Savski trg: šinsko čvorište bez šina
Nedavno otvoreni Savski trg osim funkcije ringišpila oko spomenika ima jednu još značajniju ulogu - on je tu da naglasi frekventno čvorište bogatog šinskog sistema Beograda. Po planovima, baš na ovom mestu trebalo bi da se ukrštaju obe linije metroa, nekoliko linija tramvaja (u retkim trenucima kada su sve linije u funkciji) i vozova kojima su uveliko iščupane šine.
Da stvar bude interesantnija, kao planski osnov za razvoj metroa, pa time i dela Savskog trga kao šinskog čvorišta, urađen je Plan generalne regulacije šinskih sistema, koji kroz analizu daje pregled raznolikosti i promišljanja davno planiranog sistema železnica u Beogradu, da bi se sa pet savršeno trasiranih i funkcionalnih metro linija i četiri trase regionalnog prevoza na obodima Beograda (što je bio jedan od predloga 1976. godine) sveo na dve trase metro linija, koje delimično prate nekadašnje obodne regionalne trase (RM1 i RM4), a u stvarnom životu u Beogradu vode „iz ničega u nigde“.
Plan šinskih sistema rezultat je potpuno idealističkih analiza, pa su obuhvaćene sve pruge, podzemni tuneli, metroi na različitim dubinama i visinama, pa i LRT (sistem lake železnice). Međutim, realnost u kojoj se ne zna dokle, kuda i da li uopšte ide koja linija javnog prevoza i u kojoj je železnička stanica izmeštena, a pruga na koju se računalo – iščupana, svela je taj idealistički plan na dve linije metroa, čija realizacija je upitna. Ipak, možda u ovom slučaju treba imati vere u to da će se plan realizovati i da će Savski trg zaista dobiti smisao i zaživeti kao gradsko saobraćajno čvorište i mesto sastajanja, možda, u nekoj dalekoj budućnosti.
Pored zgrade bivše železničke stanice i nekoliko raskrsnica kao logičnih mesta sastajanja na Savskom trgu, moglo bi se reći da spomenik Stefanu Nemanji agresivno pokušava da se nametne kao novi orijentir, i to svojom prenaglašenom visinom, kao da na drugi način ne bi bio primećen. U nameri da postane najeksplicitniji orijentir čitavog trga, spomenik omogućava i sopstvena mikro mesta sastajanja, pa tako umesto da se sastaju na lako preglednom mestu, ljudi mogu da biraju koji će im od vizuelno opterećujućih detalja postamenta biti novo mesto okupljanja – da li će to biti Grb Nemanjića, Hilandar, Studenica ili Loza Nemanjića ili će, pak, uočiti neki novi detalj na spomeniku, čime će osigurati da im toliko vremena prođe u sastajanju da se nikud dalje ni ne mora ići neizgrađenim metroima, retrasiranim tramvajima i ukinutim vozovima.
U stvari, jedini razlog zbog koga bi se danas moglo boraviti na Savskom trgu je baš traženje budućeg mesta susreta – ako trg ikada bude ostvario svoju ulogu. Za to vreme, poigravanje s artificijelnim centrom grada bez ijedne stvarne funkcije dovelo je do potpunog negiranja istorijskog okruženja i uvođenja elemenata koji svojom kakofonijom više podsećaju na polurashodovani fundus nekog propalog filmskog studija nego na promišljeni, dizajnirani i, iznad svega, funkcionalni trg.
Ako se Savski trg posmatra kao čvorište šinskih sistema (što je samo po sebi obesmišljeno izmeštanjem železničke stanice), onda su i ringišpil za tramvaje, formiran šinama oko spomenika, i delimični vidikovac prema šinama u Nemanjinoj donekle i opravdani. Možda svojim isukanim mačem Stefan Nemanja treba da preti vozačima tramvaja koji se Nemanjinom ka Savskom trgu spuštaju nedovoljno ceremonijalno. Ali ipak je teško poverovati da je to slučaj.
Mnogo je lakše poverovati da je u pitanju akontekstualni prostor koji se svim silama trudi da postane novi centar grada, a kome su svi prirodni načini stvaranja mesta ka kome ljudi prirodno gravitiraju – iščupani, pomereni ili do daljeg onesposobljeni. Svojom visinom spomenik kao da se izdiže iznad bivše železničke stanice, tužan što ona uopšte postoji i zbog koje ne može da bude centralni punkt zaleđa Beograda na vodi na monumentalnom brisanom prostoru uz Bulevar Vudroa Vilsona.
Jedan od mogućih načina da Savski trg postane funkcionalan je upravo realizacija, popravka i uvođenje šinskih sistema (makar metroa i tramvaja), ali tek će tada biti istaknut apsurd odsustva železničke stanice, koja će baš u svom originalnom svojstvu faliti toj lokaciji. Do tada će ovom mestu jedina svrha biti Stefan Nemanja, nesaglediv i otuđen od bilo kakvog konteksta i prostorne logike, željan pažnje koju privlači svojom agresivnom detaljnošću, dok će uprkos svemu, čak i zatvorena, zgrada železničke stanice biti prostorna i kulturološka dominanta Savskog trga.
(Autorka je urbanistkinja iz Beograda)
Naslovna fotografija: FoNet/AP
