Protić: Ni u vreme Rezolucije Informbiroa nije bilo baš ovako

Urednik u Novinskog agenciji Beta Ivan Protić u razgovoru za podkast Istinomera „U mikrofon“ upućuje na non-pejper EK o poglavljima 23 i 24 i na izjavu predsednika Vučića da „pojedine zemlje vladavinu prava shvataju kao politički džihad i način za ostvarivanje geopolitičkih interesa“. On kaže da je smisao te poruke da je „sve što je političko, a nije SNS, prljavo, a istovremeno konstatacija o džihadu predstavlja udar na ‘NN zemlje’ i u taj niz može da uđe po potrebi svako ko mu se ne dopada“.

Ako predsednik kaže „Neke zemlje vladavinu prava tretiraju kao politički džihad“, šta je onda vladavina prava za Srbiju?

Prvo, da se razumemo – vladavine prava u Srbiji praktično nema. Institucije su uništene, mediji su rastureni, sudstvo i tužilaštvo takođe. On je samo time legalizovao anomiju koja postoji u Srbiji, čak ni anomiju jer „anomija” znači da niko ne poštuje zakon. Ovde postoji određena vrsta političke kaste, grupacije, zovite je kako god hoćete – to su SNS i sateliti za koje, u zavisnosti od stepena u hijerarhiji, zakon malo važi ili malo više važi ili ne važi uopšte. Cela Vučićeva priča koju slikaju tri događaja iz najave je u stvari organizovani haos koji građanima treba da ogadi sve što je red i zakon, da se nađu u situaciji u kojoj ne važe nikakva pravila i da se vratimo na Hobsovu tezu da je čovek čoveku vuk.

INTERVJU SA IVANOM PROTIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

U najavi sam pomenula tri događaja koji se odvijaju paralelno. U sva tri postoje, spolja gledano, konfuzija, sukobi, na neki način i razrešenje, ali nemamo dovoljno informacija ni sa jednog. Da li je to odraz gubitka kontrole ili fino kontrolisana situacija?

Po meni je to slanje poruka. Glavni odbor SNS je slanje poruke: „U redu, Stefanović je zasmetao u partiji, njega skidamo.“ To što je on ostao ministar i šef Biroa za koordinaciju tajnih službi znači da država nije bitna, da je partija sve. To je poruka koja stiže i koja je vrlo jasna. Na Saboru SPC vidimo da je bilo pritisaka na nove crnogorske vlasti, i spolja i iznutra. I Vučić i Krivokapić su u istom danu bili u kontaktu sa vladikama, ali podsećam na Andriju Mandića koji buška i rovari odavde, podsećam na Mila Đukanovića koji mudro ćuti jer pušta da se oni međusobno svađaju, i ne treba zaboraviti da Vučić nikad ne napušta ideju da osvoji nešto što još nije osvojio – to pokazuju primeri mesnih zajednica u Vojvodini, a kamoli pitanje Crne Gore. UNS je bio pokušaj, čini mi se, odane grupe novinara, odnosno udruženja koje je bliže vlasti nego profesionalnom udruženju, da zadrži svoju jurisdikciju i pokušaj grupe novinara sa Kosova kojima je svega dosta jer žive u užasnoj situaciji. Mislim da je pata-karta, da se tu ništa naročito neće izmeniti.

Da li je nategnuto tumačenje po kome je slika skupštine UNS i to kuvanje iznutra ono što se zapravo dešava i na drugim platformama u Srbiji, od partijske do pravosudne i univerzitetske?

U Crkvi, u sudstvu, univerzitetu, pravosuđu, partiji – mislim da jeste. Čini mi se da postoje dve konstante vlasti SNS-a, odnosno Aleksandra Vučića. Prva je da ne važe nikakva pravila sem onih koje on postavi. Sećate se kada su bila postavljana pitanja za jako krupne stvari, a on je odgovarao: „Pa šta?“ Recimo, kada je rekao da ministar može da bude i sa osnovnom školom – Siniša Mali, ili kada je Stefanovićev otac bio uključen u trgovinu oružjem, pa je ovaj rekao: „Pa šta?“ Sve se relativizuje, sve se podređuje – čak ne ni ličnim interesima, nego trenutnim ličnim interesima. Zato je organizovani haos stanje koje je u Srbiji, barem za SNS i Vučića, poželjno.

Da li on u potpunosti upravlja tim organizovanim haosom?

U potpunosti ne može, ali on diriguje, a onda trabanti oko njega idu na pretpostavku da kod novinara postoji autocenzura i na pretpostavku šta bi šef voleo da vidi i čuje. Pa se onda Vulin istrči sa svojim izjavama o Hrvatima, koje bi bile katastrofalne i da nije ministar, i on u stvari govori ono što Vučić verovatno misli, ali ne izgovara, već pušta trbuhozborce kao što je Vulin i postiže efekat. Evo, juče je rekao za novog visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu kako je divan čovek, da ga poznaje, da je on njegov prijatelj, a u stvari je rekao da se Nemačka sprema da nam otme Kosovo, kao da ono nije izgubljeno Kumanovskim sporazumom 1999. godine.

Koja je po Vama granica do koje možete kontrolisati haos?

Citiraću – možda nije popularno, ali je tačno – Lenjina: nama će doći glave mangupi u našim redovima. To je granica. To je počelo, čini mi se, da se dešava. Prvi znak toga je bio Jutka u Brusu, drugi znak je bio predsednik opštine Grocka, treći znak je ovaj Stefanović. U tako velikoj organizaciji, gde nemate ljude od integriteta nego ljude koji gledaju i pokušavaju da se ponašaju kako vođa želi, a pri tom većina njih je u tu organizaciju ušla zbog opipljivih koristi u smislu posla, love, nužno dolazi prvo do sukoba jer je malo sredstava da se namiri toliki broj ljudi i onda nastaju borbe koje počinju na lokalu, pa se dižu dalje. Mislim da u SNS trenutno ima unutarnjih trvenja koja pokušavaju da prikriju, dosta dobro, ali taj haos izmiče kontroli. Dobar primer za to je uvlačenje Šapića i SPAS-a u Beograd.

Šapić je primer izmicanja kontroli?

Da. Ja mislim da su Stefanović i neki delovi policije izmakli kontroli. Sa jedne strane imate policajce koji profesionalno rade svoj posao i koje niko ne voli, nijedan režim, jer uvek dobro rade svoj posao, i sa druge imate kriminalne klanove koji su povezani sa delovima policije. Dakle, vlast i kriminal su povezani, i to je ono što će doprineti tom haosu.

U tom mi kontekstu pada na pamet izjava Vladimira Đukanovića koji je, gostujući pre GO SNS na TV Prva, rekao da su „kolege iz SNS pripremale atentat na Vučića“. Pre toga su odbori, tražeći Stefanovićevu ostavku, upućivali na nezakonito prisluškivanje.

To je namenjeno stvaranju imidža Vučića kao mučenika, kao čoveka koji se žrtvuje za Srbiju. Pritom nema nikakvih realnih dokaza za te tvrdnje, počevši od Jajinaca i oružja za koje nikad nije otkriveno ko ga je stavio tamo, niti zašto, ni zašto ga nije iskoristio, jer ne stavlja se oružje negde a da se ne iskoristi. Tu je patološka Vučićeva potreba da uvek bude u pravu, to deluje dosta… to bi psihijatri bolje objasnili od mene. Pomalo liči na ponašanje Mire Marković iz vremena Slobodana Miloševića, koja je govorila da je Milošević čovek koji ima mesijanske ideje, koga niko ne razume, a eto, on radi za dobrobit zemlje. Nisam siguran da ljudi iz SNS-a iskreno misle sve to, čak možda ni članovi njegove porodice – oni su se samo prikačili na voz koji donosi benefite.

Ali šta zapravo sada mi novinari, pa i građani, da radimo sa informacijom da je ekipa iz SNS-a htela da izvrši atentat na predsednika, i da su ga nezakonito prisluškivali?

Da to uporedimo sa informacijama koje su nam ranije davane i da shvatimo da je 99% onoga što predsednik države i njegovi puleni iskažu – laž. Zar nije rečeno da je korona smešan virus, zar nije rekao da nije bilo izbora u junu prošle godine… I novinari i građani treba, kada je reč o Vučiću i SNS-u, da budu vrlo oprezni jer je mnogo laži. Problem jeste u tome što ti, ako novinarski citiraš Vučića u nekom tekstu, konstantno moraš da podsećaš da je rekao to, ali da je zapravo bilo tako. To i građani moraju da imaju u glavi – da shvate da je laž jedno od osnovnih političkih oružja ovog sistema.

Imate ogroman novinarski staž i iskustvo. Da li možete da uporedite ovu situaciju sa nekom prethodnom?

Čak i u vreme, uslovno rečeno, tvrdog komunizma u Jugoslaviji, u vreme Rezolucije Informbiroa nije bilo baš ovako. Osnova je bila zdrava, osnova je bila da se država sačuva od velike sile. Ovde mislim da je sve bačeno na ličnu igru. Tamo je ipak postojala neka osnova, a to je činjenica da je Jugoslavija bila ugrožena. Srbija sada nije ugrožena – ugrožena je time što na vlasti ima takvu ekipu koja ne rešava nijedan ozbiljan problem.

I sada dolazimo do logičnog pitanja – šta je posledica, kuda to vodi, gde zapravo ide zemlja?

Mi praktično jesmo banana država, i tu ima mnogo primera – od dovođenja stranih investitora koji radnike u Srbiji tretiraju vrlo loše, preko predloga zakona o parničnom postupku koji je ustupak bankama, do fizičkih napada i hapšenja ljudi, poput onog čoveka iz Norveške koji je uhapšen jer se politički odredio na svom profilu na društvenim mrežama. Idemo na ono što je totalna kontrola od strane SNS-a i Vučića, s tim što tu ne postoje nikakva pravila sem lične volje, i mi praktično jesmo banana država. Šta je tu možda svetlo na kraju tunela? Ekološki pokreti i protesti. Zato što oni nemaju političku konotaciju, nego su direktno životno ugrožavanje građana.

Da li hoćete da kažete da su nam ekološki pokreti spas jer nemamo nikakvu politiku?

Ne, ekologija isto jeste politika – šta su Zeleni u Nemačkoj? Ovde imamo problem sa politikom. Od Miloševića, pa možda i ranije, naovamo postoji teza da je politika prljava stvar i da pošten i moralan građanin u nju ne treba da se petlja – eto, neko će umesto njega da se žrtvuje pa da prlja ruke. Drugo, Vučić govori o tome da opozicija, ekološki pokreti, nezavisni intelektualci imaju političku konotaciju. A izvinite, šta ima SNS? Čime se on bavi? Da li se on bavi milosrdnim radom?

Juče je tvrdio suprotno, a na neki način i pojedine opozicione stranke tvrde isto – da ekološki pokreti nemaju politiku, da su ispražnjeni i da je za građane lakše da to prihvate: posadite drvo, onda ga negujete.

Problem je u tome što je on od Kosova napravio problem koji je već rešen, nažalost. Kumanovskim sporazumom iz 1999. godine Kosovo je izgubljeno, a posle je prihvaćen Ahtisarijev plan. Svo to batrganje je samo otezanje „gutanja gorke pilule“, a ekološki pokreti se tiču i investicija i industrije i zdrave vode, zdravog vazduha, zdravog podmlatka.

Koliko su ekološki pokreti zapravo, u ovom trenutku, pravi surogat opozicije?

Oko ekoloških programa ne bi trebalo da bude političkih podela. Ali ova vlast je otvorila veoma mnogo negativnih crnih polja u ekologiji, pa to izaziva podele. Inače zagađen vazduh, zagađena voda smetaju i radikalu i demokrati, i u krajnjoj liniji i SNS-ovcu.

Ali i sama SNS je počela da obraća pažnju na ekologiju, ne samo kroz izjave već i u Deklaraciji sa GO postoji tačka o uravnoteženom razvoju Srbije uz poštovanje životne sredine i prirodnih resursa.

Jeste, ali je zato istovremeno Ana Brnabić u svom briljantnom stilu rekla da se ekologijom bave bogati, tvrdeći da je Srbija bogato društvo, što je nonsens i presna laž jer imamo podatke koji govore drugačije.

Vratimo se kontrolisanom haosu i primerima koje smo pomenuli na početku razgovora. Može li se reći da je skupština UNS, na kojoj je zamalo bilo i fizičkih incidenata, zapravo slika medija u Srbiji?

Prva velika greška kod srpskih medija je napravljena posle 2000. godine, jer pre toga su mediji bili relativno jasno podeljeni na provladine i kritičke. Kada se vlast promenila, mnogi mediji nisu sačuvali ono što je neophodno – dovoljnu distancu prema vlasti, nego su se previše približili svojim pulenima, svojoj političkoj opciji, i to je funkcionisalo tako do SNS-a. Kada je on uskočio, pojačao je pritisak na te medije, koji su inače već postali zavisni od vlasti. Imate ekonomsku situaciju u medijima, imate privatizaciju koja je preostale lokalne medije bacila u čeljusti SNS tajkuna, imate ekonomski pritisak sa zabranom oglašavanja, i u toj situaciji se postavlja pitanje kako mediji koji pokušavaju da budu objektivni mogu da prežive. Jedini način je pomoć spolja. Ali postavlja se pitanje, po meni, donje granice profesionalnog kodeksa, ispod koje ne sme da se ide, po cenu da se ugase mediji.

I u šestomesečnom izveštaju EK koji je objavljen kao non-pejper, u kome se analizira napredak u poglavljima 23 i 24, konstatuje se „siva situacija u medijima“.

Imali ste Vučićevo obećanje u Davosu, koji je – o perverzije! – bio pozvan na okrugli sto o slobodi medija, gde je rekao da stanje u Srbiji nije baš najbolje i obećao da će stanje biti rešeno do 2022. godine. Ne vidim kako, jer je situacija sve gora i gora, zato što takva vrsta razmišljanja, takva vrsta političke agende kao što je Vučićeva ide na sistem spaljene zemlje – ili sve može da bude moje ili ga nema.

Na drugoj strani, i u okviru same profesije su problemi koji podsećaju na politiku. Pre neki dan novoizabrani predsednik UNS-a Živojin Rakočević rekao je da u UNS postoji jedna vrsta totalitarizma, da nema dijaloga, da se kriju informacije.

Ne mogu mediji biti mnogo bolji od društva u kome su. Ono što je generalno problem u Srbiji ima veze i sa medijima. Nestanak svakog sistematskog ili smislenog sistema vrednosti u svakodnevnom životu, u medijima, kodeksima – lekarskim, sudskim, novinarskim, svejedno… Kada vi razvodnite sistem vrednosti i zamenite ga nečim što je vrlo fleksibilno, a to su patriotizam, odanost crkvi, politici, Crvenoj zvezdi, partiji – to su tri-četiri stuba srpstva – onda vi taj prazan prostor punite kako hoćete. Recimo, ono što je bilo antisrpsko danas je prosrpsko i obrnuto. Igrate jednu igru, kroz koju punite i praznite pojmove kako vam odgovara.

Paralelno sa tim, pak, imamo podatke koji govore o nasilju. Recimo, prema podacima UNS-a bilo je 189 napada na novinare prošle godine, što je povećano u odnosu na 2019. kada ih je bilo 119. Samo u maju na SOS telefon koji je otvoren za novinare javilo se trideset kolega i koleginica koji se osećaju ugroženo ili su bili ugroženi.

Izvinjavam se, ovde moramo dati jedan mnogo indikativniji podatak – kod ovih 119 bilo je 11 fizičkih napada, a kod 189 – 32 fizička. To je porast od 200 odsto.

Ali ne znam da li primećujete da, i kada o tome govorimo, govorimo statistički, bez nekog velikog uzrujavanja? Sve je normalizovano, pa i nasilje.

Tu i tamo „Reporteri bez granica” dignu buku, kao kada je uhapšena Ana Lalić. Vlast se tada ipak potresla, pa su vrlo brzo završili tu dramu jer se podigla na evropski nivo. Ipak međunarodni i javni pritisak uspevaju nešto da postignu, ne mnogo ali nešto. Kada govorimo o medijima, treba prvo imati u vidu da najveći novac koji država ili lokalne samouprave daju odlaze onima koji najviše krše kodeks, onima koji ne bi smeli da dobiju ni dinara. Prošle godine, samo u četiri meseca, od aprila do juna, pet portala je skoro tri hiljade puta prekršilo kodeks. To čak i Savet za štampu konstatuje, ali ništa se ne dešava. Po Zakonu o sufinansiranju, onaj koji krši kodeks ne bi trebalo da dobije novac.

Pa to što kažete je na tragu mog pitanja – da nema više uznemiravanja ni oko čega i da je sve normalizovano. Nema ni reakcije, a ni akcije.

Postoji možda prvi put, kada se nešto javi. Sad kad bi, hipotetički gledano, ubili nekog novinara, onda bi se verovatno malo protreslo, ali već drugo ubistvo bi bilo normalizovano.

Nema nikakve akcije, a profesija liči na ono što je bila izborna skupština UNS-a. Ko je u stvari tu pobedio?

Ja mislim da su vlasti pobedile, u osnovi, bez obzira na raspored snaga u samom UNS-u. Ja razumem ovu grupu kosovskih novinara, kojoj pripadaju i Rakočević i Ničić. Oni su u užasno teškoj situaciji, oni su stvarno bukvalno egzistencijalno ugroženi. Opet je vlast pobedila, jer je deo starog UNS-a ostao. Ovi koji su se bunili dobili su neku „kosku“, tu će biti neke debate, ali bojim se da promene biti neće.

A kako objašnjavate to da GO SNS jeste prvorazredni politički događaj, a da GO DS koji se dešava paralelno malo koga zanima, ili da je skupština UNS-a prvorazredni politički događaj, a kada se dešavaju izbori u NUNS-u, oni u velikoj meri ne zanimaju ni samo članstvo?

Demokratska stranka je zanimala samo neke medije, ali u većini niste mogli da čujete ništa. Kada je reč o udruženjima, UNS se nikada nije našao na listi srpskih izdajnika, kao što NUNS u Novom Sadu svojevremeno jeste. Imam jednog drugara koji kaže: „Ne boj se, bolje biti neće.“ Ja ne bih stajao iza toga, i zato mislim da su pokreti koji se bave životnom sredinom važni. To je ta mogućnost građansko-civilne akcije sa lokalnim pokretima koji vrlo dobro funkcionišu u Kraljevu, Beogradu… Treba napraviti mrežu, van aktivnih političkih opozicionih partija, koje mogu da se pridruže, i napraviti neku vrstu građanskog protesta i građanske neposlušnosti. Da li će to uspeti, kao 5. oktobra 2000. godine, to ne znam, ali je onda funkcionisalo i bez obzira na partije, jer to su građani odradili.

Naslovna fotografija: Istinomer, Zoran Drekalović