Predsednik se setio institucija

Jer realno se više puta u poslednje vreme slikao sa patrijarhom, nego sa predsednikom skupštine ili šefom srpske diplomatije. Kako se Vučić setio da pored predsednika postoji još neka institucija u Srbiji? Zašto sada poziv na odgovornost onih koji se već deceniju nisu mešali u svoj posao, već u svakoj rečenici pružali podršku svemu što radi predsednik? I samom predsedniku trebao je podugačak uvod da objasni i sebi i građanima – zašto odluku o prihvatanju ili odbijanju evropskog predloga za odnose Srbije i Kosova ne želi da donese sam.

Pola sata nema vesti

Novinarima je najčešće jako teško da prate „obraćanja naciji” predsednika Srbije Aleksandra Vučića, prosto zato što nema nikakvih vesti. Predsednik se naciji obraća barem jednom nedeljno, pravi beskrajno dugačke uvode, digresije koje traju duže od rečenice, koristi previše zamenica iza kojih novinar treba da pretpostavlja ko se krije, obraća se bezimenim protivnicima. Zato je veliko iznenađenje bilo obraćanje u ponedeljak, 23. januara u kojem je, ne baš u prvim rečenicama, ali nakon dosta konfuznog uvoda, Vučić ipak izjavio da je stavljen pred ultimatum i da Srbija mora da prihvati francusko-nemački predlog, o kojem smo nedavno već pisali.

Zašto je uvod bio najblaže rečeno, nerazumljiv? Prvo je rekao da smo prethodnih dana svi videli u medijima drugu verziju plana koja se ne razlikuje mnogo od prve, „takozvanog francusko-nemačkog plana koji više nije francusko-nemački plan, o čemu ću posebno da govorim, već nešto mnogo više od toga.” Da li su svi videli? Objavio je list Danas iz diplomatskih izvora, nigde ništa zvanično nije bilo.

Onda je rekao „da se plaši da niko nije želeo da govori o kontekstu i okolnostima svega sa čime se Srbija suočava”, pa je ostalo nejasno ko je to trebalo da govori, jer je taj kontekst i okolnosti znao (ako ne i uzrokovao) samo predsednik sam. Onda je izjavio da u pomenutom „papiru nije lako pronaći bilo šta čime bismo bili oduševljeni, naprotiv”, što je takođe zvučalo neozbiljno, jer ko još očekuje da će biti „oduševljen” nekim dokumentom koji bi trebalo da bude put ka kompromisu. Onda je opet najavio o čemu će govoriti, i kako je teško jer su promenjene geopolitičke okolnosti zbog rata u Ukrajini. Samo što taj rat nije počeo juče, nego pre godinu dana, a Evropa i Amerika svih tih godinu dana ne kriju svoj stav.

Sada je predsednik (još u uvodu) začuđen što je ruski napad na Ukrajinu, kako je rekao „verovali ili ne” jedan od najvećih problema za Srbiju jer smo „na radaru što nismo uveli sankcije Rusiji”. Nije pobrojao koliko puta u tih godinu dana nam je u zvaničnim izveštajima, dokumentima ili prilikom poseta svetskih zvaničnika rečeno da se od Srbije očekuje da, kako to formulišu „uskladi spoljnu politiku sa evropskom”. Te koliko je puta predsednik Srbije ponovio da se to neće desiti, od samog početka rata, pa do nedavnog foruma u Davosu kada je istakao da sankcije ne bi donele rezultate, da neće da bude „deo čopora” i neće da kaže da je Putin ludak.

Onda je prešao na provokacije Kurtijevog režima, incidente, ranjavanja, tuče, želju Albanaca da Nato uđe u sukob sa Srbijom da bi Kurti izbegao formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO). Sledi podugačka digresija o tome kako se „zapadni političari više brinu za to što je Rada Trajković sedela na klupici dva sata nego što su ranjena srpska deca”. 

Tu je već postalo dosta neprijatno da predsednik jedne države, u jednom od možda najznačajnijih obraćanja u čitavoj višedecenijskoj karijeri ima potrebu da se, pre nego što kaže zašto se uopšte obraća, razračunava sa političkom protivnicom koja niti je vođa opozicije, niti lider stranke, čak ni narodni poslanik. I imao potrebu da još jednom prepričava naciji priču o barikadama koju su ljudi već zaboravili i za koje je on sam tražio da se povuku.

Kako se po potrebi prelazi sa JA na MI

Tek u sedmom minutu govora (što je po novinarskom satu baš dugo) započeo je priču o planu i prešao sa „ja” na „mi”. Priznao da „nas” niko ništa nije pitao, da su „oni” predočili svoj plan, a da „mi” nismo ništa krivi i nikog nismo napali.

I onda rekao veoma važnu informaciju, da su pomenuti plan prihvatile sve zemlje EU uključujući i onih pet koje nisu priznale kosovsku nezavisnost, zato što su „im objasnili” da nema eksplicitnog priznanja, a prikrili im da postoji „implicite” obaveza da se ne protivimo (opet mi) ulasku Kosova u UN. To su mogli da prikriju jedino ako zemlje, kako Vučić kaže „nepriznavači”, sporazum nisu čitale, jer to o neprotivljenju jasno piše u članu četiri, te je ovo ipak bilo upućeno onima koji nisu čitali i koji treba da steknu utisak da je tih pet zemalja nekako prevareno.

„Time je taj plan postao novi pregovarački okvir za Srbiju”, rekao je Vučić u osmom minutu i tek tad je počela da se naslućuje prva vest sa ovog obraćanja. 

I taman kad se očekivalo nešto konkretno, Vučić je skrenuo u obračun sa protivnicima koji ga nazvaju izdajnikom „kao da je on pisao plan”, ali je brzo stao i najavio da će o tome detaljnije u odgovorima  na pitanja! Kako je znao da će ga novinarka Pinka pitati baš o opoziciji i to čitajući reč po reč šta su o njemu rekli – možemo samo da naslutimo. Nije propustio da pozove „dobrovoljne davaoce tuđe krvi”, odnosno ratne huškače, koji sede u Beogradu i lepo žive, da se zapitaju „zašto nisu tako dobrovoljno davali svoju krv kad su bili u prilici da to učine i 17. marta 2004. i 2008. kada je Kosovo proglasilo nezavisnost”. Na koga  je mislio, nije rekao, ali je verovatno prepoznao krivce, jer ako neko zna šta je ratno huškanje, onda je to bivši radikal.

Onda je po peti put pomenuo kompromis, ali u istoj rečenici da ne veruje da je to moguće sa Kurtijevim režimom. I ovo je analiza tek desetak minuta, a obraćanje predsednika trajalo je više od sat vremena.

Kada je konačno otkrio kako je izgledao sastanak sa „velikom petorkom” prethodnog petka, otvorio je novo pitanje – sme li da se priča o sastanku ili ne sme. 

„U drugoj rečenici su mi rekli da moramo da prihvatimo plan, a da ćemo se u suprotnom suočiti sa prekidom procesa evrointegracija, pod jedan. Pod dva, sa zaustavljanjem, a zatim i povlačenjem investicija i pod tri, sa sveobuhvatnim merama u političkom i ekonomskom smislu koje će naneti veliku štetu Srbiji”, kazao je Vučić.

I ne rekavši jasno da li će ili neće Srbija prihvatiti predlog, rekao je da treba raditi na podizanju poverenja sa Albancima! Sa istim onim Albancima o kojima on sam deset godina govori kao o teroristima, o kojima je njegov blizak saradnik, dojučerašnji ministar unutrašnjih poslova, a sadašnji šef BIA Aleksandar Vulin govorio isključivo kao Šiptarima i to u zvaničnim saopštenjima MUP-a, a neretko u samoj skupštini uz ovacije naprednjaka.

„Ono što je važno je da ću narednih dana pozvati sve predstavnike poslaničkih grupa, koji žele da čuju, siguran sam da će biti mnogo onih koji ne žele pošto sve znaju i obavestiću ih kako je sve to zaista teklo, šta se iza svega krije. Pravićemo pravu institucionalnu transparentnost, tražiti značajniju ulogu Parlamenta i Vlade“, rekao je Vučić.

Dodao je da uvek obaveštava i sluša mišljenje Srpske pravoslavne crkve i svih ostalih verskih zajednica na teritoriji Srbije. I ni to ne bi bila neka vest, da je od početka bilo tako.

Da li se sećate kako nije hteo da primi papir jer ga boli glava?

Ali ako se setimo prvog pominjanja ovog predloga koji su objavili albanski mediji, Vučić je prokomentarisao uz puno ironije. U intervjuu za televiziju Pink tokom boravka u Njujorku, upitan o novom sporazumu Beograda i Prištine o kojem je pisao Albanian post Vučić je rekao da kada je Miroslav Lajčak bio tu – nije želeo da primi papir, koji je pročitao. I ponovio da je znao da ne treba da uzme papir, i da nije zapamtio sve što je pisalo na te tri ili četiri strane.

„Pink: I gde je sad taj papir, šta se dešava sa njim?

Vučić: Čeka me da ga uzmem.

Pink: Hoćete ga uzeti ili ga nećete uzeti?

Vučić: Još ne mogu, glava me boli.”

To je bilo u septembru. U oktobru je već bilo  „neozbiljno je baciti francusko-nemački predlog kroz prozor”, u decembru je rekao da novi tekst francusko-nemačkog predloga koji su Beograd i Priština dobili u odnosu na prethodni nije poboljšan u onome što je najvažnije za Srbiju. Ni jednog trenutka nije pomenuo da je o tom predlogu potrebno obavestiti političke stranke, skupštinu, institucije.

U međuvremenu, neki od njih su tražili hitnu sednicu o Kosovu, ali je ona moguća tek sada, kada se suštinski ništa ne može promeniti. Uostalom, odgovarajući na pitanja novinara, Vučić je već rekao da su „velike i teške odluke pred našom zemljom“, ali da on nije kriv.

„Nije Vučić ništa uradio ni dobro ni loše osim što je imao užasne razgovore i ništa više od toga. Moram da se borim dok su se neki skijali u Sloveniji, pa sam morao da slušam kako mi skijaš iz Slovenije soli pamet kako da vodim politiku o Kosovu”. (Naknadnom istragom tabloida  saznali smo da je mislio na lidera Narodne stranke Vuka Jeremića, inače nije bilo jasno kome se predsednik obraća). Baš kao što se ne zna kome je uputio poruku da izađe iz stana na Dedinju koji mu je dala država, da ne putuje do Beča, Rima i Pariza svakog vikenda. Pitao je i tako neimenovane ljude hoće li da vrate državnu platu koje ne bi ni bilo ako nam uvedu sankcije (po čemu bi se moglo naslutiti da misli na poslanike) i još ih pitao zašto ga optužuju da je izgubio Kosovo i „kako da izgubim nešto što ste dali 2008. godine a ja uspeo da vratim u žižu javnosti.”

Uz poruku da deo opozicije ne želi ni da ga čuje, Vučić je još jednom nagovestio kako on zamišlja dogovor, kompromis, kako bi eventualna skupštinska rasprava o Kosovu mogla da izgleda, ako je bude. Blic već saznaje da će je biti, ali i da će Vučić prihvatiti poziv, jer je shvatio da mnogi iz opozicije ne žele ozbiljne konsultacije o Kosovu i Metohiji, već „zabavu za javnost”. Time da li će u ovome učestvovati i sada prihvatiti da podele odgovornost za bilo koju Vučićevu odluku, poslanici će pokazati da li su bolji tretman uopšte zaslužili.

Naslovna fotografija: Fonet