Salto immortale #Retrovizor

Moraću da uvedem rubriku “nepopravljivi”.

Mušterija za nju ima svake sedmice, ali ipak, i u tom izobilju, ima neko ko se baš istakne, kao što se i u izjavama ljubavi faraonu, kojima se broja ne zna, svake nedelje nađe neko ko više biće obožavava jače, brže, bolje od većine.

Prvi zovimo ga gost rubrike je potpukovnik Kon, komandant Kriznog štaba, kome sam više od pola godine gledao kroz prste, vrana vrani oči ne vadi, govorio sam sebi, jer smo i El Comandante i ja ćelavi, ali pre nekoliko sedmica sam u “Peščaniku” ukorio potpukovnika zbog veleizjave da masovni i sanitarno nedopustivi ispraćaj patrijarha “ne može niko da zabrani!”

Podsetio sam odlikovanog specijalistu da to ne samo što može da se zabrani, ne samo što to mora da se zabrani, nego je to već zabranjeno! Mislio sam da će nakon Ukora I reda, koji sam laureatu pismenim putem i javno uručio, dr Kon ismejati i zabraniti takozvani “Crni petak”, odurnu trgovačku ujdurmu i ništa manje simpatičan potrošački stampedo, ali izgleda da moju epistolu nije udostojio pažnje, jer, i prema kršenju propisa u hramovima trgovine ispoljio je dobrohotnost kao i prema masovnom pogrebu, i prema celivanju staklenog poklopca na kovčegu. Nije, moram to ponoviti, tačno da to niko ne može da zabrani, to baš lično Vi, gospodine potpukovniče, možete i štaviše morate da zabranite!

Englez koji sa mikroskopom dođe u kinesku provinciju pogođenu kolerom, a koga igra Edvard Norton, postaje neprikosnoveni gospodar oblasti; kad taj dobronamerni, školovani i požrtvovani stranac kaže da se ne sme piti voda iz tog i tog bunara, ili reke, tako mora da bude, stručnjak samo izvesti komandanta vojne oblasti, i potonji se povinuje svemu što doktor kaže, po cenu sukoba sa verskim poglavarom, sa vekovnim običajem da se pokojnici sahranjuju tik uz vodu…

Zar opet, mislio sam, da ponovo prosvetljujem odraslu, visokoobrazovanu osobu, zar nije nedostojno da ikome popujem o očiglednom? Ali evo šta je potpuk. Kon kazao povodom nastupajuće serije krsnih slava: “Treba slaviti slavu, naročito sada, da svetac zaštiti dom…” Vakcinu hvali, kandilo pali!  

Zbog odbijanja da se ugleda na Edvarda Nortona, zbog toga što ne upozorava i ne podseća svečare da ne smeju pozvati i primiti u stan sve one koje vole, kao i zbog toga što je imao razumevanja za potrošačku groznicu, a najvećma i pre svega zato što nije od početka vodio glavnu reč, i što nije on zapovedao predsedniku Republike i predsednikovoj doglavnici, po cenu da napusti Krizni štab, da ostane bez oficirskog čina i bez visokog odlikovanja – potpukovnik dobija člansku kartu broj 1 u Klubu nepopravljih.

                                                            &

Možda mi treba i rubrika “Izgubljene duše”, pri čemu bi gubitak bio lično moj, te duše nisu za sve druge izgubljene, naprotiv, i mnoge druge duše i one same drže da se nisu nikad ni gubile, a ako su na trenutak i bile u pogibelji da zalutaju, nađene su, i štaviše snađene su, mislim na vladiku Porfirija, koji je, izdaleka, kroz panonsku maglu, duhovnim okom video da se protiv predsednika Vučića vodi orkestrirana kampanja (a odranije znam da mu je srce puno što vladičica naša Ana tako bogougodno i blagoodano pomaže predsedniku; pre možda dvadeset godina sam u Kovilju nakratko razgovarao sa sadašnjim episkopom zagrebačko-ljubljanskim i prvi moj utisak, koji je bio više nego povoljan, gorko me je prevario): je li moguće da Njegovo preosveštenstvo nije primetilo koliko je orkestara, koliko je horova, koliko filharmonija, koliko duvačkih orkestara, koliko simfoničara, gudačkih kvarteta, vatrogasnih društava i vojnih kapela na raspolaganju našem vladaru i našem vlasniku, rabu Božijem Aleksandru? Pa svi ti verglaši, svi ti nadrimuzičari kolenopreklono mole Svevišnjega da svevlašće Aleksandrovo potraje dokle god to potonjemu bude srce veselilo!

                                                            &

Predsednik Republike još jednom se promenio, kad god mu je bivao spočitavan njegov prethodni život, proveden pod upravleniem Vojvode Šešelja, predsednik bi rekao “pa šta?! je li vama žao što sam se promenio?!”, a mi smo svi do jednog, i svaki put, pomislili “kakvi žao?! Blagosiljamo dan kad se to čudotvorje odigralo, kad se načinili vaš salto immortale!”, e, sad se predsednik opet odvažno suprotstavio vlastitoj samovolji, najpre je, sam, u zamišljenoj, budućoj vakcinaciji dao prednost miliciji i vojsci (uz lekare, istinabog), a sada je odlučio, isto naravno sam, da cepi najpre staraštvo rasuto po istoimenim domovima, naše bake i deke starije od sedamdeset pet godina!

Ovo takođe ne smemo shvatiti dogmatski, nego dijalektički, ako je kod premijerke sve digitalno, kod predsednika je sve dijalektično, i neće se naše zdravstvo ove najnovije odluke držati ko pijan plota, zar nije pomenuta persona (sine qua non) rekla kako joj na pamet ne pada da bude predsednik, a sad joj na pamet nikad ne padne da se već jednom mane predsednikovanja, kao da nije čitala Knjigu Propovednikovu: “Svemu ima vreme: ima vreme kad se bez milosti i bez stida osvaja vlast, ima vreme kad se ostavlja vladanje.”

                                                            &

Poklonu se u zube ne gleda, ali se velikan ruske diplomatije baš o to zlatno pravilo ogrešio, visoki gost Lavrov možda je mislio da mu domaćin Dodik poklanja repliku stvorenu u likovnoj sekciji Saveza nezavisnih socijaldemokrata, uglavnom je pozlaćenu ikonu, vrlo uspeo dekupaž, okrenuo da joj osmotri poleđinu, čim se vratio u Moskvu, kad, nije to nikakav šebi-šik, ni vintage nastao u Republici Srpskoj, nego ikona još malo pa drevna, iz osamnaestog je veka, nosi časni pečat USFSR, negdašnje sovjetske republike Ukrajine, a delo je umetnika iz Luganska… Te je podarok kurirskom poštom vraćen darodavcu, uz bratsku napomenu da će se uveliko izvešteni Interpol pozabaviti ne toliko nastankom ikone, koliko njenim prometanjem iz ruke u ruku, iz države u državu; tako je lični poklon, dat od srca i u okrilju bratskogo sotrudnichestva, postao odjedared međunarodan, razglašen i takoreći ozloglašen: ako je Lavrovu poklonjena ikona koju je rukovodstvo Republike Srpske dobilo od kakvog državnika, to će morati da se obelodani, pa će se izvinjavati i taj darodavac Miloradu, i Milorad njemu; ako je ikona pak kupljena na aukciji, gde banjalučka vrhuška, koja drži do umetnosti (kao što su feudalci uvek do nje držali, ona im je uz lov bila i najmilija), šalje svoje mešetare, i to se mora dokumentovati.

Nije prijatno, ali ne možemo ni mi Srbi stalno poklanjati Belog anđela. Po mojoj evidenciji, predsednik Putin je u toku samo jedne posete Srbije dobio tri anđela u nadanđeoskoj veličini, jednog od naših bajkera, drugog od veleuprave “Crvene zvezde”, treći ga je Anđeo, verujem, uzaman čekao u Lektoratu, gde je u zlatotisku bila i počasna doktorska diploma koju je naša univerza blagododelila gostu.

Nakonec, šta me briga ako se moj sugrađanin Dodik možda i izbruka: šarplaninac poklonjen predsedniku Putinu, da mu bude mezimac i čuvarkuća, pravi je šarplaninac! Ni vodeći ruski kinolozi nisu imali nijednu primedbu na kučetov rodoslov, pa nam taj poklon do trenutka kad pišem ove redove nije vraćen, nismo doduše videli sliku gde poklonoprimac, go iznad pasa, jaše pored Bajkalskog jezera, dok ispred konja trči, naizgled trom, ali ipak brz, ogroman šarplaninac, od čijeg dubokog laveža premru jesetre u dubokoj plaveti Bajkala.