Šetamo dok ne shvate da ne mogu da vladaju nasiljem

Ma on manipuliše čak i kada kaže da želi da čuje šta građani misle. Zapravo želi da podeli  protest na nas i na njih. Uostalom, on samo vodi monolog i ne pokazuje, godinama unazad, spremnost da uđe u bilo kakav ozbiljan dijalog. Sveukupni narativ oko Vučića i SNS je takav da nisu spremni da čuju kritiku jer je doživljavaju kao napad, a kritičare kao neprijatelje i na taj način dele i društvo. Mi na ovim protestima “trčimo maraton”, a ne trku na “kratke staze”, u pokušaju da oslobodimo ovu zarobljenu državu, institucije, sitem koji je podređen partijskim interesima stranke na vlasti.

Mislim da predsednik i ostali iz vlasti nemaju kontrolu nad tim što govore. Pominjući sada građane, pokušavaju da anuliraju ono što su govorili prethodne tri nedelje, kada su prilično jasno okarakterisali proteste kao događaje koje predvodi opozicija. Da se razumemo, ovi protesti jesu opozicioni, oni su opozit vlastima, kritika vlasti i protiv nasilničkog delovanja vlasti, u ovom trenutku se mišljenje građana poklapa sa opsegom mišljenja opozicionih stranaka, ali sami protesti nisu stranački. I kada je reč o zahtevima, naši se zahtevi poklapaju sa opozicionim, ali još nismo odlučili o tome da zvanično zahteve opozicije oko uslova za izbore uvrstimo u naše.

Prva stvar je da se prošlogodišnji i ovi protesti razlikuju. 2017. smo energično krenuli kao studenti i mladi ljudi najrazličitijih političkih opcija, nezadovoljni stanjem u društvu, ali pre svega načinom na koji su održani tada predsednički izbori. Tadašnji animozitet prema političarima je bio uzrokovan ogromnim razlikama u opredeljenjima učesnika, ali pre svega mislim da je to bio danak našem neiskustvu.

Sada u organizaciju nisu uključeni svi koji su bili prošle godine, ali smo naučili i to da nezadovoljstvo koje se izražava na ulicama ne može doneti promene ako nema kritične mase, ako se, kada prolazite pored Skupštine Srbije, ne čuje jasno koliki je broj nezadovoljnih radom parlamenta. Shvatili smo da nam je potrebna najšira podrška – od  građanskih aktivista, sindikata, različitih udruženja i organizacija, ali da nam je potrebna i podrška opozicije, koja je na neki način insititucionalna, jer opozicija u parlamentu može da plasira naše zahteve.

Ali, vi ih pozivate da napuste insititucije i parlament…

To je posledica okolnosti u tim institucijama, međutim opozicija ima načina da deluje institucinalno…

Nemam takav utisak jer opozicja ima svoje autohtono delovanje, sopstvene akcije u skupštini i svoje zahteve u vezi sa izborima. Maksimalno su korektni i niko od njih se ne meša u organizaciju, niti pokušava da preuzme protest, ali su vidljiviji sada. Uostalom važno je da budu tu, jer na kraju krajeva oni čine političke stranke koje se takmiče na izborima i za koje ljudi glasaju i potrebno je i da se oni saberu i da počnu da deluju organizovanije i snažnije.

Najpre mislim da je uspeh protesta što napokon imamo delovanje i levice i desnice, i zastavu Srbije i zastavu duginih boja. Zaista šetaju svi politički subjekti – i bivši predsednik države, bivši ministri, građanske inicijative, građani. Ne mislimo da je to pokušaj rehabilitacije opozicije i mislimo da je dobro da se ta opozicija poveže sa građanima na najdirektniji način i da razumeju šta su stvarne potrebe ljudi u Srbiji. Na drugoj strani, mi u organizacionom odboru ovo ne radimo da bismo od sebe pravili novu opoziciju, jer nam to nije fokus. Mi smo uglavnom još studenti. Ja sam, na primer, mislila posle protesta „Protiv diktature“ da ću zaista da se bavim nekim drugim stvarima. Nisam ni pomislila da ću ponovo da organizujem neki novi protest. Suštinski ovde nije samo reč o neslobodnom društvu u kome živimo, već o najelementarnijim uslovima života. Mi mladi ne možemo da zasnujemo porodice jer ili nemamo posao, ili ako ga i imamo, to je na tri meseca i sa niskim primanjima, pa naknade za porodilje su oko 1000 dinara… Godišnje 40.000 ljudi ode iz Srbije. Nama je pola dobošara sa prošlogodišnjih protesta otišlo u inostranstvo, moji drugari sa fakulteta ili su otišli, ili žele da odu. Štancujemo doktorate i živimo o korumpiranoj, zarobljenoj državi u kojoj bez partijske knjižice ne možete da bivstvujete.

Mislimo da ovaj protest treba da ostane građanski i nestranački. Ali, pažljivo posmatramo reakcije vlasti. Možda raspišu izbore sledeće godine. Šta god da bude odluka opzicije oko izlaska na izbore, odnosno bojkota izbora, do nas je da motivišemo, mlade pre svega, apatične, prvo da izađu na ulicu, a kasnije i da eventualno izađu na izbore ili ih aktivno bojkotuju. Mi ne bežimo od od toga da nam je opozicija… takva kakva je, ali to je za sada jedina koju imamo, a građani sami moraju da postanu svesni da imaju ogroman kapacitet da dovedu do promena.

Kada sam bila u Sarajevu shvatila sam da je tamo situacija drugačija i da u BiH postoji trend da je super biti politički aktivan, dok u Srbiji to nije slučaj, jer postoji negativan odnos prema politici i političarima. Čim se time bavite vi ste fuj, političar je neko ko laže i maže. To mora da se menja. Mi imamo opoziciju koju imamo i primećujem određene pomake kod njih i mislim da je pametno to što su zbili redove i što pokušavaju ili da poromene ljude na čelu partija, ili da menjaju sami sebe. Jasno je da potrebno i novih lica, ali nema promena bez političkih stranaka, ali pre svega promena nema bez građana koji imaju najveći kapacitet i koji moraju biti nosioci tih promena.

Mi se trudimo da zahtevima reagujemo na potebe građana. Slušamo ih i gradacijski dopunjujemo te zahteve blago ih korigujući. Dakle, ako tražimo medijske slobode, tražimo i odgovornost nadležnih ili ostavku. Želim da naglasim da je puštanje osumnjičenih za napad na Borka Stefanovića i pogodba tužilaštva sa osumnjičenom u slučaju paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, jasna poruka građanima kakvu zaštitu od sistema mogu da očekuju. Na neki način to je i poruka predsednika Vučića koliko je spreman da se menja i da čuje građane koji su upravo rešavanje ova dva slučaja istakli u svojim zahtevima. 

 

Dok vlast ne shvati da ne može da vlada nasiljem. Oni bi morali da menjaju narativ, da prekinu da etiketiraju demonstrante, da se predsednik ne ponaša onako kao prošle godine kada je javno ukazivao na profesora koji je bio na protestu i pokazivao njegovu sliku iz pozorišne predstave i lagao. Sada, takođe, ne govori istinu kada kažu nema policije na ulicama. Policije ima i to je posao policije da bude na ulicama i da štiti bezbednost učesnika protesta. Policija je sa nama sve vreme i ponašaju se veoma profesionalno.

Apsolutno smo svesni i o tome konstatno razgovaramo. Pogotovo jer se broj građana postepeno povećava, a javljaju nam se i iz cele Srbije aktivisti i građani sa pitanjem da li se planiraju protesti po gradovima. U tom smislu procenjujemo kapacitet na lokalu i spremnost građana da, u okolnostima koje su teže za proteste nego u Beogradu, izađu i demonstriraju nezadovoljstvo. Ali na lokalu protesti zavise pre svega od ljudi koji tamo žive.

Mi smo neformalna grupa studenata, završenih studenata i mladih ljudi koji se sada već nazivamo “Jedan od pet miliona”, nismo registrovani, ali se poznajemo od prošle godine kada smo organizovali posle predsedničkih izbora protest “Protiv diktature”. U najužem krugu je nas sedam-osam, u širem oko dvadeset, ali nam pomažu mnogi ljudi iz cele Srbije, preko mreža ili neposredno. Takođe nam građani pomažu donacijama. Svaki protest košta nekoliko stotina evra, jer tu je kamion, ozvučenje. Upravo nam se javio jedan čovek koji želi da nam pokrije troškove kamiona za sledeću subotu. Povezani smo idejom da se borimo protiv nenormalnosti i nasilja u društvu, protiv poteza vlasti koja verbalno i preko svojih medija sprovodi nasilje i linč nad neistomišljenicima i protiv svakog ko se usudi slobodno da misli i govori.

Posle tribine u opštini Stari grad, podrške Korkasu i Petričiću i tribine posle napada na Borka Stefanovića ,shvatili smo da postoji raspoloženje među građanima da se izađe na ulicu. Odjednom ljudima na društvenim mrežama nije bilo dovoljno samo da kliknu, da lajkuju ili retvituju poruke, osetili su potrebu da izađu, da kažu na ulici šta misle o svemu. Mi smo to primetili i posle prvobitne zapanjenosti eskalacijom nasilja koje je manifestovano napadom na Borka Stefanovića u Kruševcu, odlučili smo da zakažemo protest. Još prošle godine smo uspostavili kontakte sa nekoliko sindikata, pre svega sa policijskim i vojnim, sa građanskim aktivističkim organizacijama, ali smo shvatili da su okolnosti takve da treba da pozovemo i opoziciju i da na poslu borbe protiv nasilja i stvaranja pretpostavki boljeg društva treba da budemo saveznici.

Dakle, opozicija je definitivno samo učesnik, a ne organizator?

Da, rekli smo da želimo građanski protest, koji je naravno politički, ali nije stranački. Pozvali smo sve opozicione političare čije smo kontakte imali i zamolili ih da poštuju našu odluku i da sve bude bez stranačkih obeležja i bez govora političara. Oni to poštuju u svakom trenutku i kada pozivaju građane da izađu preko društvenih mreža, ali i tokom protesta. Ali, naravno, da je reč o političkom skupu, pa bavimo se političkim temama, jer politika je i cena struje i školarine, sve što nas okružuje je politika.

Čim smo preko društvenih mreža objavili govornike, počele su reakcije koje su bile usmerene na Miru Karanović i Duška Vujoševića. Nismo mogli ni da zamislimo da su navijačke grupe toliko agresivne prema gospodinu Vujoševiću, a desničari prema gospođi Karanović. Čak nas je u jednom trenutku ona pozvala i rekla da i sama vidi da postoji problem. Mi smo u petak, dan pre održavanja prvog protesta, dobili nezvanične informacije iz policije i od ljudi iz policijskog i vojnog sindikata, sa kojima smo od prošlih protesta ostali u dobroj komunikaciji,  da se pripremaju provokacije i incidenti. Narativ nam je borba protiv nasilja, a mi smo imali  najave da će doći do nasilja. Onda smo pre protesta razgovarali i međusobno i sa Mirjanom Karanović i Duškom Vujoševićem, i oni su rekli da žele da govore, kako bismo pokazali da smo protiv nasilja. Mi smo na kraju presekli, kada smo videli koliko se ljudi sakupilo i da tu ima i dece i starijih i da je bezbednost i govornika i učesnika najvažnija.

Može i tako da se tumači, ali u nekim situacijama morate da presečete. Bio je prvi protest, nismo imali dovoljno redara, nismo se u komunikaciji dovoljno tada umrežili, komunikacija sa policijom još nije bila na zadovoljavajućem nivou, kao sada, a posebno nas je iznenadio i ogroman broj ljudi koji se odazvao. Naša su očekivanja bila daleko manji broj okupljenih.  Jednostavno nismo smeli da rizikujemo da se dogodi incident i eskalacija nasilja, i smatrali smo da je ta odluka odgovorna i razumna u tom trenutku. Narativ nam je borba protiv nasilja, oslobađanje od straha, ali je to bio trenutak u kome smo morali da presečemo.

Teško je meriti procentima sada, ali je moj utisak da stvari idu u dobrom smeru. Slučaj Barbara i Sevdah baby su motivisali deo mladih da se pobune. To su bili autogolovi vlasti, ali i pokazatelj da se mladi informišu preko društvenih mreža i digitalnih medija. Ono što znam je da mlađe generacije prate Kesića, Njuz net i Ivana Ivanovića i da je izvor informacija za njih zapravo satira, u nedostatku relevantnih, objektivnih i profesionalnih medija. Ali, mladi se nalaze i u situaciji da žele da odu i da postavljaju pitanje zašto da se bore za zemlju u kojoj ne žele da žive. S tim u vezi su i saveti roditelja, koji su, i to je cinizam, šetali recimo 1996. godine, da ćute, uče i završe školu, da ne talasaju. Ali, mislim da nam je sada potrebna jedna zrelost i odlučnost svima – i građanima, i političkim liderima, i sindikatima i aktivistima, da je zadnje vreme došlo da se nešto promeni.