Priznavanje diploma – više puta dogovoreno, nikad sprovedeno

Zašto su ovi potpisani sporazumi ostali u zapećku u odnosu na Vučićev nepotpisani sporazum iz Ohrida, da li se ovde nešto krije, i šta se sada čeka, ako će primena potpisanog doneti olakšice svim stranama, razgovarali smo sa direktorom Instituta za teritorijalni ekonomski razvoj (InTER) Dragišom Mijačićem i novinarom iz Bujanovca Agonom Islamijem. Nema tu ništa novo, rekli su nam, već je reč samo o još jednoj potvrdi obaveza koje su davno preuzete, ali nikad nisu ispunjene. 

Sporazumi uz skoro zaboravljenu zvezdicu

U svim ovim sporazumima (koji se mogu naći na skupštinskom sajtu) piše da su ih potpisali predstavnici Albanije, Bosne i Hercegovine, „Kosova”*, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije (u daljem tekstu „Strane”). Kosovo pored navodnika ima i zvezdicu, uz napomenu da to znači da je naziv upotrebljen bez prejudiciranja statusa i u skladu je sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 i Mišljenjem Međunarodnog suda pravde o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova. 

Kada je u novembru prošle godine potpisala ove sporazume, premijerka Ana Brnabić rekla je da je to „važno pre svega za mlade u regionu, i da je time Srbija još jednom pokazala da je apsolutno za regionalnu saradnju”. Kritikovali su je Dveri i Zavetnici, tvrdili da je Kosovo izjednačeno sa ostalim državama, to je sve trajalo tog jednog dana, a onda utihnulo. Kao da se nije ni desilo. Sve dok se nisu pojavili u skupštinskoj proceduri.

Obaveze davno preuzete, ali nisu ispunjene

Direktor Instituta za teritorijalni ekonomski razvoj Dragiša Mijačić precizira da su sva tri sporazuma potpisali lideri Zapadnog Balkana, u Berlinu 3. novembra 2022. godine i oni treba da operacionalizuju odredbe iz Deklaracije o formiranju Zajedničkog regionalnog tržišta kojim se teži većoj integraciji svih šest ekonomija Zapadnog Balkana. Za sada su, kako je rekao,  sporazumi ratifikovani u Albaniji i na Kosovu, taj proces je u toku u Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Srbiji, dok je proces u zastoju u Bosni i Hercegovini.

 „Tri sporazuma o mobilnosti na Zapadnom Balkanu su veoma bitna u smislu slobodnog protoka ljudi, što će svakako pomoći boljoj ekonomskoj integraciji regiona. U ovom trenutku postoji vizni režim između Bosne i Hercegovine i Kosova pa će sporazum o slobodi kretanja sa ličnim kartama značajno pomoći njihovim građanima koji imaju potrebe da putuju na toj relaciji. Sporazum o priznavanju kvalifikacija u visokom obrazovanju mogu rešiti međusobne probleme koje imaju Srbija i Kosovo po tom pitanju, a koji nisu rešeni Briselskim i Vašingtonskim sporazumima”, kaže Mijačić.

Na pitanje da li je ovo bilo na neki način  „sakriveno” jer se Kosovo osim zvezdice nekako izjednačava sa ostalima, Mijačić kaže da je Kosovo ravnopravni član ove regionalne inicijative, te otuda ne iznenađuje da ima podjednaki tretman kao sve ostale ekonomije Zapadnog Balkana. 

„Svi sporazumi postignuti u okviru Berlinskog procesa su javno dostupni, od medija zavisi da li će im pokloniti značajnu pažnju ili ne. Još Briselskim sporazumom iz 2013. godine Srbija se obavezala da neće blokirati Kosovo u regionalnim inicijativama pa samim tim nema iznenađenja oko njihovog tretmana. Međutim, svakako bi bilo interesantno dobiti tumačenje Ustavnog suda po ovom pitanju, naročito imajući u vidu njihov stav oko Briselskog sporazuma kao političkog a ne pravnog  sporazuma”, kaže naš sagovornik.

Nije ga iznenadilo da su dešavanja u Briselu i u Ohridu privukla mnogo više medijske pažnje, jer  se taj proces odnosi samo na Kosovo i Srbiju, a ne na čitav region, mada i tu kako kaže, ima  određenog preklapanja. 

„Između Srbije i Kosova se već putuje samo sa ličnom kartom, tako da možemo smatrati da su ispunjene odredbe Sporazuma iz Berlina. Međutim, postoji problem u slobodi kretanja građana Srbije koji žive na Kosovu i koji imaju samo lične karte izdate od strane MUP-a Srbije. Vlada u Prištini i kosovski organi ne priznaju njihova identifikaciona dokumenta i ne dozvoljavaju im prelazak granice sa Albanijom, Severnom Makedonijom i Crnom Gorom. Za sada nema odgovora od zvaničnika Vlade Kosova da li prihvatanjem Sporazuma iz Berlina oni prihvataju slobodno kretanja građana koji poseduju ove lične karte”, objašnjava Mijačić.

Diplome je takođe trebalo priznavati već deset godina, ali to se nije desilo iz više razloga.

Kosovo ne priznaje postojanje Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici koji se nalazi na različitim lokacijama na severu Kosova i funkcioniše u okviru obrazovnog sistema Srbije. 

„Ostaje nedoumica da li će se desiti pomak u okviru Sporazuma o normalizaciji koji je nedavno postignut u Briselu i Ohridu, ali i u okviru Sporazuma koji je potpisan u Berlinu. Sve zavisi od političke volje u Prištini i u Beogradu, a kako stvari stoje ova pitanja neće moći da se reše bez značajnijeg angažovanja diplomatskih predstavnika”, dodaje Direktor Instituta za teritorijalni ekonomski razvoj.

Ovakvi su sporazumi, smatra, izuzetno važni i za evropske integracije koje su uslovljene boljim regionalnim odnosima, a u narednim godinama značajna pažnja će se posvetiti regionalnim inicijativama. Kaže da je Nemačka jako zainteresovana za jačanje Zajedničkog regionalnog tržišta, samim tim posvećuje značajnu pažnju postizanju i sprovođenju sporazuma u okviru Berlinskog procesa koji teže ekonomskoj integraciji regiona, boljoj saobraćajnoj i energetskoj povezanosti, i slobodnom protoku ljudi, usluga i kapitala.

Albanci sa juga su taoci odnosa Srbije i Kosova

Dok se o problemu priznavanja diploma u Srbiji skoro i ne govori, istraživanje iz decembra i januara nevladinih organizacija Aktiv i Centar za demokratiju i edukaciju – Dolina, pokazalo je  da je jedan od tri najveća problema Albanaca iz Preševa, Medveđe i Bujanovca upravo nepriznavanje diploma stečenih na Kosovu. To je za Istinomer potvrdio novinar i koordinator NVO  „Centar za demokratiju i edukaciju – Dolina” Agon Islami uz objašnjenje da je to u direktnoj vezi sa migracijama mladih, što je glavni problem regiona.  

„Ako  već 15 godina diplomiranim Albancima u Srbiji ne priznaju diplome, oni su ili već emigrirali ili planiraju da se sele u zemlje zapadne Evrope, odnosno u Nemačku radi boljeg života. Podsetimo, ova dva problema, nepriznavanje diploma i migracija mladih, posledica su kontinuirane državne diskriminacije etničke manjine, u ovom slučaju Albanaca u Srbiji. Sva ova diskriminacija je rezultat loših odnosa Srbije i Kosova, gde su Albanci iz Preševa, Bujanovca i Medveđe taoci ove relacije”, ocenjuje Islami. 

I on kaže da su Srbija i Kosovo i ranije potpisale tri sporazuma o međusobnom priznavanju, ali da Srbija posle 2008. godine kosovske diplome nije priznavala. Čini mu se da u Srbiji nema političke volje da se ovakav problem reši, za šta su primer upravo i ovi sporazumi koje  Skupština Srbije ni pet meseci posle potpisa nije ratifikovala, dok je Skupština Kosova to učinila. 

„Iskreno da vam kažem, skeptičan sam da Skupština Srbije u skorije vreme može da ratifikuje sporazume od 3. novembra, tako da očekujem da će svaki međunarodni sporazum koji uključuje Kosovo biti odložen ili se neće primenjivati u Srbiji.  Prema (nezvaničnim) informacijama, sporazum koji je potvrđen (nepotpisan) u Ohridu, između Kosova i Srbije, mogao bi doneti i međusobno priznavanje diploma. Međutim, u praksi, problem u Srbiji nisu sporazumi sa Kosovom, već njihova implementacija”, kaže Islami.

Na pitanje da li se čini da beogradska vlast na neki način „krije ove sporazume”, naš sagovornik je odgovorio da su Srbija i Kosovo u okviru Briselskog dijaloga postigle 35 od 39 sporazuma, ali je samo nekoliko njih sprovedeno. 

Objašnjava i da Srbija ima pravo da zahteva osnivanje Zajednice srpskih opština, ali da nije pravedno što govori samo o tome, a većinu dogovorenog ni sama ne sprovodi. 

„Mnogi od dogovora postignutih u Briselu direktno utiču na Albance Preševske doline, ali Vladu Srbije tako nešto nije impresioniralo, pa se iz tog razloga čini da sporazumi potpisani u Berlinu nisu prioritet Skupštine i Vlade Srbije. Jasno je da u Srbiji još uvek ne postoji politička volja za sprovođenje međunarodnih sporazuma čiji je  je Kosovo deo”, kaže Islami. On navodi da je do sada implementiran samo sporazum o telekomunikaciji između šest strana, zbog kojeg su srećni i Srbi i Albanci i svi ostali.

Sagovornik Istinomera ističe i da baš zbog spornih nepriznatih diploma, mnogo albanskih diplomaca  iz Bujanovca, Preševa i Medveđe nakon studija odluči da ostane na Kosovu, gde grade svoju budućnost i svoje živote. 

Uz još jedno isticanje važnosti da diplome budu iste na celom zapadnom Balkanu, Islami kaže i da je šteta što sporazum predviđa priznavanje diploma iz četiri oblasti, a isključuje diplomce drugih profila.

Više ćemo saznati u plenumu?

U Zakonu o potvrđivanju kvalifikacija za lekare, stomatologe i arhitekte piše da se sporazum sklapa na neodređeno vreme, ali da se svaka strana može povući iz tog sporazuma kad hoće, ako o tome obavesti drugu stranu i to povlačenje stupa na snagu za šest meseci. Jasno je navedeno da priznavanje diploma sa Kosova za Srbiju ne znači i priznanje državnosti. Zapisan je i niz radnji koje su prethodile sporazumu, a oslanja se na Deklaraciju lidera Zapadnog Balkana o Zajedničkom regionalnom tržištu (koja je potpisana u Sofiji). Kada je reč o sporazumu o priznavanju kvalifikacija u visokom obrazovanju, on se odnosi na akreditovane studijske  programe, ponavljaju se odredbe o Kosovu, detaljno je objašnjeno šta se dešava ako se neka strana povuče. Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o slobodnom kretanju sa ličnom kartom ima samo šest strana i reguliše ulazak, izlazak i boravak od najviše 90 dana u bilo kom periodu od 180 dana u svakoj od strana potpisnica. 

O svemu tome više bi trebalo da saznamo kada sve ovo bude na sednici, mada je dosadašnja praksa pokazala da regionalni sporazumi često budu stavljeni a dnevni red uz neke „važnije zakone”, te da se o njima, zbog nedostatka vremena, glasa bez velike rasprave.

Naslovna fotografija: Twitter / @vonderleyen