Pribežište u metodi

Među mnogim veštinama i umećima kojima je zadivio naciju premijer Vučić je ispoljio i natprirodne mađioničarske veštine. Njemu je jedinom pošlo za rukom da, prema sopstvenim rečima, bude van izborne kampanje i da, u isto vreme, bude do guše u njoj. Učinio je to tako što je svoje, po sadržaju, pretežno predizborne aktivnosti predstavio kao vladine i državničke.  Opsenarski trikovi, u kojima ispod cilindra čas vidimo a čas ne vidimo zeca, ne bi, naravno, bili tako upečatljivi da premijer nije uživao potpuno sadejstvo, bolje reći, saučesništvo medija.   

Bilo je toga toliko da su popadali na nos prikupljajući od jutra do mrklog mraka pabirke premijerovog (eto još jedne madjioničarske veštine) umnožavanja na više mesta u toku samo jednog dana. To što premijer u svakoj takvoj prilici savesno inventariše sve dobro što je on za zemlju učinio i sve loše što su činili njegovi protivnici, nema, naravno, veze sa izborima, već samo sa enciklopedijskim sklonostima popisivača koji se, umesto ministra prosvete i nadzornika u čijem je to delokrugu, u vreme posete školama interesuje i za razlike između muških i ženskih toaleta.

Patetična nastojanja opozicije da se – kod tako čudotvornog umnogostručavanja samo jedne ličnosti – nekako utisne na televizijske ekrane i stupce štampe, redovno se neuspešno završavaju jer je medijski prostor, umesto raspravom o sudbini poljoprivrednog kombinata nadomak Beograda, popunjen mnogo značajnijim temama, toaletima, na primer. Gradonačelnik Beograda i posilni premijera je, u trapavom pokušaju da još više obezvredi raspravu o kombinatu, koji je decenijama hranio glavni grad i bio model uzornog poljoprivrednog gazdinstva čak i za deleke prekomorske zemlje, rekao da grad ima važnija komunalna posla, staranje o čistoći ulica, recimo. Bolje da je to oćutao, jer je samo podsetio građane koliko je grad prljav i kako se na očigled raspada .

Ne krije se, uostalom, da je opoziciji oduzeto pravo na javnu reč tako što se na bilo kakav njen iskaz redovno reaguje jednim istim, milion puta ponovljenim, saopštenjem da su politički protivnici „pokrali razvojnu banku i fond namenjen za decu oštećenu u razvoju“. Kritičari vlasti se, na taj način, svrstavaju u političke i društvene parije sa kojima nema šta da se raspravlja, što je, naravno, udoban način da se u izbornoj kampanji (koje zvanično nema) izbegnu neugodne teme i neistomišljenici uklone sa javne scene. Ako to nisu razumeli postoje i delotvornija sredstva, kao na primer, ona na Zvezdari. Iako su i u tom slučaju ispoljene zavidne mađioničarske veštine nije sasvim izvesno da će čak i hipnotisani građani poverovati kako su žrtve napale same sebe.

Šta nam, prema tome, u odsustvu stvarnog sučeljavanja vlasti i opozicije, u odsustvu uistinu i same takve mogućnosti, još preostaje u kampanji u kojima se vlasti još kolebaju da li da ono što nam svakoga trenutka titra pred očima još uvek opisuje kao privid (kao nešto, dakle , nepostojeće i tek predstojeće) ili kao stvarnost?

Jedino monodrama koja će, sudeći po već do sada ispoljenim svojstvima, nadmašiti sve do sada viđene nadrealističke predstave. U njoj će sve ječati od pompeznih pojmova koje je koristio glavni junak kubanskog pisca Aleha Karpentjera u romanu „Pribežište u metodi“: „sloboda, lojalnost, nezavisnost, suverenost, nacionalna čast, sveti principi, zakonska prava, građanska svest, vernost našoj tradiciji, istorijska misija, dužnost prema domovini „ali i od brige za najmladje i one „koji su se najviše žrtvovali“ – penzionere. Biće tu, za svaki slučaj i manje otmenih poruka – da bi pogrešan izbor mogao da dovede do gubitka radnog mesta ili, kada je reč o privrednicima, do revizije poreskih obaveza.

Sudeći po onome što se dešava u vreme kada izborna kampanja (bar za premijera) još nije počela, njeno zastrašujuće inflaciono naduvavanje kada bude u punom jeku neće više imati nikakve veze sa politikom, već sa izdržljivošću svakog pojedinog građana. Sa njegovom, za sada još uvek neutvrđenom otpornošću, da sav taj cunami podmetanja i neistina podnese sa što manje oštećenja i gađenja.