Sistemsko (ne)sprovođenje privatizacije medija u Srbiji
Vlada Srbije donela je 23. jula novu Uredbu o prenosu kapitala bez naknade zaposlenima kod izdavača medija, kojom je van snage stavljena uredba identičnog naziva, usvojena krajem marta ove godine. Nova uredba Vlade direktna je posledica Zakona o izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju i medijima, usvojenog 29. juna, kao i Zakona o izmenama i dopunama zakona o privatizaciji, koji je usvojen 27. maja.
Članovima 7, 8 i 9 ove Uredbe definisan je postupak podele besplatnih akcija, odnosno postupak privatizacije medija prenosom kapitala zaposlenima bez naknade ukoliko do 1. jula ne bude objavljen javni poziv za prodaju kapitala izdavača medija, odnosno ukoliko do 31. oktobra kapital izdavača medija ne bude prodat. Član 10 Uredbe odnosi se na medije čiji je kapital nakon raskida ugovora o prodaji kapitala prenet na Agenciju za privatizaciju ili Akcionarski fond, kao i na uslove i način za pokretanje postupka likvidacije ili stečaja tih medija. Iako je Uredba trebalo da bude doneta neposredno po usvajanju Zakona o izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju i medijima, ona je usvojena tek 23. jula
Savetnik za normativne i pravne poslove u oblasti javnog informisanja u Ministarstvu kulture i informisanja Dejan Stojanović, koji je učestvovao u pisanju uredbe, kašnjenje je obrazložio čekanjem na mišljenje resornih ministarstava.
Da podsetimo, krajnji rok za okončanje postupka privatizacije medija u vlasništvu države, po prethodnoj verziji Zakona o javnom informisanju i medijima, bio je 30. jun ove godine. I pored kategoričnih uveravanja iz Ministarstva kulture i informisanja, odnosno nadležnih iz Agencije za privatizaciju, da neće biti prolongiranja zakonom definisanog roka, usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama zakona o javnom informisanju i medijima, rok je produžen za još četiri meseca – do 31. oktobra. Umesto da proces „izlaska države iz vlasništva u medijima“ bude okončan, on je tek započeo, jer je zaključno sa 30. junom, Agencija za privatizaciju raspisala javne pozive za prodaju kapitala za ukupno 50 od 73 medija. Od preostala 23 medija jedan broj bi trebao da ide u likvidaciju i stečaj (zbog negativne vrednosti kapitala), dok će drugi ući u postupak privatizacije medija prenosom kapitala zaposlenima bez naknade. Izmene zakona koštaće državu najmanje 100 miliona dinara (87,3 miliona dinara za finansiranje novinske agencije Tanjug do 31. oktobra i blizu 20 miliona za Radio Jugoslaviju do 31. jula), ne računajući sredstva koja će i lokalne samouprave morati da izdvoje za finansiranje lokalnih medija do njihove prodaje. (Danas, 23.6.2015. godine)
Na pitanje novinara zbog čega nisu raspisani javni pozivi za prodaju medija koji su dostavili kompletnu dokumentaciju u roku, direktor Agencije za privatizaciju Ljubomir Šubara je rekao:
Da podsetimo, reč je o 60 medija za koje su izdavači medija dostavili “validnu procenu fer tržišne vrednosti celokupne imovine, obaveza i kapitala sa stanjem na dan 31. decembar poslednje poslovne godine.„
Reagujući na ovu izjavu, državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Mirković je kazao:
Reč je o članu 142. Zakona o javnom informisanju, kojim je Ugovorom o privatizaciji predviđena obaveza novog vlasnika da u narednih pet godina po kupovini medija održi “kontinuitet u proizvodnji medijskih sadržaja od javnog interesa”, što uključuje i obavezu održavanja udela programskog vremena na pojedinim jezicima nacionalnih manjina, odnosno udela informativnih, obrazovnih, naučnih, kulturno-umetničkih, dečijih, zabavnih, sportskih i drugih programskih sadržaja od javnog interesa. Po rečima Zorana Pavića, zaduženog za odnose s medijima u Agenciji za privatizaciju, iako je “Agencija nadležna za sprovođenje privatizacije, uključujući i kontrolu ispunjenja obaveza iz ugovora, u ovoj ustanovi su shvatili da za kontrolu uređivačke politike medija jednostavno nisu stručni. Budući da je po zakonu Ministarstvo kulture i informisanja nadležno za nadzor njegovog sprovođenja, rukovodstvo Agencije je htelo da razjasni šta su tačno čije obaveze u vezi sa ovim pitanjem.” (Cenzolovka, 22. 6. 2015. godine)
Dakle, Ministarstvu kulture i informisanja kao predlagaču i autoru zakona trebalo je desetak meseci da uoči i eliminiše „problem“, kako bi se omogućila primena tog istog zakona. Ovaj „nedostatak“ eliminisan je izmenom zakona, odnosno dopunom člana 142.
Bez obzira na javni interes naglašen i članom 142 Zakona o informisanju i medijima, mediji u državnom vlasništvu tretiraju se, u skladu sa Zakonom o privatizaciji, na isti način kao i svi drugi privredni subjekti. Tako se dolazi u paradoksalnu situaciju da se, na primer, JP za informisanje Novi Kneževac prodaje po ceni nešto manjoj od 250 evra, dok je za otkup dokumentacije za privatizaciju tog istog medija potrebno izdvojiti 100.000 dinara. (Kurir, 2. 7. 2015. godine) Vrednost medija čija je prodaja oglašena “kreće” se od nekoliko stotina do nekoliko miliona evra. Među najskupljima su Dnevnik iz Novog Sada (7,4 milona evra), Tanjug (760.953 evra), RTV Šabac (594.669 evra), Studio B (528.626 evra), RTV Apolo (174.912 evra) i „Novi put“ iz Jagodine (92.517 evra). Sa druge strane nalaze se mediji sa izrazito niskom cenom poput pomenutog JP za informisanje Novi Kneževac, ali i RTV Pruga iz Lajkovca (1.800 evra), TV Blace (oko 5.000 evra), Radio Šid (6.900 evra), RTV Brus (oko 10.000 evra), Radio Medveđa (2.823 evra) ili Radio Valjevo koji se može kupiti nešto više od 3.000 evra (RTV, 1. 7. 2015. godine). Za sve njih, bez obzira na vrednost, cena dokumentacije za privatizaciju je 100.000 dinara.
Istovremeno, budući da je veći broj punoletnih građana Srbije već ostvario pravo na besplatne akcije, postavlja se pitanje koliko će zaposlenih u medijima uopšte imati zakonski osnov da ostvari pravo na besplatne akcije medija? I da li se na taj način stvarno pruža dodatna mogućnost nekom lokalnom mediju da izbegne likvidaciju i opstane na tržištu, a zaposlenima da ne ostanu bez posla?
Istinomer nije dobio precizan odgovor od Agencije za privatizaciju koliko će medija od preostala 23, otići u stečaj, a koliko u postupak privatizacije prenosom kapitala zaposlenima bez naknade.
Takođe, na naše pitanje hoće li Agencija, kao regulatorno telo za pitanja privatizacije, podneti krivične prijave nadležnim tužilaštvima protiv odgovornih lica u medijima koja nisu uspunila obaveze da pokrenu postupak privatizacije, dobili smo sledeći odgovor:
Na pitanje Istinomera da li će zastupnici državnog kapitala koji nisu dostavili neophodnu dokumentaciju nadoknaditi štetu nastalu zbog toga što medij nije ušao u postupak privatizacije i što će ići u stečaj, iz Agencije je stigao odgovor bez preciznijih odrednica.
Iako među medijima koji nisu ušli u postupak privatizacije nakon 1. jula postoje i mediji sa negativnim kapitalom, koji ne ispunjavaju uslov za podelu besplatnih akcija, Agencija za privatizaciju još nije dala predlog za pokretanje stečajnog postupka medija. Takođe, u najmanje dva slučaja stekli su se uslovi za podnošenje krivične prijave protiv odgovornih lica u medijima koja nisu ispunila zakonske obaveze. Reč je o RTV Ćuprija i o RDP “Radio Obrenovac doo”. Prema saznanjima Istinomera, Nebojša Krstić, jedan od četiri zainteresovana kupca za privatizaciju RDP „Radio Obrenovac“ još početkom juna podneo je krivičnu prijava protiv zastupnika državnog kapitala, kao i sadašnje i bivše direktorke radija. Agencija za privatizaciju do danas nije reagovala ni u jednom od ova dva slučaja.
Stiče se utisak da se Ministarstvo kulture i informisanja, i pored iskazane želje i zakonske obaveze da sprovede postupak izlaska države iz vlasništva u medijima, prilikom sastavljanja Zakona o javnom informisanju i medijima, izuzev člana 142, nije toliko bavilo i samim postupkom privatizacije, odnosno zakonskom regulativom koja se direktno odnosi na postupak privatizacije, podele besplatnih akcija, stečaja i likvidacije. Posledice su pomeranje roka za okončanje procesa privatizacije medija za četiri meseca i povećanje troškova za najmanje 100 miliona dinara, ali i nedostaci koji u najboljem slučaju dovode do “višenedeljnog debatovanja” o nadležnostima ili paradoksi (cene medija i cena dokumentacije za privatizaciju) i teško primenljiva rešenja u praksi (prenos kapitala zaposlenima bez naknade) nakon postupanja po Zakonu o informisanju i medijima.