Putinov recept u Vučićevoj kuhinji

Sveruski narodni front formiran je pred predsedničke izbore 2012. godine, kao podrška Putinovoj kandidaturi, nakon isteka predsedničkog mandata Medvedeva. Postojala je, pre svega, izborna logika ovakvog poteza. Putinova stranka, Jedinstvena Rusija, vladala je već deset godina, i u tom trenutku bila je suočena sa ozbiljnim problemima. Rusija se još uvek oporavljala od posledica recesije, korupcija se otela kontroli, a opozicija je organizovala masovne proteste.

U meri u kojoj istraživanja javnog mnjenja mogu da prikažu stanje u zemlji u kojoj je ograničena sloboda izražavanja, ona su pokazivala znatan pad podrške Jedinstvenoj Rusiji. Formiranje Sveruskog fronta omogućilo je Putinu da se distancira od stranke, tako što bi on lično poveo širi front koga će stranka biti jedan deo, i proširio bazu birača na one koji bi podržali njega kao lidera, ali su skeptični prema stranci.

Međutim, ovo nije bio samo izborni aranžman, već nešto više. Ubrzo je postalo jasno da je ovo dugoročni projekat, koji ima ulogu i van izbornog procesa. Putin je Sveruskim narodnim frontom uticao na celo političko polje, tako što je u jednoj ruci imao stranku koja vrši vlast, a sada u drugoj ruci i telo koje predstavlja “glas naroda”, koje nadgleda i kritikuje vršenje vlasti, što je inače funkcija civilnog društva i opozicije. Suštinska uloga Fronta bila je pružanje organizacione forme Putinovoj autoritarnoj tehnologiji vlasti.

Neudobni savez

U Sveruski narodni front su odmah po iniciranju ušle stotine političkih grupa, sindikata, nevladinih organizacija, inicijativa i pojedinaca. Iako nije bio osnovan kao partija, Front je bio predviđen za učestvovanje na izborima. Stoga u početku nije bilo jasno kakav će biti odnos između Fronta i vladajuće partije Jedinstvena Rusija.

Glavna stvar je da Front nije zamenio partiju, ona je nastavila da postoji, i da bude stožer Putinove vlasti, ali u drugačijim uslovima, sada je imala jedan spoljni faktor na koji je morala da računa. Na listama Jedinstvene Rusije je uvek bilo nezavisnih kandidata, koji nisu bili članovi stranke, međutim, kandidati Fronta su na predstojećim izborima činili mnogo veći deo, gotovo trećinu kandidata, i posle izbora su dobijali važna mesta u Dumi.

Jedinstvena Rusija je naravno prihvatala i sprovodila sve odluke Putina, ali, makar na površini, nije bila prezadovoljna što se sada delila moć sa Frontom. Front je bio lojalan samo Putinu, a često je kritikovao stranku, zbog neefikasnosti, nedovoljne lojalnosti i “ispravnosti”, dok je posebno važna uloga Fronta bila da Putinu ukazuje na korupciju i nesposobnost državnog aparata. Ipak, ne treba ni prenaglašavati konfliktni odnos između stranke i fronta, sukobljavanja je uvek bilo taman onoliko koliko je Putinu bilo potrebno u datom trenutku, a da ne ugrozi stabilnost vlasti.

Front za lidera

Iako je Front navodio da stremi razvoju stvarne demokratije i istinske participacije, on je u velikoj meri bio način da se dodatno učvrsti postojeći režim. Personalizovanom režimu koji dugo traje potrebne su nove forme organizovanja, koje omogućavaju da moć ostane koncentrisana u rukama istog čoveka. Front je u tom pogledu na više načina bio koristan Putinu.

Pošto Front nije politička stranka, on je mogao da služi za produbljivanje i širenje klijentelističkih mreža kojima se održava vlast. Članovi Fronta su pojedinci i organizacije, uključujući veliki broj sindikata i poslodavaca širom zemlje. Kompanije nemaju ograničenja da ga finansiraju, a organizacije radnika takođe mogu formalno da budu članovi. Tako zapravo neformalna mreža klijentelizma i patronaže koja je bila lojalna Putinu dobija organizacionu formu.

Sa druge strane, formiranje Fronta dešava se u vreme velikog pritiska na nevladine organizacije i donošenja zakona “stranim agentima.” Pošto je Putin izbacio iz igre organizacije koje nije kontrolisao, Front preuzima ulogu civilnog društva u Rusiji. Front se bavi istraživanjima, osmišljava volonterske akcije, predlaže zakone, nadgleda rad državne uprave, služi kao forum za deliberaciju o važnim temama. Svi ovi procesi služe da daju veći legitimitet Putinovim politikama.

Ne najmanje važno, pošto Front nije stranka, a pretenduje da bude “sveruski” mogao je da se širi van granica Rusije, na ceo postsovjetski prostor. Već 2011. je Frontu pristupio velik broj organizacija i pojedinaca iz Belorusije, Ukrajine, Moldavije, Južne Osetije, baltičkih država. Na taj način Front je poslužio ne samo Putinovoj domaćoj politici, već i spoljnoj, u političkom okupljanju pro-ruskih aktera van granica Rusije.

Parapolitičko rešenje

Kako odrediti ovakvu formu političkog organizovanja? Sveruski narodni front nije ni partija ni udruženje građana, već nešto treće. Britanski politikolog Ričard Sakva ga određuje kao parapolitičko telo. Parapolitika je proces u kome se stvaraju entiteti u javnoj sferi koji pružaju privid vođenja slobodne i otvorene pluralističke politike, ali koji to zapravo sputavaju, jer im nedostaje autonomija da deluju kao nezavisni akteri.

Putinova politika je tokom decenija podrivala formalne institucije, a onda se, potpuno očekivano, uvidelo da u javnoj sferi ipak postoji potreba za funkcijama koje institucije imaju u pluralističkom društvu. Zato Putin stvara parapolitička tela, koja su podređena režimu, i koja nadoknađuju nedostatke razorenih formalnih institucija, ali i ograničavaju ono što je ostalo od njih.

Front je predstavljao izraz stanja u kome se nalazi društvo, u kome centralizacija moći u rukama jednog čoveka blokira mnoge procese. Front je recimo rešavao probleme uklanjanja nelegalnih deponija, omladinci su se bavili osmišljavanjem budućnosti Rusije, tokom pandemije koronavirusa je imao važnu ulogu u predlaganju mera. Sve su to primeri formalizovanog dobrovoljnog rada parapolitičkih tela. Ovakvim oblikom građanskog angažovanja se postojeći, formalni kanali podrivaju ali i prevazilaze, preoblikuje se način na koji se vodi politika u zemlji.

Daleki horizonti

Putinov Sveruski narodni front nije jedinstven u svetu. Slične “nadpartijske” pokrete ili frontove, koji šire partijsku bazu i koordinišu upravljanje društvom možemo prepoznati u formalno jednopartijskim, komunističkim režimima, kao što su danas Kina, Vijetnam ili Kuba. Drugi primeri koji podsećaju na njega su u višepartijskim režimima, gde široke izborne koalicije partija neretko uključuju nestranačke aktere, kao što su recimo sindikati.

Međutim, parapolitički pokreti kao što je Putinov su ipak nešto drugo, oni učestvuju na višestranačkim izborima, ali preuzimaju i funkcije koje bi se očekivale u jednostranačkim režimima. Možda je najsličniji primer Venecuele, gde je, 2011. godine, vladajuća socijalistička partija Uga Čaveza inicirala, takođe pred izbore, široki front nazvan po Simonu Bolivaru, koji je okupljao hiljade partija, društvenih organizacija, sindikata, i manjih pokreta, i koji je nastavio da ima ulogu u političkom životu zemlje posle izbora.

Ako bismo ove slučajeve parapolitičkog organizovanja poredili sa trenutnim dešavanjima u Srbiji, postoje neke analogije, ali i velike razlike u kontekstu. Teško je zamisliti da bi najavljeni Narodni pokret za državu mogao da preuzme sve uloge koje bi sličan front imao u jednopartijskom režimu, ili u vanevropskoj izbornoj autokratiji. Pre će biti da će Vučićev pokret biti nešto između – više od obične izborne kampanje, manje od transformacije čitavog političkog polja.

Naslovna fotografija: Instagram/russian_kremlin