Predsednici Skupštine Srbije: Od “snaga haosa i bezumlja“ do “hordi fašista“

Dok iščekujemo ko će posle dva mandata na čelu Skupštine zameniti Maju Gojković i budućeg predsednika i javnost podsećamo da su dosadašnji predsednici Skupštine bili ljudi koji su pored političke, najčešće ipak imali i neku drugu karijeru, kao i da je njihov put iz parlamenta često vodio u Vladu, ili čak na čelo države.

U obnovljenom višestranačju u Srbiji, od početka devedesetih pa do danas, predsednici Skupštine bili su često ekonomisti, čak dvojica su prethodno bila direktori fabrike „Rekord“ u Rakovici, na čelu Skupštine imali smo dve pravnice, ortopeda i kliničkog psihijatra, ali i one koji u tom trenutku nisu diplomirali. 

Neki kažu treća funkcija po snazi u državi, a neki smatraju da je suštinski druga – jer institucija predsednika Skupštine u vanrednim okolnostima menja i predsednika i premijera države. Sa promenom izbornih zakona, postalo je moguće da se na tako važnom mestu nađe i neko za koga, pre svega, niko nikad nije glasao.

U poslednja dva mandata Skupštinu je vodila Maja Gojković i za to vreme rad poslanika obeležio je nedostatak kvalitetne debate, zapaljiva retorika, nedolično ponašanje i zloupotrebe procedura i na kraju – bojkot dela opozicije.

Predsednica je za vreme svoja dva mandata komunicirala uglavnom sa odabranim medijima naklonjenim vladajućoj stranci, često je u holu imala obraćanja posle kojih nisu bila dozvoljena novinarska pitanja, a brojne molbe za intervjue i izjave najčešće su zauvek ostajale kod njene PR službe. 

Opozicioni poslanici su ućutkavani, vređani, ponižavani i kažnjavani, sve dok nisu odlučili da bojkotuju rad Skupštine, a predsednica ih je tek tada pozvala da razgovaraju o poslovniku i kodeksu ponašanja. Pred sam kraj mandata posle incidenta na ulazu u skupštinu kada je pocepan sako Marjana Rističevića,  kolege poslanike nazvala je fašističkim hordama i više puta ponovila da su Dveri „horda vucibatina” i da u parlamentu neće dozvoliti „orgijanje fašista” koji napadaju legitimno izabrane predstavnike naroda.

Prvi u obnovljenom višestranačju – Unković i Lilić, pa Tomić

Iako utisak može biti da je stav predsednika u direktnoj vezi sa snagom koju oseća zbog broja poslanika vladajuće većine, on ipak umnogome zavisi i od skupštinskog poslovnika, koji je pre 30 godina bio daleko povoljniji po poslanike. 

Tako je i prvi predsednik Narodne skupštine u tek obnovljenom višestranačju, kada je posle izbora 1991. SPS osvojio 194 mandata, iza sebe imao veliku snagu, a opet iz današnjeg ugla bio neverovatno tolerantan. 

Za predsednika Narodne skupštine 1991. izabran je Slobodan Unković koji je do tada bio rektor Univerziteta u Beogradu, doktor ekonomskih nauka, redovni profesor, prodekan u dva mandata, dekan – zvuči kao da je tada postojala veća svest o značaju parlamentarizma, nego što je to danas. Na toj funkciji zadržao se kratko, tek šest meseci, a za to vreme održale su se prve velike opozicione devetomartovske demonstracije.

Ostalo je upamćeno da je na maratonskoj sednici  koja je trajala do duboko u noć  između 11. i 12. marta,  zbog vređanja poslanika SPS-a opozicija odlučila da napusti zasedanje, a predsednik Skupštine Slobodan Unković u pauzi uspeo da ubedi opozicione poslanike da se vrate. (To je bilo prvi i poslednji put da predsednik pokušava da ispuni svoju ulogu. Svaki sledeći put, a posebno od 2018. bojkot opozicije postao je gotovo poželjan.)

Iz tog vremena i danas se može naći snimak jednog poslanika SPS-a koji je namerio da ispriča podužu poučnu priču o dedi i unuku, i pored smejanja, prekidanja, govora mimo dnevnog reda i čestog Unkovićevog hvatanja za glavu, kraj je ipak uz osmeh, umirujući poslanike dočekao rečima „Dajte da čujemo tužan kraj molim vas!“

Izvor: Youtube/misicb

Unkovića je na kratko zamenio Aleksandar Bakočević, a već 1992. na vanrednim izborima u Skupštinu je ušao novi saziv na čijem čelu se našao Zoran Lilić. On je pre toga bio direktor fabrike “Rekord” u Rakovici, visoki funkcioner SPS, a kasnije i predsednik SR Jugoslavije.

Na čelu Parlamenta bio je takođe kratko i ostao upamćen samo po rečenici „Zatvorite vrata za sobom, molim vas” koju je uputio opoziciji dok je napuštala sednicu Skupštine u znak protesta zbog izglasavanja izmena Zakona o izboru poslanika. 

Od 1993. godine na mesto prvog među jednakima seo je Dragan Tomić koji je tu ostao sve do 5. oktobra 2000. godine, pa je čitav period devedesetih u Skupštini zapamćen kao vreme Dragana Tomića. Interesantno je da je i Tomić ranije bio direktor fabrike „Rekord”, a potom direktor „Jugopetrola”. Iskusan socijalista, prethodno šef poslaničke grupe, u vreme dolaska na funkciju predsednika republičkog parlamenta rekao je da je „predsednik Milošević smatrao da njegova mirnoća i stabilnost mogu da pogoduju okolnostima u kojima se traži model političke saradnje i sporazuma”.

Za one koji su skloni da tvrde „kako ovako nikad nije bilo“ podsećanje da je Tomić vrlo brzo počeo obračun sa „snagama haosa i bezumlja u našem društvu”, a 1996. godine ocenio je da su protesti zbog tadašnje krađe na lokalnim izborima „rušilačke i nasilne demonstracije sa svim odlikama profašističkih grupa i ideologija”.

Kasnije je demantovao da je to rekao i objasnio da je osudio kamenovanje zgrade RTS-a i razbijanje zgrade „Politike”, i tada sam rekao da takve stvari čine militantne grupe sa svim odlikama fašizma. 

Posle 20

Posle promene vlasti i novog sastava Skupštine u kojoj je većinu imala Demokratska opozicija Srbije (DOS) sa 176 mandata, predsednik je postao ekonomista, funkcioner Demokratske stranke Srbije (DSS) Dragan Maršićanin. Aktivan političar, zajedno sa Vojislavom Koštunicom jedan je od osnivača DSS. Na osnivačkoj Skupštini DSS, izabran je za člana Glavnog odbora. Pre nego što je postao predsednik Skupštine,  bio je predsednik Skupštine opštine Vračar, jedne od tada malobrojnih opozicionih opština. Na pitanje kako namerava da se bori protiv prostakluka za skupštinskom govornicom, rekao je da je to „uzaludna borba”. 

„Takođe, to je stvar političke strategije, ali i domaćeg vaspitanja. Nameravam da se držim poslovnika i da primenjujem predviđene sankcije. Zabranjeno je vređanje i iznošenje detalja iz privatnog života poslanika. Za takvo ponašanje predviđeno je oduzimanje reči i udaljavanje sa sednice”, rekao je tada Maršićanin. 

Ni on se na mestu predsednika nije zadržao punih godinu dana, te je krajem 2001. podneo ostavku, obrazlažući je namerom da spreči vladajuću većinu da izglasa njegovu smenu kršeći Poslovnik.

Prva žena, prvo vanredno stanje

Umesto da pravnicu Natašu Mićić pamtimo kao prvu ženu na mestu predsednice Skupštine, njenu karijeru obeležilo je proglašenje vanrednog stanja posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Osim toga, pamte se žestoki sukobi sa poslanicima Srpske radikalne stranke, pre svega sa Natašom Jovanović koja je posle jedne žučne rasprave predsednicu polila vodom i počupala skupštinske kablove. Mićić je često zbog opstrukcije rasprave izricala mere udaljenja sa sednice, a kad su radikali odbijali da izađu, u Skupštini smo gledali kako ih obezbeđenje iznosi iz sale, najčešće Vojislava Šešelja.

„Oni su možda mislili da, budući da sam žensko, neću imati snage da se nosim sa njima. Ali, prevarili su se”, navela je ona jednom prilikom nakon izbacivanja radikala sa sednice.

Svom prethodniku Maršićaninu zamerala je što je „davao previše slobode opozicionim strankama koje su to zloupotrebljavale”.

Za vreme predsednikovanja Nataše Mićić desila se i čuvena „afera Bodrum” kada je neko glasao karticom Nede Arnerić, u danu kada je bila na letovanju.

Književnik i izdavač Predrag Marković na čelu Skupštine proveo je tri godine, a kao kvalitet rada Parlamenta isticao je saradnju vlasti i opozicije u radu odbora.

„Promenjen način rada u skupštinskim odborima omogućio je da pozicija i opozicija doprinose kvalitetu zakona i zbog toga se i dogodilo da je najveći broj zakona donesen većinom koja daleko prevazilazi broj poslanika koji podržavaju vladu”, rekao je Marković u intervjuu za nedeljnik “Vreme” 2005. godine. 

Dok je bio predsednik Skupštine, Predrag Marković bio je svakodnevno dostupan novinarima za izjave, komunicirao je sa svima u skupštinskim hodnicima i imao blagonaklon stav prema kolegama. Zalagao se za novi poslovnik računajući da će tako biti smanjena mogućnost za opstrukcije i svađe. 

Najkraća karijera predsednika Skupštine – Tomislav Nikolić od 8 do 13 maja 2007. godine

Izbor Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine bio je više performans i način ucene tada već duboko podeljenih koalicionih partnera DS, DSS i G17 plus, kojima su tada propali pregovori o novoj Vladi, pa je DSS u jednoj burnoj, maratonskoj sednici na kraju podržao radikale, kao pojedinačno najjaču partiju. U toj raspravi Aleksandar Vučić je u jednoj replici poručio Mlađanu Dinkiću da je „najveći pljačkaš u istoriji Srbije”, a Dinkić ga optužio da je ubica i pozvao ga da obojica ukinu poslaničke imunitete i da idu na sud. 

Da se demokratski blok, ipak, nije usudio da „radikalima” tako brzo prepusti vlast pokazalo se samo pet dana kasnije kada je Nikolića zamenio Oliver Dulić, najmlađi predsednik u istoriji Parlamenta. Sa samo 32 godine Dulić je funkciju prvog čoveka Parlamenta obavljao godinu dana, da bi munjevitom brzinom postao ministar.

I njegova kratka parlamentarna karijera bila je obeležena trzavicama između koalicionih partnera, naročito jer su se već tada pogledi ka Evropskoj uniji između „Tadićevih i Koštuničinih” prilično razilazili. Dulić je, na primer, skinuo sa dnevnog reda Rezoluciju o zaštiti integriteta Srbije dok ne stigne mišljenje Vlade i tim povodom izjavio „da ne može da bude predsednik Parlamenta koji donosi ovakvu antievropsku rezoluciju i koji se zaklinje da će zauvek prekinuti odnose sa EU jer to nije način da se zaštiti pozicija Srbije na Kosovu”. 

Relativni mir uz pomoć psihijatrice

Da li zbog profesije ili bogatog političkog iskustva, tek u razgovoru sa dugogdišnjim skupštinskim izveštačima često ćete čuti nostalgiju za vremenom kada je Parlament vodila Slavica Đukić-Dejanović. U obraćanju kulturna, spremna na saradnju sa medijima, okružena profesionalnim saradnicima, Slavica Đukić-Dejanović ostavila je više pozitivnih nego negativnih utisaka. Na jednom radnom doručku sa novinarima na pitanje ko joj je omiljeni poslanik, uz osmeh je rekla da je to Tomislav Nikolić, tadašnji lider opozicije sa kojim je neretko u plenarnoj sali imala verbalne sukobe. Kada je predložio na to mesto, tadašnji predsednik Poslaničke grupe SPS-a Ivica Dačić obrazložio je da profesorka Đukić-Dejanović, svojim stručnim kvalifikacijama i političkim iskustvom, ispunjava sve uslove za tu funkciju, kao i da će omogućiti korektnu političku atmosferu između različitih partija, vodeći računa o zajedničkom interesu države i naroda. 

Pre Skupštine Đukić-Dejanović je bila direktorka Кlinike za psihijatriju u Кragujevcu, prodekanka Medicinskog fakulteta u Кragujevcu, potpredsednica Udruženja psihijatara Srbije, članica Predsedništva Udruženja za sudsku psihijatriju Srbije, ministarka za brigu o porodici u takozvanoj Prelaznoj Vladi, predsednica Okružnog odbora SPS Šumadijskog okruga, potpredsednica GO SPS, u dva mandata narodna poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije i u dva mandata savezna poslanica.

Od 2012. do 2014. godine prvi čovek Skupštine bio je Nebojša Stefanović, jedan od najistaknutijih članova tada još mlade Srpske napredne stranke. Bio je poslanik od 2007, a pre toga bavio se marketingom. Od početka je  svakodnevno u Skupštini primao ambasadore različitih zemalja i to je za novinare bila velika novina pošto se to pre njega dešavalo retko, odnosno novinari i fotoreporteri nisu pratili takve skupove. Saradnja sa novinarima bila je korektna, kao i njegov odnos prema opozicionim poslanicima. Od 2014. neprekidno je ministar unutrašnjih poslova.

Tekst je nastao u saradnji sa inicijativom Otvoreni parlament. 

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović/Istinomer