Reci da haljini

Pre četiri godine realizovan je zanimljiv dokumentarni film The First Monday in May koji prati godinu dana duge pripreme tematske izložbe China: Through the Looking Glass, krunisane čuvenim gala događajem u njujorškom Metropoliten muzeju. Istovremeno hvaljena zbog pokušaja da se distancira od zapadnih stereotipa vezanih za azijsku tradiciju i kulturu, ali i problematizovana zbog ponovne eksploatacije i egzotizacije istih, ova muzejska ekstravaganca imala je veliki odjek na drugačije tretiranje mode zajedno sa drugom i jednako revolucionarnom modnom izložbom Divlja lepota, posvećenom opusu Aleksandra Mekvina (obe nastaju zahvaljujući naporima kustosa instituta za kostim Metropoliten muzeja Endrjua Boltona). Neovisno o pikanterijama vezanim za raspored sedenja veoma važnih gostiju, raskošnim cvetnim aranžmanima i dominantnom pojavom stroge, ali i cinične urednice Voga i jedne od najuticajnijih žena u modi, Ane Vintur, jedno od glavnih pitanja koje je već potencirano u samom trejleru ticalo se višedecenijske debate može li moda ikada biti umetnost.

Iako je nesporna činjenica da je moda relevantan fenomen koji ukazuje na čitav splet kulturoloških, društvenih i političkih previranja kroz istoriju, isti je bio dugo vremena smatran nedostojnim umetničkih tokova koji se obrađuju i prikazuju u velikim muzejima. Koliko su sami modni dizajneri stvarali mimo nečega što bi se moglo označiti vizuelnom umetnošću govori i insistiranje Karla Lagerfilda da je moda primenjena umetnosti, kao i kratka ali intrigantna rečenica Nikada nisam sanjao da će moja odeća biti u muzeju, čuvenog francuskog modnog maga Žana Pola Gotjea u pomenutom dokumentarcu. Međutim, dizajnerski opus potonjeg se nije našao u muzejskim postavkama samo zbog tehničke inovativnosti i formalne dovitljivosti, već zbog daleko šireg kulturološkog konteksta u okviru kojeg je isti nastajao.

Jedna takva izložba nazvana jednostavno Ljubav je ljubav: radost venčanja za sve nedavno je otvorena u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Iako pompezno najavljena kao evropska premijera, ista je automatski izazvala lavinu negativnih komentara kako stručne, tako i šire javnosti. Takva reakcija jeste pre svega u vezi sa nezakonitim imenovanjem Viktora Kiša za vršioca dužnosti direktora MSUB, te s čitavim spletom neregularnosti i pojedinačnih skandala vezanih za mučan i nikada okončan konkurs za direktora te institucije koje smo pratili prethodnih meseci putem medija.

Naime, tekuća izložba jeste finale putujuće retrospektive Modni svet Žan Pol Gotjea: od trotoara do modne piste i sastoji se od trideset i osam venčanica koje je modni dizajner proizveo u periodu od 1990. do 2020. godine, od čega je samo osam premijerno prikazano u Beogradu. U izložbenom smislu Ljubav je ljubav ne nudi ni po čemu inovativan pristup, čak scenografskim rešenjima – platformama u obliku torti podilazi uvreženim stereotipima vezanim za ikonografiju venčanja uprkos performativnom elementu odnosno lutkama na čijim glavama se projektuju animacije pokretnih lica ženskih i muških manekena. Iako pojedini kostimi plene izuzetnom sofisticiranošću, uzbudljivim zanatskim rešenjima, te obiljem kemp referenci, sagledana kao celina izložba pre odiše monotonijom i ni trukom glamuroznosti svojstvenoj čak i prosečnom salonu venčanica. Tekstovi kustosa Tijeri–Maksim Loria obiluju opštim mestima, a senzibiltet onog ikoničnog Gotjea ovekovečenog fotografijom Pjera i Žila, dizajnom za Madoninu Blond Ambition turu, filmove Pedra Almodovara, Pitera Grinaveja i Luka Besona, gotovo da nije prisutan.

Komodifikacija

No, pre nego što se vratimo izložbi i mnogotstrukim razlozima zbog kojih je ona naišla na toliki odijum u našoj sredini, važno je pomenuti status svetskih muzeja i tendencije koje poslednjih godina oblikuju te institucije. Dakle, u opticaju je tzv. model komodifikovanog muzeja odnosno izlagačkog prostora sa jasno definisanom delatnošću koji uvrštava niz komercijalnih događaja, vođen isključivo profitom i diktatom tržišta. Primetno odsustvo fokusa na aktuelne probleme je najočiglednije s uzavrelom debatom vezanom za restituciju afričkih artefakata američkih i evropskih muzeja, pribavljenih tokom ere kolonijalizma, kao i aukcijsku prodaju umetničkih dela iz muzejskih kolekcija. U suštini nevoljna da promeni rasističke, neokolonijalne i druge diskriminatorne obrasce, većina muzeja jeste postala stožerima kako problematičnih ideoloških načela, tako i ekonomskih strategija. U tom smislu i izložbe mode su najčešće svedene na efemerne spektakle koji, nažalost, obiluju površnošću i ne kontekstualizuju ni na koji način modno stvaralaštvo iz pomenutih, ali pre svega klasnih perspektiva, što se ispostavlja veoma bitnim za razumevanje izložbe Ljubav je ljubav.

Dakle, u svetlu globalnih neoliberalnih tendencija i uprkos činjenici da se nalazi u daleko goroj situaciji nego drugi evoropski muzeji, MSUB apsolutno ne odudara svojim tržišnim strategijama, te očitim pokušajem uvođenja onoga šta je prepoznato kao kreativne industrije, čime se smatra i moda. U jednoj siromašnoj zemlji perifernog kapitalizma takva promena kursa (osetna od ponovnog otvaranja te institucije 2017. godine) jeste veoma nagla i u potpunom raskoraku sa suštinskim problemima koji muzej more decenijama. Otud je jedno od gorućih pitanja adresiranih iz struke, dakle, onog dela javnosti koji čine muzejski radnici, kustosi i istoričari umetnosti, da li je izložba Žan Pol Gotjea podesna za prostor MSUB–a, pa sa tim u vezi, da li baš ova institucija odudara od onih u kojima je izložba ranije postavljana.

Time dolazimo do specifičnog konteksta beogradskog muzeja što u celosti opravdava nezadovoljstvo struke aktuelnim stanjem. Dakle, Ljubav je ljubav je instalirana nauštrb druge i za muzej po mnogo čemu važnije izložbe Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993 – 2019, budući da je čitav peti nivo zauzela nova postavka. Podsetimo se da je reč o instituciji nastaloj u socijalističkom kontekstu, s jasnom agendom usmerenom na edukaciju šireg stanovištva (posebno radništva) koja je bila oštećena strahovitim udarcima višedecenijskih društvenih previranja pa je time i posve različita od većine muzeja u kojima je do sada gostovala Ljubav je ljubav. Fokus i oblast delovanja MSUB-a bila je (i ostala) muzealizacija jugoslovenske moderne umetnosti, s postepenim otvaranjem različitih programskih linija ka savremenom stvaralaštvu. Prema tome, teško da su predmet interesovanja muzeja ikada bile primenjene umetnosti čemu u prilog ide i postojanje drugog muzeja (Muzej primenjene umetnosti) koji se njima dosledno bavi.

Ideja jednakosti?

Međutim, jedno od glavnih uporišta onog dela javnosti koje smatra izložbu Gotjeovih venčanica važnom za lokalni kontekst jeste afirmacija rodne i seksualne ravnopravnosti. Budući da je Gotje eksplicitno koketirao sa rodnom fluidnošću, homoerotikom, kempom i drugim tradicionalno alternativnim telesno-emotivnim praksama i izrazima, ova se izložba konačno i svojim naslovom reklamirala kao poruka jednakosti i tolerancije, čemu u prilog ide i izjava v.d. direktora MSUB Viktora Kiša da je jasno je da je Gotje više od savremenog svetski poznatog modnog dizajnera – on je umetnik. Gotje nije brend, nego ideja jednakosti, ideja podrške, ideja raznolikosti i tolarancije, a ako iko treba da promoviše toleranciju u društvu to su umetnici. Umetnost je sveobuhvatna, slobodna, dozvoljava emocije, lično izražavanje, provokaciju i kritičko mišljenje.

Osim toga što podupire heteronormativne obrasce podrazumevajući da svako istopolno partnerstvo konačno teži tradicionalnom modelu skalpanja braka, ova izložba čini daleko problematičniji efekat potvrđujući lokalni stereotip o LGBTQ zajednici kao klasno privilegovanoj. Upravo to nas vraća do pomenute tenzije i pitanja kome se obraća ova izložba i koju tačno poruku šalje. S tim u vezi je važno istaći i da Ljubav je ljubav koincidira s razmatranjem regulacije pravnog statusa istopolnog partnerstva u državi koja ozbiljno kuburi s homofobijom i ostalim oblicima mržnje.

Iako prisutna kao globalni trend, pomenuta komodifikacija muzeja u situaciji globalne pandemije jeste usporena ili stopirana, te je zaista neverovatno da se u sveopštem društvenom metežu koji karakterišu učestali napadi na vizuelne (ali i druge) umetnike, diskutabilno delovanje Ministarstva kulture, jačanje desnice i sveopšta politička hipokrizija, takva strategija prilično nasilno upisuje u MSUB. Umesto da na nasleđu pomenutih edukativnih modela formira nove, uz pomoć kojih dopire do različitih slojeva stanovišta, te postane poprište dijaloga i emancipatorksih praksi kao vodeća kulturna institucija u zemlji, MSUB ide stazom bez povratka ovičenom lošom programskom politikom i instruiranjem sa više instance.

Uprkos vapajima devalviranih stručnjaka koji teže očuvanju primarnih postulata muzejske struke i jednog dela šire javnosti, ova izložba izdvojila se upravo zbog toga što figurira kao reprezent državne kulturne politike koja s jedne strane teži komercijalizaciji i spektaklu, a sa druge populističkim i pseudoistorijskim narativima. Stoga se Ljubav je ljubav može smatrati odrazom vremena u kome živimo, nekakvom bizarnom ušećerenom razglednicom idealnog života sretnih, kosmopolitski nastrojenih gej i strejt mladenaca, predstavnika nove društvene klase kojima pitanja od velikog društveno-političkog značaja i čitav splet etički problematičnih poveznica prosto nisu važna ili dovoljno zanimljiva.

(Autor je istoričar umetnosti)

Naslovna fotografija: Bojana Janjić/MSUB