Sirotinjo Srbiji si teška
Srbija je u okviru „Strategije za smanjenje siromaštva u Srbiji“ koju je inicirao Zoran Đinđić, a koju je Vlada usvojila u oktobru 2003. godine, postavila cilj da do 2010. godine prepolovi broj siromašnih.
Prema popisu iz 2002. godine oko 14 odsto populacije bilo je ispod linije siromaštva. Već sledeće godine taj broj je smanjen, a siromašan je bio svaki deseti građanin.
Prema podacima sajta Vlade Srbije do 2006. godine situacija se popravila pa je broj siromašnih pao na 8,8 odsto stanovništva.
Dve godine kasnije magazin „Biznis i finansije“ objavio je da je cilj postignut „pre roka“:
„U toku 2007. godine oko 500.000 ljudi ekonomski se oporavilo i napustilo kategoriju siromašnih. Srednja klasa u Srbiji je za tih pet godina ostala tamo gde je bila – bez boljitka. Deca čine 13,9 ukupnog i gotovo petinu siromašnog stanovništva.“ (22. juli 2008.godine, Tanjug)
Već krajem 2007. godine bilo je jasno da se situacija pogoršava. Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić upozorio je da bi Vlada morala aktivnije da se uključi u iskorenjivanje siromaštva: „Borba protiv siromaštva ne može biti posao samo jednog ministarstva, to mora biti strategija cele Vlade Srbije.„(Beta 13. decembar 2007. godine)
Prema tadašnjim podacima UNICEF-a, u Srbiji je oko 200.000 dece živelo ispod granice siromaštva, dok je 400.000 dece na neki način bilo pogođeno siromaštvom. Oko 150.000 dece je bilo neuhranjeno, dok je jedna trećina predškolaca bila anemična. (Beta, 13. decembar 2007. godine)
Na Četvrtoj konferenciji o smanjenju siromaštva održanoj u Beogradu u martu 2008. godine iznet je podatak da je 7,9 odsto građana živelo ispod linije siromaštva koja je po pojedincu tada iznosila 7.937 dinara, a po tročlanom domaćinstvu 18.652 dinara.
Za godinu dana broj dece ugrožene siromaštvom je porastao:
„U Srbiji oko 155.000 dece živi u teškom siromaštvu, dok je još toliko njih na ivici siromaštva. Čak 60 odsto dece iz romske populacije živi u nehigijenskim naseljima, 20 odsto zaostaje u rastu, dok 46 odsto nema obrok svakog dana„, izjavio je Rasim Ljajić i dodao da će Zakon o socijalnoj zaštiti biti donet 2009 godine, što nije učinjeno. (Beta, 6. oktobar 2008.)
Umesto da nas obraduje vešću o usvajanju novog zakona, ministar Ljajić je krajem 2009. godine javnost obavestio da je ekonomska kriza uzela danak i da se broj onih koji žive ispod granice siromaštva povećao za 60.000 do 80.000.(Tanjug, 8. septembar 2009. godine)
Na sajtu njegovog ministastva potom je objavljeno da se u prvoj polovini 2009. procenat onih koji žive u siromaštvu povećao na 9,2 odsto, što znači da 650.000 građana Srbije živi ipod granice siromaštva. (Sajt Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu 8. 10. 2009. godine)
U februaru 2010. godine ministar je broj još uvećao:
„U 2009. godini broj siromašnih zbog ekonomske krize porastao je u odnosu na prethodnu. Između 670.000 i 700.000 ljudi živi ispod granice siromaštva. Najugroženiji su stariji od 65 godina, deca do 13 godina, samohrane majke i porodice sa šest i sedam članova, kao i seoska domaćinstva.“ (20. februar 2010. godine, Tanjug)
Tako se vraćamo na početak priče i Nacionalnu strategiju za smanjenje siromaštva. Da li zbog ekonomske krize ili nesposobnosti Vlade tek broj siromašnih umesto da se smanjuje, on raste i približava se procentima iz 2002. godine. Teško da je bi tadašnji premijer i inicijator Strategije za suzbijanje siromaštva Zoran Đinđić danas bio zadovoljan ovim rezultatima.
