Prosečna zarada i izuzetna nejednakost
U zoni rizika od siromaštva u Srbiji živi 23,2 odsto stanovništva, govore podaci Republičkog zavoda za statistiku za 2019. godinu. Još je širi krug onih kojima često pominjana prosečna plata (nešto viša od 500 evra) deluje kao luksuz rezervisan za “natprosečno privilegovane”.
Politički vrh i mediji redovno operišu visinom prosečne zarade kao znakom jačanja ekonomije i rasta životnog standarda. Previđa se neprijatna činjenica da gotovo 80 procenata ljudi u Srbiji nema prosečnu platu a od svih zaposlenih, minimalac prima čak 15 odsto njih.
To znači da sa oko 32.000 dinara mesec mora da “izgura” nekih 350.000 radnika.
U Sloveniji, primera radi, svega četiri odsto zaposlenih je na minimalcu, koji tamo, inače, iznosi oko 900 evra; tu sumu je vladajuća garnitura predstavila građanima Srbije kao slatko obećanje za 2025. godinu.
Mnogo je u Srbiji siromašnih, dakle, a “prosek” vadi mali broj onih kojima izuzetno dobro “ide”.
Zaposleni, a siromašni
Danilo Ćurčić iz Inicijative A11, koja se bavi zaštitom socio-ekonomskih prava građana, problem vidi i u tome što se, kako kaže, siromaštvo shvata kao nekakva slučajnost – ne uviđa se kako je ono posledica niza odluka na planu ekonomske i drugih javnih politika.
“Za veliki broj ljudi sve te investicije i rast BDP-a, o kojima se non-stop govori, nikako ne donose i bolji život – bilo zbog toga što spadaju u grupu teško zaposlivih građana, bilo zbog toga što su zaposleni, a i dalje žive u siromaštvu, jer primaju minimalac koji nije dovoljan ni za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba”, objašnjava Ćurčić.
On navodi svež primer programa “Moja prva plata”, namenjenog mladima bez radnog iskustva.
“Mladi će raditi za naknadu koja je daleko ispod minimalne zarade, van radnog odnosa i uz nesigurnu zaštitu prava koja bi im u radnom odnosu pripadala. Biće, dakle, radno angažovani i siromašni i nikakvo iskustvo koje tako stiču ne pomaže da dobace makar do minimalne potrošačke korpe.”
Zašto se ne govori o garantovanoj zaradi?
Garantovana zarada ne bi smela biti ispod iznosa potrošačke korpe, smatra Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo.
“I to ne one minimalne koja ne odgovara niti jednom međunarodnom standardu, već realne potrošačke korpe koja zadovoljava osnovne potreba porodice. Postoje istraživanja koja pokazuju da bi takva zarada morala biti između 700 i 800 evra po porodici, što deluje kao naučna fantastika i zapravo pokazuje koliko smo daleko od bilo kakvog standarda normalnog života za prosečnog radnika”, kaže Reljanović.
On ukazuje na zamku koja se krije u tome što se minimalna zarada tumači kao garantovana i pojašnjava da je garantovana zarada ta koja štiti radnike, a minimalna služi da zaštiti poslodavca.
Poslodavac može isplatiti minimalnu zaradu, ali onda kada nema novca da isplati ugovorenu zaradu. I tu postoji ograničenje, odnosno, minimalnu zaradu može isplaćivati samo privremeno, a nakon što se finansijski oporavi, poslodavac bi zaposlenima morao isplatiti razliku između minimalne i ugovorene zarade.
“Minimalna zarada se može prihvatiti kao privremeno rešenje, ali samo ako se uvede i garantovana zarada”, kaže Reljanović.
Ako je nepodnošljivo stanje onih 15 odsto zaposlenih koji su na minimalcu, šta reći za 226.000 ljudi koji primaju socijalnu pomoć, u iznosu od 8626 dinara, i to devet meseci godišnje? To je dovoljno samo za četvrtinu minimalne potrošačke korpe.
Danilo Ćurčić podseća i da su desetine hiljada ljudi primorane na besplatan prinudni rad kako ne bi ostali bez socijalne pomoći. Takav koncept “radne aktivacije” nije poznat nigde u Evropi.
Da je Srbija među zemljama s najvećom nejednakošću u Evropi, pokazuju i podaci Eurostata. U 2018. Srbija je imala veću stopu rizika od siromaštva ne samo od svih zemalja EU, nego i od susedne Severne Makedonije i Crne Gore.
Ima li rešenja?
Pandemija je, kako kaže Mario Reljanović, ogolila neodrživost politika stvaranja nejednakosti i pokazala da se u određene segmente društva mora ulagati bez obzira na objektivno teške okolnosti.
“Praktično svi građani, osim politički podobne elite, ostali su uskraćeni za neke osnovne funkcije države. Koliko je samo ljudi umrlo od raznih drugih bolesti zato što im zbog epidemije nije pružena adekvatna lekarska pomoć? Ovo je poziv na buđenje, koji nažalost vlasti u Srbiji neće prihvatiti, budući da se najavljuje politika kontinuiteta”, upozorava Reljanović.
Srbiji je neophodno uspostavljanje sistem borbe protiv siromaštva. U središtu svih sistemskih odluka bi, po mišljenju Danila Ćurčića, trebalo da bude pojedinac s garantovanim ekonomskim, socijalnim i drugim ljudskim pravima.
“Neophodno je konačno otvoriti prostor za analizu toga kako ekonomske politike utiču na ostvarivanje prava najugroženijih, a posebno onih najsiromašnijih, da nam se ne bi desilo da u procesu oporavka od korona virusa imamo novi udar na najsiromašnije, koji su jedva izdržali mere štednje koje su uvedene od 2012. godine.”
I siromaštvo je jedan od problema za čije je rešavanje preduslov u elementarnim reformama – uspostavljanju vladavine prava i iskorenjivanju korupcije.
“Nakon toga je moguće efikasno raditi na novim politikama, pre svega na izmenama poreske politike, kao i na povećavanju socijalnih davanja, ustanovljavanju garantovane zarade”, kaže Mario Reljanović, objašnjavajući da je u pitanju proces koji bi zahtevao bar dva mandata jedne stabilne političke opcije koja bi bila jako posvećena tom problemu.
“Mislim da to nećemo videti u dogledno vreme”, zaključuje on.
“Reforma sistema socijalne zaštite svodi se na uvođenje socijalnih karti, a svi ostali problemi ostaju van interesovanja onih koji treba da vode borbu protiv siromaštva”, zaključuje Danilo Ćurčić.
Činjenica je da Srbija nema ni Strategiju za borbu protiv siromaštva. To govori da su muke siromašnih, zapravo, na marginama interesovanja vlasti, usled čega se i stiče utisak da je siromaštvo nerešiv problem.
“Ako je jednom radniku potrebno svega nekoliko dana da bi proizveo vrednost jednaku troškovima koje poslodavac ima povodom njegovog rada, onda je jasno da najveći deo vremena on radi da bi učinio poslodavca bogatijim. Ako taj poslodavac može da plaća niske poreze i dalje raspolaže novostvorenom vrednošću po sopstvenoj volji, uključujući i relativno lako iznošenje kapitala iz zemlje, jasno je da će se razlika između socijalnog statusa radnika i poslodavca neprestano uvećavati. Kada se tome doda i relativno lako i nekažnjeno kršenje zakona, jasno je da je nejednakost sve izraženija.”
Naslova fotografija: Canva/Zoran Drekalović/Istinomer
(Ažurirano: 26. 10. 2020. godine: U prvom pasusu je došlo do propusta, koji smo ubrzo ispravili. U prvobitnoj verziji je pisalo da 80 procenata ljudi u Srbiji ima primanja manja medijane, a zapravo je to procenat ljudi koji ima primanja manja od zvanične prosečne zarade. )
