Beogradu, koji su poništili plagirani doktorat ministra finansija Siniše Malog.

Sasvim neočekivano, pojavio se čak stid – pa je tako jedan od glumaca iz propagandnog spota SNS-a osetio potrebu da se preko društvenih mreža opravda zbog rada u interesu vladajuće stranke. Njegovo pismo, u kome je objasnio da je dobijenim honorarom uspeo da vrati nagomilane dugove, naišlo je na razumevanje jednog dela publike, ali i oštre osude onih koji smatraju da ipak postoje i pošteniji načini za preživljavanje.

A izgleda da je i sâm naprednjački vrh shvatio da mora da se bori protiv sopstvenog nagona da slomi svaku kičmu i ugasi svaki kritički glas.

Borba protiv „neprijatelja“ je, uostalom, jedno od glavnih propagandnih sredstava ekipe na vlasti – što se lepo vidi u nastupima Aleksandra Vučića, čiji je neizostavni deo ljuta verbalna borba protiv nevidljive strašne sile spremne da uništi njega, a samim tim i Srbiju. 

Nakon što je, zauzimanjem deklarativnog proevropskog kursa, otežano držanje ljudi u konstantnom strahu od spoljne opasnosti, porastao je značaj unutrašnjih neprijatelja – što se vidi čak i iz činjenice da ni novogodišnji spot SNS-a nije mogao da bude snimljen bez insistiranja na podeli na „nas“ i „njih“.

Potreba za unutrašnjom antagonizacijom tolika je da kontrolisana opozicija, bilo leva, bilo desna, ne može sama da odgovori zadatku: potreban je, što zbog sveta, što zbog uverljivosti na unutrašnjem terenu, i po neki stvarni domaći protivnik. 

Deluje, zato, da ona ideja o smanjenju izbornog cenzusa na tri posto nije motivisana samo potrebom da se u parlament uguraju pojedini naprednjački sateliti – već i da se namame neke od stranaka koje su proglasile izborni bojkot ili se još predomišljaju po tom pitanju.

Ima i ozbiljnih nagoveštaja da pomenuta borba između potrebe za potpunom kontrolom i potrebe za postojanjem „neprijatelja“ nije jedini unutrašnji sukob sa kojim se bori i dalje neupitno moćni naprednjački vrh.

Sve je više elemenata koji ukazuju da u samim naprednjačkim redovima postoji sukob koji počinje da isplivava čak i u tabloidima, pri čemu se veruje da su optužbe na račun ministarke Zorane Mihajlović samo najdrastičniji primer slanja „poruke“ drugoj strani u sukobu.

Ima zato onih koji veruju da je na pomolu veliki unutrašnji obračun, usled koga bi se cela naprednjačka piramida mogla srušiti kao kula od karata. I da je vreme da se „kupe kokice“ i sa guštom posmatra međusobno istrebljivanje uzurpatora naših života.

Druga škola mišljenja, ipak, kaže da je sistem toliko razgranat i toliko duboko ukorenjen da, bez obzira na pukotine, može da nađe načina da se sačuva i regeneriše. Naročito s obzirom na uspeh u što otvorenom, što skrivenom preuzimanju vlasništva nad važnim ekonomskim, medijskim i drugim resursima.

Jedno je sigurno – ulog je ogroman. A u takvim slučajevima obično se, bez zazora, poseže za svim raspoloživim sredstvima. Bez obzira na cenu koju ćemo, ionako, platiti svi.

Naslovna fotografija: FoNet/Vlada Srbije/Slobodan Miljević