Reč u politici

Raspisivanje parlamentarnih, pokrajinskih, lokalnih, možda, i predsedničkih) izbora za 6. maj ove godine građane Srbije nanovo suočava sa starom šaljivom, a mudrom i skoro sasvim tačnom izrekom, po kojoj se najmanje istine može čuti pred izbore, u toku rata i posle lova. Sa izrekom, koja se u javnom životu Srbije uvek iznova pokazuje neporecivom i svevremenom.

Činjenica da će „Đurđevdanski“ izbori biti održani za šest nedelja zato pruža priliku da se reč u politici Srbije oslušne, analizira, proceni, upamti (ili zaboravi), ne bismo li, kao političko slušalaštvo i (važnije) birači, iz pleve prosutih reči odabrali one „prave“ – reči koje nam znače, kojima verujemo, u čije ostvarenje se uzdamo.

Pred nama je zanimljiv, ali i kompleksan i težak zadatak. Empirija „prošlog“ i „iskustvenog“ uči nas da smo, kad je u pitanju politički (anti)govor u Srbiji, najčešće bili prevareni (možda, gluvi) slušaoci (i glasači), što znači da se sa rečima prosutim u političkim kampanjama ili nismo suočavali na pravi način ili je vreme žive reči kao bitnog činioca uspeha u politici već prilično iza nas.
Šta je „danas“, posebno danas – četrdeset i nešto dana pred „istorijske“ izbore u Srbiji 2012. godine, reč u politici, a šta je politička reč u Srbiji? Kolika je njena moć ili nemoć? Ima li ona svoju suštinu i težinu ili se na koncu svog svetlog istorijskog hoda pretvorila u glasovni „ram bez slike“? Koje su njene posledice? Ko su oni koji daju sebi za pravo da nam dociraju, držeći nam ne godinama, već decenijama političku „banku“? Ko smo mi koji ne godinama, već decenijama slušamo ista „slova“ ili praznoslovlja? Šta je uzrok „kratkom spoju“ između onoga što govornik misli (ili ne misli) da kaže i onoga što mi čujemo (ili prečujemo)? Na ta pitanja pokušaćemo da ponudimo razložne odgovore. Ne znači da ćemo uspeti. Reč u politici i slušaoci su igrači u igri „Žandarm – lopov“ – političke reči su u pogledu neuhvatljivosti uvek pola koraka ispred onih kojima su upućene. Ipak, pokušaćemo.

„Sveto trojstvo političkog govorništva“ i četvrti ugaoni kamen

U našoj nameri valja ukratko poći od nekih teorijskih predznanja. Sveto trojstvo političkog govorništva su govornik, govor i auditorijum.

Politički govornik daje dah života govoru. Osnovne ideje govora moraju biti savršeno jasne pre svih njemu samom. On rečju materijalizuje političke ideje i približava ih slušaocu. Njegov glas je spona između političkog predloga i odluke. Ima zadatak da sopstveno stanovište, sopstvene ideje, političke korake (stanovište, ideje, korake partije koju predstavlja) učini realnim i ostvarivim, za slušaoce korisnim i da ih nametne auditorijumu, a da protivničke političke „razloge“ pobije kao beskorisne, štetne, nerealne i neostvarive. Odličnog političkog govornika, kaže Karl Fridrih, krasi „sposobnost da se predvide problemi koji nisu opšte prepoznati, da ih se iznese na jasan način i da se dramatizuje njihova hitnost… uz sposobnost da se šire emocije.“ Da bi ispunio tu svoju govorničku ulogu, on mora da ispuni određene govorničke uslove.

Spoljni uslovi su glas, govorničko držanje i sugestivnost. Unutrašnji su razboritost, obrazovanost i ošta informisanost, odlično poznavanje jezika na kojem se govori, govornička etika, uverenost, samouverenost, moć samokontrole, određena vrsta harizme, govornička odmerenost. Nema dobrog govornika bez zadovoljenja navedenih uslova. Ali to pravilo trpi izuzetke. Nedostatak glasa ili govorničkog stasa, ne moraju nužno da budu hendikep ako govornik ima npr. sugestivnost.

Razboritost se odlikuje pravilnim izborom teme, ali to je i moć predviđanja kad valja prekinuti jedan govor, odnosno kad valja ćutati.
Uslov odličnog poznavanja jezika na kojem se govori za kvalitet govora je neupitan. Bogatstvo misli koje poseduje govornik mora biti praćeno još većim bogatstvom reči. Čuveni jezički terapeut, Lajonel Log, učitelj govora engleskog kralja Džordža VI, tvrdi da je „baviti se govorništvom bez odličnog znanja maternjeg jezika znak velike nepristojnosti“. Ovome treba dodati i da je baviti se govorništvom bez solidnog opšteg obrazovanja takođe znak nepristojnosti.

Govornička etika je pošten odnos govornika prema sopstvenim rečima. Ona traži promišljanje da li nekim rečima treba „opterećivati“ javnost. Ako su reči izgovorene, onda ih govornik mora štititi, treba da je spreman da ih delima odbrani i osnaži. Vrhunac etičnosti govornika je zaštita dostojanstva slušalaca (i drugih ljudi) od sopstvenih reči.

Dobar politički govornik je, uprkos činjenici da u politici nikad ništa nije „crno-belo“ i da se nekad nužno mora nešto važno prećutati, a nešto nepotrebno reći, prinuđen da poštuje etičku komponentu govora. „Tri su, dakle, razloga koji utiču da govornici budu uverljivi, jer baš toliko ima stvari zbog kojih, bez dokazivanja, nekome verujemo. To su: razboritost, vrlina (čestitost) i dobrohotnost; govornici, pak, greše u onome što govore ili savetuju bilo zbog nedostatka sva tri ili jednog od navedenih razloga“, kaže Aristotel.

Posebni uslovi koje mora da ispuni uspešan govornik su politička doslednost (ili iznošenje „dobrog“ razloga političke nedoslednosti), kao i otvorenost za „naloge“ publike (za reakciju i primedbe na sopstveni govor). Nema dobrog političkog govornika koji ne ume ili nema strpljenja da čuje argument suprotne strane. Takođe, stečena „socijalno važna funkcija“, kao poseban uslov, opredeljuje i sadržinu i način govora. Razlike među političkim govornicima opredeljuje njihov položaj na političkoj sceni u državi. „Šta možemo da kažemo o govorima političara, državnika i diplomata kao istorijskom izvoru? Kao prvo, njihov sadržaj zavisi od toga koju poziciju govornik drži na lestvici društvene ili stranačke moći i kako osmišljava program“, tvrdi istoričar Đorđe Stanković.

Politički govor je sredstvo uticaja političara na slušaoce da se podrži ili odbaci određena politička ideja ili konkretan politički potez radi ostvarenja određenog političkog cilja. Čine ga dva nerazdvojna elementa – misao (politička ideja i politička namera) – ustvari, sadržina govora, i reč (način izlaganja političke ideje), odnosno forma govora.

Predmet političkog govora je neka politička ideja ili konkretni politički potez, na koje govornik ukazuje auditorujumu radi ostvarenja konkretnog (određenog, jasnog) političkog cilja. Aristotel u svojoj čuvenoj Retorici definiše pet konsultativnih tačaka oko kojih je moguće formirati jedan politički govor. To su: a) prihodi i rashodi; b) rat i mir; v) odbrana zemlje; g) uvoz i izvoz proizvoda; d) zakonodavstvo. To određenje predmeta je i danas aktuelno, uz određene korekcije. Nije pogrešno spojiti konsultativnu tačku koja govori o ratu i miru s onom koja se tiče odbrane zemlje, kao i onu, koja se tiče budžeta (prihodi i rashodi), sa tačkom koja kao predmet uzima ekonomiju (uvoz i izvoz proizvoda). S druge strane, nove konsultativne tačke su i ljudska prava i slobode, te pitanje međunarodnih udruživanja. Dakle, danas konsultativne tačke političkog govora mogu biti a) budžet i ekonomija države, b) odbrana zemlje; v) zakonodavstvo; g) ljudske slobode i prava, i d) spoljna politika i regionalne i međunarodne integracije. Oko ovih konsultativnih tačaka političkog govora u Srbiji vodiće se verbalni rat između političkih govora govorničkih predstavnika raznih političkih opcija pred dolazeće izbore.

Sledimo li Aristotela u poimanju predmeta političkog govora ili Nušića, koji kaže: „političkim besedama je uvek predmet interes i dobro države i naroda“, što ne mora uvek da odgovara i često ne odgovara istini, otkrivamo samo javni predmet jednog političkog govora – plediranje za ostvarenje političkog cilja zaštite dobra i interesa naroda i države (pozitivni saldo budžeta, suficit u spoljnoj trgovini, bezbednost zemlje, efikasno zakonodavstvo, zaštita ljudskih sloboda i prava, efikasna spoljna politika), koji često ne mora da bude i stvarni predmet političkog govora. Takav javni predmet političkog govora je počesto fingiran i fiktivan. Prikriveni predmet političkog govora je, međutim, ostvarenje ili zaštita interesa jedne političke grupe, jedne oligarhije ili pojedinca, odnosno osvajanje ili očuvanje političke vlasti ili uticaja. To je najčešće i stvarni predmet govora. Najbolje je kad su javni i prikriveni predmet političkog govora saglasni jedan s drugim, tj. kad se interesi političke grupe (po pravilu dominantne) u potpunosti ili u najvećoj meri poklapaju sa interesima naroda, dobro je kad oni nisu u suprotnosti, ali je problem ako su direktno konfrontirani (što se ne tako retko u političkoj istoriji mnogih država događalo). Kad su javni i prikriveni predmet u suprotnosti jedan s drugim, prvi služi samo za dovođenje auditorijuma u političku zabludu radi nagovaranja slušalaštva da podrži ostvarenje političkih ciljeva govornika i navođenje na donošenje političkih odluka koji su veoma često suprotstavljene interesima samog auditorijuma. Pri suprotstavljenosti javnog i prikrivenog predmeta političkog govora najveća žrtva je istina, a potom i auditorijum koji ne ume da uoči sukob dva cilja i koji na kraju uvek skupo plati svoju povodljivost. Suprotstavljenost prikrivenog (stvarnog) i javnog (fingiranog) predmeta političkog govora, uz govorničku veštinu ubeđivanja, čest je uzrok donošenja pogrešnih, često veoma štetnih političkih odluka.

Govor je kombinacija političkih poruka i dokaza kojim se potkrepljuju ponuđene političke poruke. Poruke koje govornik nudi nisu samo one koje imaju za cilj da ubede auditorijum u nepogrešivost političke opcije kojoj on sâm pripada, nego (često, još više) i one koje ubeđuju slušaoce u pogrešnu politiku protivničke opcije. Dokazi se izvode po opštim pravilima dokazivanja u govorništvu, ali i putem tzv. „dokaza političkog govorništva“, koji često nemaju veliko uporište u racionalnim argumentima, nego ishode iz emocionalne veze govornika i slušalaštva. Na kombinaciju poruka i dokaza dodaje se i govornička ornamentika, čiji tip zavisi od političke opcije govornika, vrste auditorijuma, značaja teme, okolnosti u kojima se govori… „Celokupni politički diskurs se u osnovi svodi na dve osnovne komponente – dokazivanje i pobijanje pomoću svih mogućih argumenata. Cilj je jedan – pridobijanje sledbenika. Politički govor se često više obraća emocijama, nego racionalnom mišljenju auditorijuma“, tvrdi profesor Sima Avramović u knjizi Rhetorike techne – veština besedništva i javni nastup, ističući kao omiljene argumente dokazivanja u politici argument prozivanja protivnika, argument sile, argument autoriteta, argument iz verovatnog, argument koji se oslanja na neznanje, argument „nepogrešivosti naroda“, argument poluistine, argument lažne dileme, zamenu teza itd.

Tehnički, uspešno organizovanje političkog govora podrazumeva obavezu govornika da svoj govor organizuje i izgovori tako da mu ne bude „svaka ka’ u Njegoša“. Najbolje je da u osnovi govora bude jedna politička ideja, može se tolerisati da budu razvijene dve ideje, izuzetno i veoma retko tri. Sve preko toga opterećuje govor a još i više auditorijum. Ko od političara veruje da mu je svaka misao Volterova (a takvih je u Srbiji priličan broj) tvori govorničku papazjaniju, koju sluh i um slušalaca teško vari. Na političare se još više nego na sveštenike mogu primeniti reči patrijarha Pavla: „Postoji princip i za nas sveštenike da u besedi razvijemo najviše tri ideje. Jer, ako budemo razvijali četiri, ljudi će upamtiti dve. Ako budemo razvijali pet ideja, oni će zapamtiti jednu. Ako ih bude još više, neće zapamtiti ni jednu. Kada se čovek zamori, pažnja opada i mora se sa tim računati. To vam je kao kada čovek pretera u jedenju. Biće mu suprotno od onoga što mu treba…“

Auditorijum smo mi! Uspeh govora zahteva dvosmeran odnos između onoga ko govori onoga ko sluša. Svako ko želi da govori (osim ako ne priča sâm sa sobom) mora imati kome svoje reči da uputi. Ciceron je u pravu kad kaže da je „govornik bez slušalaca kao frulaš bez frule“. Ali je govornik bez dobrog auditorijuma još više takav frulaš. A dobar auditorijum je pre svega obrazovan i kritički auditorijum. To političari u Srbiji ili ne znaju ili prenebregavaju.

Na posletku, za „ulazak u štos“ efektnog (smelo rečeno, uspešnog) političkog govorništva bitno je nikad ne smetnuti s uma da osim „svetog trojstva“ političkog govorništva, postoji i čvrst „četvrti ugaoni kamen“ – politička prilika. Prilika kao povod za politički govor je ona inicijalna kapisla koja je potrebna i dovoljna govorniku da svoj govor učini uspelim. Politički govor van prilike ne ostavlja na auditorijum nikakav trag (u tom smislu, veoma zanimljiva vrsta političkog govora u Srbiji je tzv. „slavsko-kafanski“ govor, o kome će u nekom od idućih nastavaka biti još reči).

Kako stojimo? – Govornička situacija u Srbiji pred Đurđevdan

Naši politički govornici će narednih dana (kao što su i uvek dosad činili) voditi svoje govorničke duele pred našim ušima i očima – hvaliće ili će kritikovati budžet i ekonomiju Srbije, zalagaće se (na različite načine) ili će biti protiv odbrane Kosova, polemisaće oko reforme pravosuđa, reklamiraće povrede ljudskih prava, braniće ili će napadati put ka članstvu u Evropskoj uniji. Biće to školski primer organizovanja govora po svim navedenim konsultativnim tačkama političkog govora. I jedino to će biti neupitno.
Sve ostalo, i govornik i govor i auditorijum i prilika, biće veoma diskutabilno. Zašto? Videćemo.