Saznao sam ukus naprednjačkih sendviča #Blog

Bio je to još jedan “istorijski miting“, a za mene još jedna prilika da se okupe stari drugari koji se ne viđaju tako često. U Beograd su došli “službeno“, angažovani su da prevezu građane koji žele da čuju šta ima da im kaže predsednik države, odnosno predsednik Srpske napredne stranke. Ili i jedno i drugo. Neko bi rekao, “nije svejedno“, ali to je tema za neki drugi tekst. 

Dolazim na parking Sava centra, zatičem desetine autobusa iz svih delova Srbije, parking je prepun, a tek je 16:30. Tu su i moji stari prijatelji. Uz pozdravljanje, odmah kreće priča oko transporta i ljudi. Shvatam da svaki autobus ima vođu puta – koordinatora koji prebrojava i evidentira ljude i u dolasku i u odlasku, da je svaki autobus ima logistiku u vidu kartonskih kutija punih sendviča i “Minakva“ voda. Kažu mi da sendviča ima toliko da može “vojska“ da se nahrani.      

Gde ćemo na miru da pričamo, možda u Tržnom centru Ušće, sve uz pretpostavku da je tamo “sigurna kuća“ od gužve po ulicama. Kad tamo – tržni centar prepun ljudi sa zastavicama Srbije, što ukazuje kojim povodom su došli. Kako je vreme odmicalo, gužva je bila sve veća, a nama je jedino ostalo da pojedemo sladoled stojeći i da nađemo neko drugo mesto za kafu. U međuvremenu je miting počeo. Za mnoge, očigledno, nije, jer se tržni centar i dale šareneo od crveno-plavo-belih zastavica. 

Posle par popijenih kafa, vraćamo se ka parkingu Sava Centra. Tokom trajanja mitinga videli smo desetine ljudi sa zgužvanim zastavicama kako odmaraju u hladu na zelenim površinama oko Ušća ili sede po kafićima. Umor je učinilo svoje. Ili, možda, nezainteresovanost. Na mitingu ipak nema popisivanja “sigurnih“, “kapilarnih“ ili ostalih glasova. Bar ne još. Nema neopravdanih izostanaka.

Drugari, vozači, proveravaju autobuse. Iz znatiželje i druženja nastavljam i ja sa njima. U redovima autobusa i vozača prepoznajem i čoveka koji me je davnih dana vozio na Brezovicu. On je iz Uroševca, Albanac. Tamo živi i radi. Često vozi ture “na ovu stranu“. Smejemo se i šalimo na temu paradoksa u kome živimo. Ko je sad na čijoj strani, koga sada koja politika podržava… Još kad mi kaže: “Drug, nisam samo ja ovde, znaš li koliko nas je…ne pitaj…“. 

Ljudi dolaze, pomislih da se miting završio – gledam na sat, shvatam da nema još ni 20 časova. Neko dobacuje da predsednik tek govori. A oko mene ljudi koji ulaze u autobuse, nisu svi puni, ali ima ih dovoljno da moj drug izvadi sendviče iz gepeka i posluži svoje “putnike“. Tu vidim kutije pune sendviča, lepo složenih, kao sa onog SNS spota za najavu mitinga. Jedan mi kaže da svaki autobus ima po 110 sendviča, drugi dobacuje: “Ma jok ja ih imam 250, a tek voda…“ Razmišljam stvarno ko li je pravio tolike sendviče… mora da ih je napravio na hiljade. 

Drugari nude sendvič, ne odbijam, probam. Vidim, svi jedemo. Šunka i neki sirni namaz, kifla sveža. Drugari tvrde: „Logistika je za svaku pohvalu, sve se zna, jedino se sendivičima broja ne zna, uzmite ko koliko hoće, ima ih previše“. Sendvič i hladovina autobusa je ipak preča od predsednikovih reči, makar za ove umorne ljude. Čekaće polazak u autobusu i oko autobusa, uz “svež“ zalogaj i osveženje. 

Pričamo kako je Beograd lep, kako je divan dan. Jedna gospođa dobacuje da je bila u Beogradu pre tri godine, da nije bilo prilike, da je karta iz Vranja skupa. Kaže: „Hvala i na ovome…“.

Razmišljam o tome kako ljudi nemaju mogućnosti da putuju kroz Srbiju, da upoznaju i slušaju jedni druge. Ne zna Kragujevac kako živi Niš i obrnuto. Sretnemo se jedino kada nas neko „odozgo“ organizuje i skupi, spakuje i pošalje negde. Onda se vraćamo našim životima punih briga, do sledećeg puta, ekskruzije, odnosno mitinga. Predsednik je rekao svoje, a autobusi su bili već pomalo popunjeni. Pre nego što krene gužva, pozdravljamo se, do sledeće prilike. Ili mitinga.