Sagradi, familijo

Već smo imali iskustva da se skver Raše Popova dizajnira prepisivanjem parka Superkilen iz Kopenhagena, koji je imao veoma jasne smernice za dizajn i cilj da obezbedi prostore okupljanja osetljivim zajednicama u neposrednom okruženju. Naš plagijat Superkilena lišen je simbolike, smisla i procesa promišljanja do te mere da je pitanje da li su beogradski gradograditelji uopšte pogledali opis projekta danskog parka ili su samo nevešto kopirali njegov izgled.

Nova zamisao oblikovanja javnih prostora Beograda ovog puta oslanja se na znamenitost Barselone – Park Guelj arhitekte Antonija Gaudija. Svetski poznato arhitektonsko-urbanističko-pejzažno delo moglo bi repliku da nađe u Beogradu, u realizaciji ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova.

Park inspirisan katalonskim modernizmom i secesijom (stilovima starim više od sto godina) u 21. veku može zvučati pre kao nešto što bi se moglo naći u Las Vegasu ili Diznilendu, međutim, lepo je čuti da se u Beogradu neki park stvara, a ne pretvara u građevinsko zemljište. Iako lokacija i dalje nije obznanjena, moguće je zamisliti u kakvom prostoru bi Park Guelj mogao da nikne u Beogradu.

Po studiji javnih prostora koju je 2009. godine izradio Urbanistički zavod Beograda, prepoznato je sedam tipova parkova, pa se može analizirati na kakvim tipovima ili konkretnim prostorima može (ili nipošto ne bi trebalo) da se nađe struktura nalik na Park Guelj i kako bi ti prostori izgledali s kopijom Gaudijeve arhitekture.

Tip 1: Pravougaoni parkovi u blizini javnih objekata, koji su sa najmanje tri strane okruženi ulicama

Neki od primera ovog tipa parkova u Beogradu su Studentski park, Pionirski park i Manjež. Sva tri parka u centru grada imaju strateški značajne pozicije i moraju biti u potpunosti uređeni i održavani zbog visoke frekventnosti njihovog korišćenja. Pionirski park je nedavno rekonstruisan, pa se može pretpostaviti da u njemu u skorije vreme neće biti većih izmena.

Bojazan da bi Studentski park mogao da promeni izgled mogla bi da se veže za najavu izgradnje podzemne garaže ispod njega, usled čega postoji mogućnost da se intervencije vrše i na površini parka koji je uređen potpuno planski i ima specifično arhitektonsko oblikovanje, pa bi intervencije mogle da obuhvataju eventualno zamenu klupa i drugog urbanog mobilijara. Spomenici kulture, čija zaštita je u nadležnosti Zavoda za zaštitu spomenika, umnogome čuvaju Studentski park od agresivnih intervencija. I regulativni okvir nalaže da na lokacijama koje su ujedno i arheološki lokaliteti (što Studentski park jeste) investitor, u ovom slučaju Grad Beograd, snosi troškove analize i konzervacije nalazišta, što je skupa investicija koja može trajati godinama.

Lokacija parka Manjež uz Nemanjinu ulicu sugeriše da bi park, zbog dodatne pešačke aktivacije ulice koja se spušta ka spomeniku Stefanu Nemanji, mogao da dobije reprezentativniju ulogu. Iako je u potpunosti uređen i održavan, postoji mogućnost da se u njemu nađu replike određenih elemenata Parka Guelj. Mada to ne bi bilo primereno lokaciji, kao ni funkciji parka u kome se održavaju različite manifestacije, nije isključena mogućnost da gradska vlast oseti potrebu da dodatno interveniše na ovoj lokaciji, možda i s namerom da se celina parka eksplicitnije poveže sa Savskim trgom.

Tip 2: Tranzitni parkovi nepravilnog oblika koji nisu predviđeni za zadržavanje

Parkovi koje retko i primećujemo kao parkove, osim ako živimo u neposrednoj blizini, pa su nam najbliža zelena površina, pripadaju ovom tipu. Uglavnom imaju nepravilan oblik i funkcionišu kao ozelenjene prečice između ulica. Narodna skupština je okružena ovakvim površinama, uz Vlajkovićevu i Takovsku ulicu. Zbog već najavljene rekonstrukcije parka u Vlajkovićevoj, u ovoj analizi će za ovaj tip parkova biti izdvojen park na uglu Kosovske i Takovske.

Kako bi ovakav prostor dobio namenu i zadržavanja, potrebno je da se u njega uvede adekvatan mobilijar. Kada bi se na ovom prostoru kopirao neki element Parka Guelj, to bi najverovatnije bila struktura poput Gaudijeve klupe u obliku zmije. Iako bi klupe i strukture za zadržavanje bile korisne u ovom parku, nema razloga da na bilo koji način budu prepisane iz drugih gradova, jer mala površina i tranzitni karakter prostora zahtevaju manje ulaganje, samim tim i manje promovisanu intervenciju.

Tip 3: Reprezentativni parkovi ispred objekata

Javni objekti od velikog značaja najčešće su okruženi uređenim zelenim površinama. U uređenju ovakvih prostora najčešće se koriste pejzažni elementi sa različitim cvećem, koje je raspoređeno tako da formira određeni dizajn, poput natpisa, različitih geometrijskih oblika ili motiva vezanih za identitet grada. Takve površine nalaze se na platou ispred Skupštine grada, Narodne skupštine, različitih ministarstava i objekata kulture. Finansijski park i Park kneza Miloša takođe se nalaze u delu Beograda koji pokušava da postane novi centar grada, pa kada se govori o ovom tipu parkova, površina između Nemanjine, Balkanske i Kneza Miloša može da privuče pažnju.

Kako bi ova površina funkcionisala i kao mesto okupljanja i zadržavanja, što sada uglavnom nije, intervencija poput umanjenog platoa iz Parka Guelj mogla bi da doprinese privlačenju posetilaca. Objekti Apelacionog suda, Vlade i Ministarstva finansija dovoljno su atraktivni da zaslužuju uređen park u kome bi ljudi i provodili vreme, pa bi možda sadašnji reprezentativni park s malim brojem klupa mogao da bude unapređen u mesto zadržavanja. Značajne institucije u okruženju možda bi zahtevale prostor mirnijeg izgleda, ali ukoliko se uzme u obzir da ambijente iz Nemanjine i Kneza Miloša treba povezati s predekorisanim Savskim trgom, možda baš vizuelni šok može da pripremi korisnika prostora za senzacije koje ga čekaju nekoliko stotina metara niže.

Tip 4: Parkovi pravilnog oblika koji su sa najmanje tri strane okruženi objektima

Ovakvi parkovi najčešće se nalaze u stambenim naseljima i funkcionišu kao lokalni parkovi namenjeni boravku stanara. Jedan park ovog tipa u centru Beograda koji se nalazi u neposrednoj blizini značajnih institucija je Devojački park koji povezuje ulice Kralja Milana i Kraljice Natalije i izlazi na Andrićev venac. Na vrhu parka, prekoputa reprezentativnog zelenila između Starog i Novog dvora, nalazi se spomenik Caru Nikolaju, pa bi u ovom slučaju možda i jedva mogla da se prepozna logika ponovnog pozivanja vajara Aleksandra Rukavišnjikova da interveniše u beogradskim javnim prostorima. U ovom slučaju (a i u svim drugim) ostalo bi nejasno zbog čega je zahtev baš Park Guelj, ali možda je to novi način da se ukaže potreba za dizajniranim stepeništem koje bi stremilo ka spomeniku Caru Nikolaju.

Tip 5: park koji ima potencijal da postane vidikovac

Terazijska terasa jedini je primer ovakvog parka koji se nalazi u centru Beograda. Njena rekonstrukcija i arhitektonsko rešenje problem su Beograda već više od sto godina. Raspisivano je više konkursa za uređenje terase, pri čemu je za realizaciju od 1912. do danas bilo određeno više od sedam različitih rešenja.

Ono što je za sva bilo zajedničko je usmeravanje pogleda sa Terazija ka reci, međutim, danas sa Terazijske terase može da se otvara vidikovac samo ka Beogradu na vodi.

Kada bi se posmatralo grubo kopiranje simbola Barselone, zabrinjavajuće je do koje mere se reprezentativni deo Parka Guelj savršeno uklapa na lokaciju Terazijske terase (ako se odbaci okolno zelenilo, čemu je gradska vlast sklona), a ne bi bilo iznenađujuće ni da gradska vlast ulaže napore da se iz što više delova Beograda kadrira baš pogled na Beograd na vodi. Ipak, ovakvo rešenje bi, pored sjajnih konkursnih rešenja iz bilo kog prethodnog perioda, bilo potpuno degradirajuće po arhitektonsku i urbanističku struku koja od 1912. godine aktivno učestvuje u tim konkursima.

Tip 6: manji parkovi trouglastog ili nepravilnog oblika, dominantno tranzitni, ali se predviđa i zadržavanje

U Beogradu postoji dosta manjih parkovskih površina koje su nastale kao ostrva između ulica koje ih okružuju. Mala je verovatnoća da se na ovakvim površinama realizuju veći dizajnerski poduhvati, ali kada bi to bio slučaj sa prenošenjem Parka Guelj, verovatno bi se odnosilo na klupe ili eventualno boje u popločanju. I u ovom slučaju je mala šansa da je veliki poduhvat kopije Parka Guelj namenjen površinama poput parka Vojvode Bojovića ili nedavno rekonstruisanog parka Vojvode Vuka, međutim, sigurno je potrebno da se ovakvi prostori dizajniraju i održavaju u skladu s potrebama lokalne zajednice.

Tipu 7 parkova u Beogradu pripadaju Kalemegdan i Botanička bašta, ali intervencije na njima su dovoljno striktno regulisane da se može pretpostaviti da neće biti neplanskih poigravanja gradske uprave s ovim prostorima. Iako bi za sve ove intervencije bilo neophodno sačekati novi Generalni plan (GUP) ili makar konsultovati postojeće planove sistema zelenih površina i javnih prostora, nakon čega bi se raspisali konkursi za njihovo oblikovanje, ponovo se Beograd tretira kao privatno dvorište u kome može da se interveniše po sopstvenom nahođenju.

Marina Dorćol

Bilo kakav novi park, kao što je najavljeni park kod Marine Dorćol, trebalo bi da pripada nekom od navedenih tipova, čak i kada se koncipira kao deo dunavskog priobalja. Planiranje novog parka ne može i ne sme biti zamisao pojedinca, već mora da prođe kroz planerske institucije. Marina Dorćol pripada području Plana detaljne regulacije Linijskog parka. Zbog potreba funkcionisanja marine, područje u okruženju je planirano kao zona mešovitih gradskih centara, dok je blok prema istoku zoniran kao površina za infrastrukturne objekte i postrojenja s određenim stepenom rizika od hemijskog udesa.

Prostor Marine koji je predviđen za parkovsko uređenje u potpunosti pripada „Celini 5“ konkursnog rešenja za Linijski park autorskog tima koji čine Danica Stojiljković, Dijana Savanović, Dunja Nedeljković i Predrag Ignjatović, dok je kontaktna zona prema istoku, „Celina 6“, projekat mladih arhitekata Tamare Popović, Tijane Žišić, Bogdana Popovića, Aleksandre Ljubičić, Jelene Leković, Ane Starčević i Katarine Banković.

Posle izjave da bi ovaj prostor trebalo da uređuje „Aleksandar Rukavišnjikov s mladim vajarima“, možemo samo da primetimo da će prostor koji su projektovale neke od najboljih mladih arhitekata u zemlji i čija konkursna rešenja su deo planske dokumentacije Linijskog parka i Marine Dorćol, potencijalno biti preprojektovan kako bi autor spomenika Stefanu Nemanji dobio još jedan poligon u kome bi, umesto originalnih rešenja mladih arhitekata, mogao biti izrađen prostor prema uzoru na sto godina star park u Barseloni.

Kopije velikih arhitektonskih dela bilo bi neukusno planirati i na podnebljima za koja su osmišljena, a naročito u potpuno drugačijim kulturama, sto godina kasnije. Ali, ako je u redu da se plagiraju tuđi simboli, šta bi tek bilo da se gradska vlast seti gde je bila Bara Venecija, pa zbog blizine Beograda na vodi i prepisivačke logike planiranja, nekadašnjom plažom krenu da saobraćaju i gondole?

Čak i kada bi se planskom dokumentacijom na nekoj od lokacija predvideo prostor po ugledu na Park Guelj (kao što je High Line u Njujorku bio uzor za Linijski park), nemoguće je da u Beogradu i Srbiji ne postoje arhitekte, urbanisti i pejzažne arhitekte koje bi umele da pristupe takvom dizajnerskom poduhvatu i adekvatno lokalizuju ideju Parka Guelj, s jasnim odnosom prema identitetu Beograda, na za to predviđenoj lokaciji.

Potreba da se, uprkos reakcijama na spomenik Stefanu Nemanji, ponovo poziva vajar (ne arhitekta ili urbanista) Aleksandar Rukavišnjikov, mogla je makar biti maskirana u formu pozivnog konkursa, umesto što direktno vređa struku koju ovakvim zaobilaženjem tretira kao potpuno nesposobnu i nevažnu za pitanje oblikovanja grada.

Autorka je urbanistkinja iz Beograda.