Radulović i migranti: Neutemeljene tvrdnje i paušalni podaci

Na tribini pokreta Dosta je bilo o Kosovu i Metohiji, Evropskoj uniji i evropskom putu Srbije,  predsednik političkog saveta te organizacije Saša Radulović je, odgovarajući na pitanje učesnice o migrantima, izneo nekoliko, čini se, spornih tvrdnji, koje su izazvale dosta bure i zabune u javnosti.

“Ono što znamo je da su pre godinu dana zvanični organi dali informaciju da je Srbija dala preko 620.000 aplikacija za azil. Sad zamislite tu situaciju, migranti dođu u Evropsku uniju, u Grčku, pa preko druge zemlje Evropske unije – Bugarske, stignu u Srbiju, ili preko Makedonije. I tek u Srbiji im daju da podnesu aplikaciju za azil”, rekao je Radulović.

Tokom daljeg izlaganja bivši predsednik DJB objasnio je da se svi saosećamo sa izbeglicama, ali da među njima, nažalost, ima infiltriranih ljudi sa lošim namerama i ukazao na “očigledan dogovor” Aleksandra Vučića i Angele Merkel u vezi sa izbeglicama, iza kog ne znamo šta tačno stoji. Ali, kako kaže Radulović, znamo da  prema pravilima EU, ukoliko nekog migranta odbiju, on se vraća u zemlju u kojoj je podneo azil, a “to je u velikom broju slučajeva Srbija”, zaključio je Radulović.

Na pitanje kako je bivši ministar privrede došao do podatka o 620.000 aplikacija za azil, od pres službe pokreta Dosta je bilo dobili smo odgovor da je ta cifra navedena u zvaničnom odgovoru Ministarstva unutrašnjih poslova poslanici Dveri Mariji Janjušević.

 

Janjušević je 19. septembra 2017. godine zatražila od MUP-a podatke o ukupnom broju tražilaca azila u Srbiji u periodu od 1. jula 2011. do 31. decembra 2016. godine i podatke o broju lica kojima je priznato pravo na utočište ili subsidirajnu zaštitu.

 

U odgovoru poslanici Dveri MUP je, na prvi pogled deluje, sabrao “babe i žabe“. 

“Ukupan broj lica tražilaca azila u Republici Srbiji i to po državljanstvu ili zemlji porekla, tražioca u periodu od 1.7.2011. godine do 31.12.2016. godine, odnosno ukupan broj lica koji su izrazili nameru da traže azil u Republici Srbiji u periodu od 1.7.2011. do 31.12.2016. godine, je 618.412“, navodi se u odgovoru MUP-a, koji je potpisao resorni ministar Nebojša Stefanović.

 

Prema Zakonu o azilu i privremenoj zaštiti, tražilac azila “jeste stranac koji je podneo zahtev za azil na teritoriji Republike Srbije o kojem nije doneta pravnosnažna odluka“. U odgovoru Mariji Janjušević MUP je napisao „ukupan broj lica tražilaca azila…. odnosno ukupan broj lica koji su izrazili nameru“. Međutim, to što je neko izrazio nameru, znači da je dobio određeni rok da podnese zahtev za azil, ali ne znači da će to uraditi.

Direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Đurović kaže za Istinomer da, formalno gledano, postoji razlika između toga kad neko izrazi nameru za traženje azila i kad neko podnese zahtev za azil. Ipak, prema njegovim rečima, u svakodnevnoj upotrebi ta dva pojma se često poistovećuju. 

„Izrazili su nameru, to se kaže tražili su azil“, objašnjava Đurović.

 

Međutim, on ističe da dobar deo izbeglica izrazi nameru, ali ne sačeka da podnese zahtev za azil.

„To se dešava iz različitih razloga, da li je procedura spora ili oni napuste zemlju“ objašnjava Đurović.

 

Prema podacima Kancelarije UNHCR, koje je u publikaciji „Pravo na azil u Republici Srbiji 2017“ objavio Beogradski centar za ljudska prava, od 2008. do 2017. godine ukupno 625.300 ljudi je izrazilo nameru da zatraži azil u Srbiji. Tokom 2017. godine to je učinilo 6.199 lica, zahtev za azil podnelo je 236 ljudi, a usvojeno je svega 14 zahteva.

 

U odgovoru poslanici Dveri MUP je naveo da je u periodu od 1.4.2008. godine do 31.12.2016. godine pravo na utičište i subsidijarnu zaštitu dobilo 88 lica.

 

Dakle, cifre koje je izneo Radulović, se, uz manja odstupanja, možemo reći, poklapaju sa podacima Kancelarije UNHCR-a. Ali je diskutabilan kontekst u koji ih je stavio.

Na pitanje šta se podrazumeva pod aplikacijom za azil, o čemu je Radulović govorio na tribini, u odgovoru DJB se navodi da „aplikacija za azil znači da su migranti na putu ka EU u Srbiji prvi put ušli u proceduru za azil i iskazali nameru da podnesu zahtev za azil.“

 

Ali kako znamo da su migranti na putu ka EU, baš u Srbiji prvi put ušli u proceduru za azil? Prema rečima Radoša Đurovića, Srbija nije prva niti jedina zemlja u kojoj se migranti registruju.

„Pre Srbije to čine Grčka, Bugarska, Makedonija. Svaka od tih zemalja ako naiđe na te ljude ona ih uvodi u svoje evidencije“, objašnjava Đurović.

 

Prema njegovim rečima na području EU funkcioniše Eurodac sistem, kao jedistvena baza podataka, na osnovu koje se može utvrditi koja je prva zemlja EU u koju je migrant ušao.

 

Sa druge strane Radulović ističe da postoji dogovor Aleksandra Vučića i Angele Merkel po kom će Srbija biti zemlja prvog ulaska.

 

U odgovoru Istinomeru, DJB navodi da srpska vlast uz podršku pojedinih organizacija i medija relativizuje pitanje mogućeg vraćanja velikog broja migranata iz EU u Srbiju, nazivajući ih licima koja su iskazala nameru. 

 

Suštinsko pitanje, prema mišljenju DJB, jeste kakav dil je Aleksandar Vučić napravio sa Angelom Merkel, u slučaju da Nemačka odluči da vrati migrante, „jer će ih vratiti u prvu zemlju gde su se registrovali tj. u Srbiji“. Oni podsećaju „da su neke zemlje, kao što su Španija i Grčka, već potpisale da prime nazad migrante prethodno registrovane u ovim zemljama“.

Radoša Đurovića ponavlja da ne postoji pravni osnov po kom bi Nemačka niti bilo koja država mogla da vrati ljude Srbiji, osim da dokaže da su ti ljudi direktno iz Srbije ilegalno prešli u tu zemlju, što je gotovo nemoguće. 

Nije poznato na osnovu čega Radulović tvrdi da migranti prethodno nisu registrovani u nekoj drugoj zemlji kroz koju su prolazili, pre Srbije. On pretpostavlja da postoji tajni dogovor Angele Merkel i Aleksandra Vučića da se Srbija proglasi za zemlju prvog ulaska migranata, po kom će Nemačka moći da vrati 620.000 ljudi u Srbiju. Za tu pretpostavku, pak, ne pruža konkretne osnove, niti objašnjava kako bi se pravna regulativa uklopila u tu zamisao.

Ovakve, čini se, neodgovorne i neutemeljene, izjave, samo unose nepotrebno uznemirenje u javnost i podgrevaju negativne predrasude i strah od migranata. Problem izbeglica svakako ne bi trebalo prenebregnuti, ali je isto tako izvesno da postoje konstruktivniji načini za političku borbu.