“Protiv krvavih košulja” između građanskog aktivizma i opozicionog delovanja

Pre svega, i dalje je nejasno ko je bio organizator subotnjih zbivanja. Opozicija, strahujući i od (malog) broja građana koji će se pojaviti na platou ispred Filozofskog fakulteta, držala se najpre po strani, tako da na skupu nije bilo stranačkih obeležja ni govornika iz redova aktivnih političara. Pojedini opozicioni prvaci su bili prisutni, a kad se krenulo u šetnju ipak su stali na čelo kolone želeći valjda da stave do znanja javnosti da je reč, bez obzira na sve, ipak o opozicionom protestu.

Bez obzira na to, najpre preganjanje, a zatim i odustajanje glumice Mirjane Karanović i košarkaškog trenera Duška Vujoševića da govore na protestu, ostavilo je gorak ukus sitnosopstveničkog kalkulisanja upravo u opozicionim redovima. Bez obzira što se niko, osim DSS, nije javno deklarisao da je uticao na donošenje ovakve odluke, Karanović i Vujošević su  jasno označili ko bi mogao da bude odgovoran za njihovo odustajanje od govora na protest. Pomalo apsurdno, ali ovo dvoje su targetirali upravo one koji zvanično i nisu organizovali protest, odnosno opoziciju!?

U žižu javnosti je tako dospeo i “slučaj Barbara”, odnosno izeštavanje Studija B sa protesta. Diletantsko, pre svega, uključenje mlade novinarke Barabare Životić izazvalo je lavinu polemika, uvreda, čak i reakciju predsednika države Aleksandra Vučića.

Sve ovo, međutim, kao da je dobro došlo za neku vrstu dimne zavese za dogovore o daljoj sudbini protesta, ali i odnosa opozicionih stranaka i građanskog aktivizma kao pitanja koje će umnogome odrediti sudbinu ovog i sličnih okupljanja.

Dragan Đilas, jedan od lider Saveza za Srbiju, ističe za Istinomer da podržava svaki vid građanskog protesta.

“To je usmereno protiv svakog oblika fizičkog ali i verbalnog nasilja kome smo svi izloženi, protiv pretnji i pritisaka na ljude da bi podrzali SNS i Vučića, ali i protiv kriminalizacije društva, rasprodaje Srbiije i odlaska mladih ljudi iz zemlje. Protest vidim, pre svega, kao otpor protiv ludila koje nadolazi”, ističe Đilas.

Novo okupljanje je zakazano za subotu, 15. decembra, pod parolom „Hajde da se prebrojimo“. Barem je tako rekao Đilas, ali osim te činjenice malo toga se zna o planovima svih aktera ovog protesta.

Narodna poslanica Marinika Tepić, u razgovoru koji je objavio Istinomer, smatra da  je protest produkt subotnje šetnje, kada se okupio veliki broj ljudi, ne samo iz Beograda. 

“I sama sam bila pozitivno iznenađena i baš ta energija je i dovela do toga da se ponovo okupljamo. Ali treba imati u vidu da ni devedesetih niste imali kalendar protesta koji su se kretali stihijski, a potom bili organizovani i doveli do velikih promena u zemlji”, objašnjava Tepić. 

Očigledno je, ipak, da bez obzira na verbalna zaklinjanja, ostaje manje ili više pritajena nepoznanica o odnosu između opozicionih stranaka i građanskih aktivista. Iako zvanično nisu bili organizatori i nisu govorili, opozicione vođe su bile u prvim redovima protesta što je svakako dalo određenu političku konotaciju ovom masovnom okupljanju građana.

Sociolog Jovo Bakić smatra da uspostavljanje neke granice između opozicionih stranaka i građanskog aktivizma i nije nužno.

Čini se, međutim, da i sa druge strane postoji slična vrsta bojazni koja se ogleda u tome da opozicione stranke pomalo zaziru od građanskih pokreta, pre svega jer bi moglo da se postavi pitanje ko je zapravo nosilac društvenih promena.

Predsednik Levice Srbije Borko Stefanović smatra da su građanski protesti dobrodošli i uvek ih treba podržati i da političke partije ne treba da se mešaju u organizaciju takvih protesta, jer onda oni prestaju da budu građanski. On, međutim, smatra da u Srbiji nema društvenih i političkih promena ukoliko svi politički akteri, stranke, pokreti, ne budu angažovani na tome.

Radomir Lazović iz iz inicijative “Ne davimo Beograd”, koja je mesecima organizovala proteste, smatra da je dobro što su opozicione partije izašle i na ulicu, jer je postojeća vlast u potpunosti onemogućila rad parlamenta. On, međutim, vidi sličnosti, ali i razlike između protesta koje je inicijativa organizovala i okupljanja “Protiv krvavih košulja”.

Zajedničko im je, kako kaže, suprotstavljanje nasilju i obračunu sa neistomišljenicima, kao i bahatosti vlasti.  

“Inicijativa ‘Ne davimo Beograd’ inicirala je proteste u znak otpora prema upotrebi gradskog i nacionalnog budžeta za lukrativni i netransparentni projekat od kojeg bi korist imala samo ekipa na vlasti. Takođe, nismo želeli da rušenje i maltretiranje ljudi u Hercegovačkoj ulici prođe nekažnjeno. Ubrzo su naši protesti kanalisali mnogo šire nezadovoljstvo građana lošim uslovima života i protiv želje vlasti da zaštiti kriminalce koji su počinili krivična dela”, naglašava Lazović za Istinomer.

On, međutim, naglašava, da su pređašnje proteste organizovali ljudi koji ni na koji način nisu “doprineli siromašenju građana, kršenju demokratskih procedura ili širenju nacionalističke propagande”. 

“To se ne bi moglo reći za mnoge koji sada pozivaju na ujedinjenje i borbu protiv sadašnjeg režima. Pitanje je, naravno, da li te osobe sada imaju legitimitet da vode ove nove borbe, ali svakako je dobro da se one dešavaju”, dodaje Radomir Lazović.

On smatra da dobar deo odgovornosti za ono što se trenutno dešava u društvu snose pojedinci iz opozicije.

“Da su ljudi koji se danas predstavljaju kao alternativa postojećem sistemu radili svoj posao onako kako bi trebalo, tj. sprovodili politiku socijalne pravde, solidarnosti i gradili demokratske institucije, možda za većinu ovih građanskih protesta ne bi bilo potrebe, a svakako onda ne bi naprednjaci uspeli da razvale svaku instituciju u šut i prah i razore državu”, objašnjava Lazović.  

Tu, uslovno rečeno, neku vrstu dualizma između gradjanskih aktivista i opozicionih stranaka uvidja i Jovo Bakić.

“Potrebno je da građanska udruženja stvore sasvim drugačiju opoziciju, kadru ne samo da tuče vlast, jer institucionalizovana opozicija to nije u stanju usled manjka legitimiteta, već i da menja čitav truli politički sistem “, naglašava Bakić uz napomenu da to znači da bi nekompromitovani delovi institucionalizovane opozicije bili prihvatljivi za stvaranje jedne nove vlasti.

Profesor Fakulteta političkih nauka Đorđe Pavićević je mišljenja da izjednačavanje svakog građanskog aktivizma sa političkim i stranačkim delovanjem opasno za demokratiju.

Po svemu sudeći, do “sabornosti” unutar opozicono-građanskog korpusa neće lako doći, mada Jovo Bakić smatra da je “svako delanje protiv vlasti, po definiciji, opoziciono”.

Radomir Lazović takođe smatra da ova dva bloka moraju da sarađuju, makar na onim pitanjima koja treba da obezbede neophodne demokratske uslove, a to su kontrola izbora, slobodni mediji, ali i sprečavanja nasilja prema neistomišljenicima.

Saglasnosti unutar opoziciono-građanskog bloka očigledno nema baš oko svih pitanja budućih protesta sem da su neophodni. U ovakvoj situaciji možda je i to sasvim dovoljno. Makar za početak.