Rakić Vodinelić: U Vučićevoj autokratiji vladaju muka, jad i beda

Vesna Rakić-Vodinelić, profesorka prava, napisala je pre nekoliko dana u autorskom tekstu da je u Srbiji na delu histrionski sindrom. U intervjuu za podkast Istinomera „U mikrofon“ pojašnjava da je taj „glumački sindrom“ imanentan u pojavnom obliku predsedniku Vučiću koji se trudi da stvarnost predstavi lepšom nego što jeste. „Ova stvarnost, koju mi živimo u Vučićevoj autokratiji, u senci svemoćne SNS, jeste zapravo prizor koji izgleda mnogo lepše na javnoj sceni nego u stvarnosti u kojoj vladaju muka, jad, beda i teška bolest.“

U trenutku dok snimamo ovaj razgovor izvesno je da Srbija neće otvoriti ni jedno poglavlje ove godine. U nedavnom intervjuu rekli ste da neće biti pomaka u vladavini prava sve dok ne dođe do smene ove autoritarne vlasti. Ako bih povezala te dve stvari, vi smatrate da sa ovom vlašću nema pomaka ni na unutrašnjem, ni na spoljnom planu?

Treba imati u vidu dve činjenice. Prva je da je Srbija po stručnim kriterijumima klasifikovana kao izborna autokratija. Negde do 2014. godine bila je klasifikovana kao jedna ograničena liberalna demokratija, da bi pala jedan stepenik niže, a to je izborna autokratija. Niže od izborne autokratije je autokratija bez izbora. Kako ima jako malo zemalja kao što su Eritreja i Saudijska Arabija, to je činjenica koja je za mene stručno dokazana i od koje polazim. Autokratija se odlikuje ličnom vlašću i sve što se proizvodi u okviru lične vlasti, uključujući i pravni i pravosudni sistem, nosi obeležje te vlasti, obeležje neslobode, bilo u pogledu formulisanja određenih normativnih akata, poput ustava i zakona, bilo u pogledu kršenja tih istih normativnih akata, što je kod nas veoma često na delu. Druga grupa činjenica je malo više upitna od ove prve, a to je pitanje iskrenosti, namere ovako uobličene vlasti kakva je danas, da se uopšte pridruži Evropskoj uniji. Evropska unija podrazumeva određena ograničenja za vlasti. To se može videti na primeru odnosa EU prema Poljskoj i Mađarskoj, koje su njene članice i u kojima je takođe demokratija veoma bitno ugrožena. Mađarska i Poljska još nisu svrstane u te izborne autokratije, ali se nalaze na korak od toga. Mogli ste da primetite da je pristup određenim fondovima za Poljsku i Mađarsku ograničen i uslovljen je napuštanjem određenih autokratskih elemenata. Za mene je zaista veliko pitanje postalo i to koliko je iskrena namera vlasti u Srbiji – mislim pre svega na Aleksandra Vučića, na njegovu stranku, pa i na predsednicu vlade, da se zaista prihvate oni standardi bez kojih nema ulaska u EU. Kada se te dve grupe činjenica uzmu u obzir, cela stvar izgleda prilično obeshrabrujuće. Činjenica da nije otvoreno nijedno poglavlje odista nije iznenađenje ako se ima u vidu ne samo ovogodišnji izveštaj Evropske komisije, nego i prošlogodišnji. Zapravo, u tim centralnim područjima koja obuhvataju poglavlja 23 i 24, vladavinu prava, pravosuđe, uključujući tu i tužilaštvo, zaštitu ljudskih prava, konstatovano je da nije učinjen nijedan korak napred. Razlozi, kako ih objašnjava Evropska komisija, zbog kojih nije učinjen ni jedan korak napred su različiti. Kada su u pitanju ljudska prava, tamo se smatra da je normativni okvir za ljudska prava, naročito pod uticajem Evropskog suda za ljudska prava, relativno dobar, međutim da se on uopšte ne primenjuje.

INTERVJU SA VESNOM RAKIĆ VODINELIĆ  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Kažete da se pitate da li ima iskrene namere vlasti. Ako uzmemo u obzir stanje u parlamentu, nasilan govor usmeren ka opoziciji, umetnicima, novinarima, da li bi odgovor na to vaše pitanje bio pozitivan u smislu iskrene želje da se priključimo EU, iako je i juče predsednik ponovio da je naš strateški cilj EU?

Ne bih rekla da imaju iskrenu nameru. Ja bih to smestila u kontekst histrionike – Aleksandar Vučić i Ana Brnabić na verbalnom nivou, koji je okrenut prema EU i tim najmoćnijim zemljama Evropske unije, snažno na rečima podržavaju pristupanje Srbije EU, a sa druge strane te predstave pojavljuje se parlament, u kome se dozvoljava nasilni govor. Rekla bih da to nije samo govor mržnje, nego govor sa otvorenom mržnjom, da bi se možda predstavilo Evropskoj uniji kako je, eto, vrh naše države veoma napredan, okrenut prema evropskim vrednostima i evropskim standardima, ali zato ima da vodi i unutrašnju bitku sa svojim parlamentom. Čini mi se da je na taj način došlo do podela rola. Sem toga, vrlo je bitno ko su akteri tog nasilnog govora. Uzeću jedan primer. Ne možete očekivati, na osnovu prethodne političke istorije Aleksandra Martinovića, da on zaista bude iskreno okrenut prema EU. Njegov posao u parlamentu jeste da sipa mržnju i da na neki način diriguje sipanjem mržnje, u čemu se ističu, i to na jedan neverovatno neznalački način, neki mladi članovi SNS-a.

Pa pitanje je, imajući u vidu političku prošlost i vrha te stranke i ostatka stranke, šta zapravo zagovaraju.

Ima u toj stranci i nekih koji prethodno nisu bili članovi SRS. Ministarka energetike to nije bila, i može se videti kakav odnos ta tvrda radikalska struja ima prema njoj. To se vidi i na primeru poslanika Vladimira Đukanovića, koji je inicirao različite stvari protiv ove ministarke u raznim tabloidima. Sasvim sigurno je da kod njih postoje različite struje i strujice objedinjene u ličnosti njihovog neprikosnovenog šefa koji je predsednik Republike. Utisak je da je njegova uloga da raspodeli uloge, povlači konce, daje šlagvort i uopšte diriguje tom predstavom. Verujem da je to jedno silno gubljenje vremena da bi se ta predstava nekako održala koherentnom i da je zapravo veliki deo njegovog vremena apsorbovan upravo u tome. I dodatno mi se čini da je to totalno društveno neopravdano i da mi zapravo tapkamo između te dve krajnosti – jedna je deklarativno izjašnjavanje u prilog vrednosti EU, demokratije i vladavine prava, a druga je održavanje autokratije na delu u svakodnevnom životu.

Ali onda te dve krajnosti drže društvo inhibiranim?

To je vrlo veliki problem u Srbiji, problem koji prevazilazi moja znanja da ga objasnim. Ja mogu tu samo da kažem kakvi su moji utisci, kao građanke ove države. Mislim da je društvo u Srbiji strahovito izmoždeno i zamoreno tom igrom, koja se odvija pred očima celog društva. To građane veoma zbunjuje i sada je došla još i ova pandemija koja je ogolila elementarnu neorganizovanost našeg društva. Govoreći sa pravničkog stanovišta, imamo Zakon o zaštiti od zaraznih bolesti koji se u jednom delu uopšte ne primenjuje, a taj deo se odnosi na organ koji upravlja epidemiološkim procesima. Ne postoji Republička komisija za zarazne bolesti, nego imamo Krizni štab, koji je jedan dvoglavi entitet, u kome jedan deo čine lekari, a drugi političari. Sada, ti lekari ostavljaju utisak nemoći pred političarima, ili nastoje da ostave utisak nemoći. Sa druge strane, onaj kazneni deo Zakona o zaštiti od zaraznih bolesti, odredbe koje se tiču kućne izolacije, koje se tiču karantina, navodno se zagovaraju i primenjuju. Da li se primenjuju i ko je stavljen odlukom nekakvog lekara u karantin, kućnu izolaciju, o tome nema mnogo podataka. Uzgred, pročitala sam da mnogim ljudima kojima je određena izolacija, dostavljanje takvih nekih odluka kasni po nekoliko dana ili po nekoliko nedelja. Na tom primeru se samo pokazuje koliko je stvar ogoljena.

Govoreći o vladavini prava, koja je ključna primedba EU instanci, u kontekstu odluke da se ne otvori ni jedno poglavlje – pre par dana je Vlada Srbije saopštila kako je poslala u proceduru amandmane na Ustav u delu koji se odnosi na pravosuđe. Da li vas je to iznenadilo, imajući u vidu da je pre dve godine protiv tih amandmana digla glas skoro sva stručna javnost?

Cela stvar je počela potpuno pogrešno. Negde 2017. godine posao oko pripreme amandmana navodno je preuzelo na sebe Ministarstvo pravde, što na neki način izgleda i prirodno. U međuvremenu, od kraja 2017. do kraja 2018. godine pojavile su se četiri verzije amandmana na Ustav Srbije koji se tiču pravosuđa i koji se odnose na sudije, tužioce, Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaca, Vrhovni sud Srbije, a u najnovijoj verziji pojavili su se po prvi put i amandmani koji se tiču načina izbora sudija Ustavnog suda Srbije, čega u ranijim nacrtima nije bilo. Prvo što mogu da kažem jeste da nije baš tako lako doći do poslednje verzije tih amandmana – ima ih na sajtu Ministarstva pravde, ali morate jako dugo da tragate za tekstom. Drugo što takođe treba reći jeste da je Venecijanska komisija bila dosta aktivna prilikom uobličavanja ovih amandmana i nekoliko puta je davala ozbiljne primedbe i neke važne sugestije, tako da je ova poslednja verzija koja stoji na sajtu Ministarstva pravde sačinjena uz sugestije i primedbe Venecijanske komisije, ali nisu sve sugestije i primedbe prihvaćene. Smatrala sam, i onda a i sada, da ovi amandmani predstavljaju korak unazad u odnosu na naše sadašnje ustavno stanje.

Dragana Boljević je rekla da je, imajući u vidu stanje u pravosuđu danas i ponuđena rešenja, čak bolje da ostane ovakvo stanje?

To je mišljenje rašireno, pogotovu među sudijama, i mislim da su oni u pravu. Međutim, ne verujem da će ostati ovakvo stanje. Prvo je 2013. godine doneta strategija reforme pravosuđa – u vreme kada je SNS bila u većini u parlamentu, u vreme kada se doduše nisu ispoljili svi autoritarni elementi vlasti kakvi se ispoljavaju posle 2014, 2015. godine. U tom dokumentu, koji je posle bio propraćen akcionim planom, bile su prihvaćene neke veoma važne ideje i neke preporuke Venecijanske komisije – na primer, da treba ograničiti, ako ne i sasvim isključiti, uticaj parlamenta kao nosioca političke vlasti na formiranje tih tela koja trebaju da čuvaju nezavisna sudstva i tužilaštva, a to su Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, da predsednike sudova ne treba da bira parlament, jer su predsednici sudova identifikovani kao prenosioci, transmiteri pravnih naređenja i naloga izvršne vlasti pred sudije i sudove. Naravno, ta strategija je bila srednjeročna i važila je do 2018. godine, a pripreme nisu bile ozbiljno počele do pred sam njen kraj. Kada se pojavila prva verzija ustavnih amandmana, ona je naravno izazvala dosta burnu reakciju profesionalne javnosti – uglavnom sudija, ali i profesora prava, stručnjaka u nekim nevladinim organizacijama – i onda je počela neka vrsta fingiranja javne debate, koja je služila da se promoviše jedan koncept amandmana, a da se svi drugi ili ne debatuju ili da se tako dele okolo packe onima koji su se protivili. I onda se mimo očiju javnosti ti dokumenti menjaju pod uticajem nekih primedbi Venecijanske komisije, da bismo došli do ove četvrte verzije. Zašto ja smatram da je ova četvrta verzija, pod uslovom da ona bude podneta parlamentu kao akt o promeni Ustava, lošija od sadašnjih rešenja? Pre svega, po sadašnjim rešenjima, u tim glavnim telima koja treba da čuvaju nezavisnost i samostalnost – Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca – broj sudija je veći od broja onih koji su tu po sili zakona i neparan je broj članova tih tela, što je vrlo važno da bi se obezbedila većina za donošenje najvažnijih odluka. Isto je tako i u DVT, po sadašnjem rešenju. Drugo, kada je reč o kriterijumima za izbor istaknutih pravnih stručnjaka u ta dva tela, ostalo je samo duže bavljenje pravnom strukom, što samo po sebi ne mora da znači ništa, i to da uživaju lični ugled. Ja bih rekla da treba da uživaju javni ugled, a ne lični. Prema važećim rešenjima, neke od članova VSS i DVT bira parlament, neki na kraju idu u parlament ali ih predlažu tačno određena strukovna tela, a prema novim rešenjima sve završava u rukama parlamenta. Na primer, predstavnika advokature u VSS i DVT predlagala je Advokatska komora i takav predlog je parlament mogao da odbije ili pak samo da ga usvoji. Dakle, predlog je morao da potiče, na neki način, iz profesije. To je isto važilo za istaknute pravne stručnjake, gde je dekan najstarijeg pravnog fakulteta u zemlji, a to je Pravni fakultet u Beogradu, sazivao dekane ostalih fakulteta koji su tajnim glasanjem određivali kandidata. Opet, Skupština je mogla ili da odbije tog kandidata ili da ga prihvati, ali nije mogla da ga imenuje. Sada je ta procedura imenovanja istaknutih pravnih stručnjaka potpuno neizvesna, sem da se u celosti nalazi u rukama parlamenta, što je bila jedna od ideja strategije koju treba izbeći – da postoji veliki uticaj parlamenta na donošenje odluka. Drugo što je loše – VSS i DVT su učinjena nestabilnim telima zato što je predviđeno da imaju paran broj članova, deset. Za donošenje odluke je potrebna većina od 6 članova, a moguće je da će profesija doći nekad u sukob sa shvatanjem istaknutih pravnih stručnjaka, u kom slučaju se ostavlja vreme od šezdeset dana za donošenje odluke, a ako se ona ne donese, onda se ova tela raspuštaju.

Ali, imate li ideju zašto se ponovo predlaže isto ono protiv čega su struka i stručna javnost već bili?

Ovaj način je dobar za puštanje magle. Standardi Saveta Evrope su da broj sudija i tužilaca mora biti najmanje jednak polovini članova ovih tela. Formalno, taj uslov je ispunjen. Sa druge strane, ako je veći broj sudija onda vlast ne može da diktira pravila igre, jer na kraju profesija, bez obzira na različita politička gledišta, istoriju pojedinih sudija, nadvlada i omogući donošenje odluka na osnovu interesa sudijske profesije. E, to nije dovoljno, nego je ipak potrebno uspostaviti političku kontrolu, a ona se uspostavlja indirektno, kroz nestabilnost tih tela. Hoću da kažem da autoritarni manir nije mogao da bude zaobiđen ni ovde. Da li je to jače od aktera ili je to prosto strategija, to je nešto što ja ne mogu da kažem. Verujem da je to pre strategija koja se polako gradila u toj debati i u reakciji na primedbe Venecijanske komisije.

Početkom ove nedelje su održani izbori za VSS i izgleda da sudije na tim izborima nisu odgovorile želji vlasti da prođu određeni poželjni kandidati, dok se u slučaju izbora za DVT, koji su održani u novembru, desilo upravo to da su tužioci podlegli pritscima i glasali za „provladine” kandidate.

To je potpuno jasno. Ono što možda javnost ne zna je da se pristupilo izboru novog sastava VSS i DVT po starim pravilima. Po važećem Ustavu i važećim zakonima. Zašto? Broj sudija, po ovim pravilima i broj zamenika tužilaca, preovlađuje, ali sada je došlo do novog sastava, pre svega u tom tužilačkom telu. Neka praksa je do sada pokazivala da ustavni zakon za sprovođenje, u ovom slučaju amandmana, ostavlja postojećim telima da završe posao i da otpočnu i neku pripremu zakona koji bi pratili ove ustavne promene, a da se eventualno i bave personalnim pitanjima. Zato je bilo važno da se lobira koliko god je bilo moguće na izborima, i to biranje je uspelo tamo gde je ovoj vlasti najvažnije, a to je DVT.

Zašto su im važniji tužioci od sudija?

Zato što je u ovoj zemlji, iako postupci u toj oblasti obuhvataju svega 15 odsto, daleko važnije krivično pravosuđe, nego što su ostale grane. Mi imamo specijalizovana i tužilaštva i odeljenja odgovarajućih sudova koja se bave organizovanim kriminalom i ratnim zločinima i potrebno je imati tužioce, kako republičkog javnog tužioca – koji ima veliku moć ali je u konkretnom slučaju uopšte javno ne demonstrira – tako i imati podjarmljeno telo koje treba da se svojim rukama stara o samostalnosti tužilaca i njihovih zamenika. Tužioci su ti koji odlučuju hoće li inicirati, podizati optužnice, sprovoditi predistražne ili istražne radnje radi razjašnjavanja kako starih, tako i novih slučajeva korupcije i organizovanog kriminala, koji se sada javlja u vreme ove vlasti, i to izvršna vlast očigledno hoće da drži u rukama i da tu ima što je moguće veću kontrolu.

Izbori za DVT su protekli pod pritiscima, i o tome je Udruženje tužilaca javno govorilo. Sudeći makar po rezultatima izbora za VSS i DVT, sudije su pokazale veću hrabrost i integritet od tužilaca. Zar ne?

Imam taj utisak, ali zapravo nemam objašnjenje. Ne znam da li je lobiranje koje je vršio pre svega državni sekretar, koji je svojevremeno predložio da sudije postavlja Predsednik Republike, uspelo ili je možda taj pritisak bio manji kada su bile u pitanju sudije jer im je bilo važno da, kada je reč o krivičnom pravosuđu, drže tužilaštvo pod kontrolom, jer onda mnoge stvari ne dolaze do suda. To bi bilo racionalno. Da li postoji neki drugi iracionalni razlog, možemo samo da nagađamo.

Kada je reč o ustavnim amandmanima, nije u potpunosti jasno šta se desilo u vladi – da li ih je vratila u proceduru, da li je usvojila predlog, ko je ovlašćeni predlagač…

Vlada nije mogla da ih usvoji, makar ih i usvojila. Procedura za promenu Ustava je sledeća – prvo predlog treba da potekne od ovlašćenog predlagača, a ovlašćeni predlagač nije samo Vlada, uz Vladu je tu još 150.000 građana, tu je Predsednik Republike i tu su Odbor za pravosuđe Skupštine i jedna trećina poslanika. Oni mogu da pokrenu proceduru. U ovom konkretnom slučaju, kao i u prethodnom, iz 2018. godine, postupak za promenu Ustava je pokrenula Vlada. Taj predlog ne sadrži u sebi nikakve amandmane, nego samo izražava volju da se, radi ispunjenja strategije, reforme pravosuđa, pristupi promeni Ustava, donošenjem amandmana koji važe za ovu oblast.

Upravo je tu došlo do zabune, jer se u javnosti objavljuje da je amandmane usvojila Vlada i poslala ih u Skupštinu Srbije.

To Vlada ne može da uradi, zato što prvo treba da se glasa o tom predlogu, da se uopšte pristupi promeni Ustava, i za to se u parlamentu mora postići dvotrećinska većina, što s obzirom na jednoumnost ovog parlamenta uopšte neće biti nikakav problem. Kada se donese odluka o tome da se pristupi promeni Ustava, onda treba da se donese odluka da se izradi ili podnese određeni predlog. Po članu 53. Zakona o Narodnoj skupštini, Narodnoj skupštini, a ne Vladi, pripada nadležnost za izradu tih akata o promeni Ustava. To je potpuno jasno, to se vidi iz Zakona. Vlada je, moguće, prihvatila neku verziju amandmana – ne znamo da li je to četvrta ili neka od ranijih verzija – i uputila ih Skupštini. Sada dolazi histrionički deo na red, a to znači da će navodno Skupština, sasvim verovatno preko Odbora za pravosuđe, da se bavi tim amandmanima, a mi uopšte nećemo znati koja verzija je u pitanju. Verovatno će tu opet biti nekih kontakata sa Venecijanskom komisijom, ali to se nekako uvek sazna, pa se nadam da će pre svega Društvo sudija i Udruženje tužilaca doći do neke verzije koja je aktuelna. Po Ustavu ne treba spajati akt kojim se odlučuje o promeni Ustava i akt kojim se izglasava promena Ustava. Pošto se radi o promeni uređenja vlasti – jer sudska vlast je državna vlast, kao i sve ostale, premda se u očima javnosti i u očima onih koji vode ovu zemlju, odnosno onog koji vodi zemlju, uopšte ne pojavljuje kao takva, mora da se ide na referendum, koji po Ustavu ne mora da ispunjava uslove koji moraju da ispunjavaju drugi referendumi. Promena je izglasana ako se na referendumu pozitivno o toj promeni izjasni većina onih koji su na referendum izašli. Ustavom nije propisan nikakav minimum, niti se pominje minimum građana koji moraju da izađu na referendum da bi on uspeo. To je ono što predstavlja problem i imam utisak da oni o referendumu nisu ni razmišljali, niti kako će se izvesti referendum u uslovima pandemije, što je takođe posebno pitanje.

Da li imate utisak da im se žuri da završe ove promene Ustava ili ne, imajući u vidu da se reforma pravosuđa odugovlači godinama unazad?

Vrlo mi je teško da formiram svoj utisak, zato što ne znam mnogo o glavnim akterima. Sada je pitanje kakav zadatak u toj novoj Vladi ima ministarka pravde, o kojoj ja ne znam apsolutno ništa osim da je došla iz BIA i ako hoćemo da pravimo nekakve varijante i teorije, možda je došla baš zato da bi ovi amandmani ugledali svetlost dana i na taj način se ispunili formalni zahtevi Evrope, a na drugoj strani se ipak obezbedila kontrola bar tužilačkog dela od strane izvršne vlasti. Ono što je za mene tu veoma važno pitanje jeste pitanje javnosti celog tog procesa. Videli smo kako je naprečac donesen Ustav 2006. godine i zaista će biti eklatantan dokaz autoritarizma ako amandmani koji, eto, formalno treba da proisteknu iz Skupštine ne budu stavljeni na javnu debatu, ako ne samo stručna, nego i opšta javnost ne bude imala prilike da se uveri o čemu se zapravo glasa u Skupštini. To je minimum demokratije, minimum nekog demokratskog prostora koji se mora osvojiti, čak i u autoritarnoj državi kakva je Srbija. Radi se ipak o Ustavu, mora da postoji nekakva konstitucionalna energija među građanstvom, moramo biti svesni šta ta promena znači, moramo naučiti nekako šta je to vladavina prava i zašto je ona toliko važna. Kada čujem da se „vladavina prava ne maže na hleb”, meni se digne kosa na glavi, jer Ustav se maže na hleb. Ako se primenjuje kako valja, svi ćemo imati nešto od tog Ustava. Ali pošto se meni čini da je naša javnost, sasvim opravdano, jedna potpuno izmoždena javnost, pre sam sklona tome da verujem da će, i ako se organizuje nekakva debata, ona biti čisto formalna, veoma zatvorena, otrovana političkim nasilnim govorom i da će na kraju završiti onako kako pre svega izvršna vlast ovde hoće, zato što je parlament bespogovorno sluša.

Naslovna fotografija: FoNet/Aleksandar Levajković