Prolaznost vremena

Političke parole, slogani, mitinzi, konvencije, sabori, bilbordi, plakati, flajeri i sve to poduprto izjavama i porukama u slavu moguće pobede na vanrednim parlamentarnim i beogradskim izborima 16. marta svakodnevna su pojava opasna po mentalno zdravlje. Bolest se javlja periodično, sve češće kao epidemija. Ako se uzmu u obzir i česti borbeni pokliči, preglasna mitingaška retorika, vika i dreka svojstvena seoskim telalima, virus koji prvo napadne političke strukture širi zarazu na stanovništvo sa oslabljenim imunitetom. A leka nema.

Od kada se višestranačje zapatilo i kod nas, slogani kojima političke stranke mame naivne birače neodvojiv su deo borbe za vlast. Borba je, podrazumeva se, najčešće prljava. Više je fer-pleja u boksu. Ni kampanja koja upravo ulazi u završnu (nokaut) fazu ne razlikuje se mnogo od svih prethodnih. Osim po žestini kojom političari nastupaju. Prljavija je od udaraca ispod pojasa.

Pre nešto više od 23 godine, pred izbore zakazane za 9. decembar 1990, neke od partija i stranaka u svojoj izbornoj retorici imale su nacionalistički, ratnički predznak. Socijalistička partija Srbije poručivala je: „Sa nama nema neizvesnosti” i „Srbija se saginjati neće”. Neizvesnosti nije bilo, izvesno je da nas je ta politika survala kao što je i saginjanje konstanta već dve i po decenije. Radikali su poručivali: „Gde su srpske zemlje, tu su srpski radikali”. Danas se i jedno i drugo meri tragovima.

Došla je 1992, bio je 20. decembar, Demokratska stranka je poručivala: „Možemo, hoćemo bolje” i „Vratite osmeh Srbiji”. Osmeh, da li je to onaj davno zaboravljen facijalni grč? Radikali (oni sa Šešeljem i Tomislavom Nikolićem na čelu) ni tada nisu odustajali od taktike Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica: „Mi se nismo promenili” i „Mi dolazimo”. Da se nisu promenilo, tačno je. Isti su i danas. Da su došli, došli su. Našminkaniji, presvučeni.

Samo godinu dana kasnije, na Svetog Nikolu, 19. decembra, dok je rat razarao sve unaokolo, SPS je glasno rekao: „Tako treba“. Po povratku sa zimske berbe, Demokratska stranka Srbije donela je tanjir sa tek ubranom šljivom i porukom: „Zrelo je”. Nažalost, zeleno je.

Septembarski izbori 1997. godine za neke su bili ponavljanje gradiva, pa radikali (oni sa Šešeljem, Nikolićem i Aleksandrom Vučićem na čelu) recikliraju parolu iz ’92. – „Mi dolazimo”. Zar opet? Demokratska stranka Srbije bojkotuje izbore nošena paperjastom krilaticom „Znam za jadac”. Na plakatima – tanjir, u tanjiru – jadac. Pre toga su oglodali pile. SPS je narodski konstatovao „Što jes’, jes’, najbolji je SPS”. Jes’, znamo za jadac.Tu uz „Što jes’, jes’… ” bili su i Jugoslovenska levica i njihov slogan: „Jedinstvo različitosti”. Polova, verovatno. On je bio muško, ona žensko. Govorili su i: „Jul je kul”, a pred zabavišta su kačili: „Kevo, ja ću levo”. Neka deca su zastranila.

Pred kraj prošlog milenijuma i pred 5. oktobar, 23. septembra 2000. Demokratska opozicija (DOS) je plasirala: „Ko, Koštunica”, „Lična skromnost i poštenje” i „Vojislav Koštinica, čovek iz komšiluka”. Ta istorijska greška ponovljena je tri godine kasnije. Nije kasno da bude opet ponovljena. Zbog toga su se mnogi iz komšiluka odselili. A Socijalisti su najavili: „Idemo dalje, u nove pobede”, „Uvek kad vam treba mi smo tu”, „Ugovor s narodom” i pali s vlasti. SRS je treći put poručio „Mi dolazimo”, očigledno da im je isti marketinški „mag” odmagao prethodnih deset godina, ali i prvi put spoznaju da osim zarđale kašike postoje i druge vrednosti: „Mudrost, hrabrost, poverenje”, „Pamet, znanje i poštenje”… i još nešto u stihu, ali pesmica je prepoznata kao otrcana.

Opet je bio decembar, ovaj put 2003. godine, kada je DS zahtevao: „Budućnost odmah”, kada je DSS uspeo da obmane birače sloganom: „Kao što narod kaže, Koštunica” i kada su radikali (Šešelj, Toma, Vučić) pokušali sa „Radikalno bolje”. Posle tih izbora, bilo nam je radikalno lošije.

I opet zimski izbori, januarski, 2007. kada SPS poziva birače: „Srbijo, glavu gore”; kada DSS i Nova Srbija zajedničkim naporima, istovremeno otkrivaju toplu vodu i rupu na saksiji: „Živela Srbija”; kada Ujedinjeni regioni Srbije konkurišu za aforizam godine: „Čovečnost je najviši vrh čovekov” (ko vam je ti šapnuo?); i kada DS zahteva promene: „Zato što život ne može da čeka”. Život nije sačekao, glava je i dalje pognuta i čovečnost s njom. Živela Srbija!

Proleće 2008. godine, najlepši mesec, maj. Olistali radikali jurišaju: „Napred Srbijo”. DSS i Nova Srbija opet traže od birača: „Podrži Srbiju”, a i kako drugačije ako su Voja i Velja personifikacija ove male zemlje (ko im je to šapnuo?). Koalicija SPS-PUPS-JS bori se za prava ugnjetenih: „Pobedi nepravdu” i „Ustani Srbijo”. Kako da ustane? Zar nismo već na početku konstatovali da se Srbija saginjati neće?! Liberalno demokratska partija (to su ovi koji se Vučiću nude za… za bilo šta) pokušala je široko: „Širi dalje”. Malo ih je na to naselo. Tek da se pređe cenzus.

Danas, nešto više od 150 sati do izborne tišine, Srpska napredna stranka (s Vučićem i Tomom na čelu, Šešelj je opravdano odsutan) nudi: „Budućnost u koju verujemo” i „Svom snagom”. Pa ko preživi pričaće. Socijalisti kažu jednostavno: „Dačić”. Jednostavnije i ne može. Demokratska stranka Srbije pokušava sa: „Znam kome verujem”. Možda oni i znaju, ostali nisu sigurni. Dinkićev URS smatra da: „Beograd su ljudi”. Naravno, plus zgrade, ulice, tramvaji, pozorišta, stadioni, hale, obe reke, grad na vodi. LDP stavlja tačku, kaže: „Vreme je”. Odavno je vreme. Prošlo je. Ili ako neko smatra da treba ponoviti onako kako je Čedomir Jovanović jeftino podilazio Bošnjacima u Prijepolju: „Vakat je”.