Radovan Karadžić: Od pesnika do kreatora genocida

Drugostepeno veće uglavnom je potvrdilo navode presude iz prvog stepena, ističući da je Radovan Karadžić u žalbi više izražavao svoje neslaganje sa prvostepenom presudom nego što je iznosio konkretne činjenice kojim bi osporio navode iz presude. 

 

Drugostepeno veće uvažilo je zahtev tužilaštva da Karadžić ostane u zatvoru do kraja života.

 

Karadžić je uhapšen 21. jula 2008. godine u Beogradu, gde se krio pod lažnim imenom Dragan Dabić. U Hag je prebačne 30. jula, odmah sutradan prvi put se pojavio pred sudijama tribunala i najavio da će se zastupati sam. Istakao je i to da ja uhapšen tri dana ranije nego što tvrde vlasti u Beogradu. Istinomer je već pisao o ovoj temi.

 

U znak protesta zbog hapšenja Radovana Karadžića Srpska radikalna stranka organizovala je miting na beogradskom Trgu republike 29. jula. U sukobu demonstranata i policije poginuo je simpatizer radikala Ranko Panić.

 

Na prvom pojavljivanju pred sudom rekao je da je 1996. 1997. i 1998. godine razmišljao o dolasku u Hag, ali je od toga odustao u strahu da će biti likvidiran zbog navodnog sporazuma sa bivšim američkim izaslanikom za Balkan Ričardom Holbukom. Tvrdio je da se sa Holbrukom dogovrio da se povuče iz političkog i javnog života, a da će u zamenu za to biti povučene optužnice protiv njega.

 

U izjavi za Asošijeted pres Holbruk je rekao da je u junu 1996. u Beogradu potpisao sporazum sa Slobodanom Miloševićem i dvojicom Karadžićevih saradnika da Karadžić napusti mesto predsednika srpskog dela Bosne i mesto predsednika SDS i nestane iz javnog života. „Karadžić je nevoljno nevoljno potpisao taj sporazum bez ikakvih pregovora, ali je onda izmislio ovu priču da bi se zaštitio“, rekao je Holbruk. 

 

Prilikom drugog pojavljivanja pred Tribunalom, Karadžić je odbio da se izjasni o optužnici, pa se predsedavajući sudija po službenoj dužnosti, u njegovo ime, izjasnije da nije kriv po svim tačkama optužnice. Svoje odbijanje da se izjasni Karadžiće je obrazložio tvrdnjama da se Tribunal „lažno predstavlja kao sud međunarodne zajednice, a u stvari je sud NATO“, koji želi da ga likvidira.

 

Karadžić je optužen po 11 tačaka optužnice u kojima se tereti za genocid i saučesništvo u genocidu, istrebljenje, ubistva, hotimično lišavanje života, progon bosanskih Muslimana i Hrvata na političkim, rasnim i verskim osnovama, deportaciju, prisilno preseljenje i druga nehumana dela, terorisanje civilnog stanovništva artiljerijskom i snajperskom kampanjom na Sarajevo, kao i za uzimanje talaca i njihovo korišćenje za „živi štit“.

 

Posle skoro 500 dana suđenja bivši predsednik Republike Srpske je u martu 2016. godine, proglašen krivim za 10 od 11 tačaka optužnice i prvostepeno osuđen na 40 godina zatvora. U presudi je zaključeno da je Karadžić bio uključen u četiri udružena zločinačka poduhvata koji su za cilj imali etničko čišćenje velikih delova teritorije BiH, koje su Srbi smatrali svojim. Takođe, osuđen je za uzimanje pripadnika UN za taoce, za snajperski i artiljerijski teror Sarajeva i za genocid u Srebrenici. 

 

Kako je navela agencija sense, u analizi uloge Radovana Karadžića u udruženom zločinačkom poduhvatu u Srebrenici, Pretresno veće je pošlo od Karadžićeve Direktive broj 7 iz marta 1995. godine, u kojoj se nalaže „stvaranje uslova totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života žitelja Srebrenice i Žepe.“

 

Veće je dalje konstatovalo da je optuženi zajedno sa Ratkom Mladićem osmislio plan da se Muslimani prisilno i trajno uklone iz enklave, da je 9. jula 1995. naredio da se Srebrenica zauzme, te da je 13. jula u 20 sati u telefonskom razgovoru sa Miroslavom Deronjićem, kojeg je imenovao za svog civilnog poverenika za Srebrenicu, naložio da se hiljade zarobljenika iz Bratunca prebace na teritoriju Zvornika i zatvore.

 

Oslobođen je za tačku optužnice koja se odnosila na genocid u sedam opština – Bratuncu, Prijedoru, Vlasenici, Zvorniku, Sanskom mostu, Foči i Ključu. 

 

I optuženi i tužilaštvo su se žalili na presudu. Ipak, današnjom presudom, potvrđena je Karadžićeva odgovornost za zločine koji su navedeni u prvostepenoj presudi, a kazna mu je sa 40 godina preinačena u doživutnu.

 

Prvobitna optužnica Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića potvrđena je 24. jula 1995. godine. Optuženi su za genocid, zločine protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja i BiH od 1992. do 1995. godine.

 

Haški tribunal izdao je 11. jula 1996. godine međunarodne naloge za hapšenje Radovana Karadžića i Ratka Mladića. U tom trenutku sumnjalo se da se Karadžić nalazi na Palama ili u Han Pijesku.

 

Optužnica protiv rukovodećeg dvojca bosanskih Srba izmenjena je i dopunjavana u nekoliko navrata. Na kraju je slučaj razdvojen, pa se obojici sudilo u odvojenim postupcima. 

 

Radovan Karadžić je rođen 19. juna 1945. godine u selu Petnjica, opština Šavnik. Ubrzo se zajedno sa porodicom seli najpre u Šavnik, potom u Nikšić.

 

U Sarajevo odlazi 1960. godine, gde upisuje Medicinsku školu, zatim i Medicinski fakultet. Deo školovanja proveo je u SAD, gde je proučavao psihoterapiju i američku poeziju. 

 

Kao mladi student bavio se novinarstvom i bio je urednik studentskog lista “Ponoćnik“. U vreme studentskih demonstracija, u junu 1968. isticao se vatrenim govorima sa krova sarajevskog Filozofskog fakulteta.

 

Diplomirao je 1971. godine i specijalizirao psihijatriju. Posebno se posvetio izučavanju depresije i neuroza.

 

Posle studija kratko je radio u sarajevskom Centru za obrazovanje odraslih “Đuro Đaković“, potom na Psihijatijskoj klinici u sarajevskom naselju Koševo. Jedno vreme živeo je u Beogradu, gde je radio u Zdravstvenom centru na Voždovcu. Obreo se i kao psiholog fudbalskih klubova Sarajevo i Crvena Zvezda. 

 

Prema pisanju banjalučkih “Nezavisnih novina“, zbog optužbi da je državnim novcem sagradio vikendicu na Palama, 1. novembra 1984. godine, otišao je u sarajevski istražni zatvor. Pušten je nakon 11. meseci, zbog nedostatka dokaza. 

 

U Sarajevu je 26. septembra 1985. osuđen na tri godine zatvora zbog pronevere i prevare, ali kaznu nije odslužio. 

 

Jedan je od članova osnivača Srpske demokratske stranke Bosne i Hercegovine (SDS). Stranka je osnovana 12. jula 1990. a Karadžić je izabran za prvog predsednika, na funkciji je ostao do sredine jula 1996. godine.

 

Sredinom oktobra 1991. godine, u skupštini BiH rekao je da njegova stranka neće sprečavati Muslimane i Hrvate da plebescitom naroda izađu iz Jugloslavije, “ali po istom pravu i istim plebescitom, mi ćemo sprečiti vas da vi nas izvedete iz Jugoslavije“. 

 

Upozoravao je rukovodstva muslimanskog i hrvatskog naroda da će svojim činjenjem odvesti BiH istim putem “pakla i stradanja“ kojim su krenule Slovenija i Hrvatska. Tom prilikom izrekao je rečenicu, koja je kasnije protumačena kao pretnja:

 

 

Nakon proglašenja nezavisne Republike srpskog naroda u Bosni i Hrecegovini, 9. januara 1992. godine, postao je njen prvi predsednik. Ime nove nezavisne tvorevine kasnije je promenjeno u Republika Srpska.

 

U aprilu 1992. Karadžić odlazi na Pale, a Vlada Republike Srpske 7. maja 1992. mesec dana uoči prvih sukoba, počinje da formira sopstvene oružane snage preuzimanjem srpskog vojnog kadra JNA iz BiH. 

 

Tokom rata u BiH bio je lider bosanskih Srba i kreator ratnih operacija. Po optužnici Haškog tribunala “najkasnije od marta 1992. do približno 19. jula 1996. bio je najviša civilna i vojna vlast u Republici Srpskoj“.

 

Pod pritiskom međunarodne zajednice, pre svih Ričarda Holbruma i na insistiranje Slobodana Miloševića jula 1996. Karadžić je preneo predsednička ovlašćenja na tadašnju potpredsednicu Republike Srpske Biljanu Plavšić i povukao se sa mesta predsednika SDS i iz javnog života.

 

Članstvo u SDS-u mu je prestalo kada je Skupština SDS RS 24. decembra 2001. usvojila izmjene i dopune Statuta stranke među kojima je i odredba da licima protiv kojih je podignuta haška optužnica prestaje članstvo u toj partiji.

 

Napisao je četiri knjige pesama „Ludo polje“ (1968.), „Pamtivek“ (1971), „Ima čuda, nema čuda“ i „Crna bajka“ (1990.). Dok je bio u bekstvu od Haškog tribunala nastavio je da piše. Sredinom januara 2002, iste godine izašla je njegova knjiga „Sitovacija“. U Novom Sadu je predstavljena njegova knjiga poezije „Od ludog koplja do crne bajke“, u martu 2004. u Beogradu je objavljena njegova knjiga „Ratna pisma“, a u oktobru iste godine na beogradskom sajmu knjiga predstavljena je Karadžićeva knjiga „Čudesna hronika noći“. U oktobru 2005. u Požarevcu je predstavljena njegova zbirka pesama “Pod levu sisu veka“. Tokom boravka u Haškom tribunalu izašla je njegova knjiga „Mermerne istine u Bosni: Uvodna i završna reč pred Haškim tribunalom“.

 

Dobitnik je nekoliko književnih nagrada.