Prva dama
Od doba kada je Jovanka Broz, udovica Josipa Broza Tita, ostala bez muža i prinadležnosti koje su joj po pravilima kućnog reda u Belom dvoru pripadale, u Srbiji je institucija „prve dame“ bila samo termin iz američke literature i tamošnje aktuelne politike. Sve dok se na Sajmu knjiga u Beogradu nije pojavila Dragica, supruga predsednika Tomislava Nikolića, da prva i damski prošeta između štandova izdavača. Pojavljivanje „prve dame“ srpske politike među Šekspirovim i Balzakovim sabranim delima nije ništa drugo do oživljavanje tradicije koju nemamo. Šekspir i Balzak s tim nemaju ništa.
Za Dragicu smo čuli odavno, i svaki put iznova kada bi je Tomislav pomenuo u nekoj od kampanja ili gostujući u televizijskim emisijama. Ne sećam se da mu se tada omaklo da o njoj priča kao o ljubitelju lepe književnosti, za njen hobi saznali smo tek kada je postao predsednik. Lepo je to što gospođa čita, pa čak i citira pojedine pisce, i što najčešće pazari knjige za decu, ponekad i beletristiku a i remek-dela Srpske pravoslavne crkve. Usput, najavljuje i kako bi srpska kultura i kulturne institucije trebalo zaštititi od propadanja.
Tad se setih jednog razgovora dve prve dame velikih sila: ćaskale tako Nensi Regan, udovica tada još živahnog Ronalda Regana, holivudskog glumca i 40. američkog predsednika i Raisa Gorbačov, supruga Mihaila Gorbačova, poslednjeg predsednika SSSR-a, pa kaže Nensi: „Mi, Amerikanci, dali smo svetu koka-kolu, žvakaću gumu i ‘Bič Bojse'“, i slavodobitno se nasmeja. Raisa joj je mrtva ozbiljna odgovorila: „Mi, Rusi, dali smo svetu vodku, kavijar i Boljšoj teatar“, dade Nensi one lutke „babuške“ i ode da zalije gardenije. Bilo je to vreme otrežnjenja od hladnog rata. Od tada, istorija ne beleži konsturktivne ženske razgovore predsedničkih pratilja. Odnosi su zahladneli kao sibirska stud.
Nije Dragica te sreće da joj u goste dođe Nensi, ali se očekuje skorašnji dolazak Hilari Klinton, supruge Bila Klinton, bivšeg 42. predsednika SAD, saksofoniste iz Arkanzasa i obožavaoca Monike Levinski. Nekadašnja prva dama Amerike, trebalo bi da poseti Srbiju kao prva dama američke diplomatije. Od kada joj je muž otkrio čari Ovalne sobe u kojoj je, pričali su zli jezici, usput davao i časove saksofona sirotoj Moniki, Hilari je avanzovala od domaćice Bele kuće do državne sekretarke. Protokolom nije predviđeno da sa Dragicom ispija kafu i kukiči šustikle.
Prva dama Srbije ostaje na stanovištu da Narodni muzej mora ponovo da radi punim kapacitetom (što će vam reći i svaki prolaznik koji se provuče ispod zidarskih skela podignutih oko muzeja); takođe, Muzej Nikole Tesle trebalo bi da se reši tekućih problema (nema stuju, šta li?) a Prirodnjački muzej ima problem s viškom leptira. U to ime, Dragica predlaže da se deo muzejskoj prostora ustupi velikim kompanijama, poput recimo „Renoa“ ili „Pežoa“, koje bi uložile novac u zbrinjavanje zbirki a za uzvrat dobile reklamni prostor. Već vidim onog „Pežoovog“ lava među krilatim insektima.
I da ne nagađamo kakve se sve ideje vrzmaju u njenoj glavi, možda bismo došli do trojstva koje je Srbija dala svetu, npr. do šljivovice, kajmaka i Lepe Brene. Leptire ne damo. Sve u svemu, doprinos prvih dama svetske politike nije uopšte minoran, naprotiv, njihov uticaj često je veći od onog koji u pojedinim oblastima imaju njihovi muževi. Uz sav taj mukotrpan društveno odgovoran i humanitaran rad, prva dama ne može supruga da pošalje na posao u izgužvanoj košulji. Nije lako biti Dragica. Nije lako ni vremešnoj Nensi Regan, ona i dan danas sanja Raisu, rešava zagonetku koju joj je ova zadala i slaže „babuške“ jednu u drugu.
