Škola „na doboš“ zbog praznih obećanja

Svi su obećavali, dičili se gradnjom, novom savremenom zgradom, klupama, laboratorijom, i na kraju – mućak! Medicinskoj školi u Leskovcu, sa oko 800 učenika i oko 110 profesora, preti zatvaranje. Sva pokretna i nepokretna imovina ove obrazovne ustanove biće najverovatnije zaplenjena jer je leskovačko preduzeće „Novogradnja“ najavilo plenidbu po sudskom rešenju za dug od 84 miliona dinara koji je trebalo da namiri ministarstvo prosvete.

Kako je uopšte došlo do apsurdne situacije ? Maja 2005. školu je zahvatio je veliki požar. Niko nije povređen, ali je staru montažnu zgradu vatra znatno oštetila. Tadašnji prvi čovek srpske prosvete Slobodan Vuksanović još iste večeri je obećao da će ministarstvo pomoći gradnju novog objekta:

„Ministarstvo prosvete i sporta će u najkraćem, hitnom, roku obnoviti zgradu Srednje medicinske škole u Leskovcu… Ministarstvo će obezbediti dobar deo sredstava za novi objekat.“ (TV Leskovac, 9. 5. 2005. godine)

Ubrzo dolazi do susreta ministra i predsednika opštine Leskovac, Gojka Veličkovića, gde je napravljen dogovor ko će koliko troškova da snosi u obnovi.

„Ministarstvo će u izgradnji škole učestvovati sa 80 odsto finansijskih sredstava“ (ministar prosvete Slobodan Vuksanović, B92, 11. 5. 2005. godine).

Isto potvrđuje i tadašnji predsednik opštine Leskovac Gojko Veličković.

„Ministarstvo prosvete, Vlada Republike Srbije, učestvuje u izgradnji škole sa 80 procenata, lokalna samouprava sa 20 procenata. Rok završetka objekta je 40 dana.“ (TV Leskovac, 11. 5. 2005. godine)

Radovi na saniranju posledica požara i izgradnji novog objekta počeli su nekoliko dana kasnije. Bez ikakvog tendera, sa izgovorom da objekat mora biti otvoren na Vidovdan, kako škola ne bi kasnila sa nastavom, za izvođača radova izabrano je leskovačko preduzeće „Novogradnja“. Ushićen je i tadašnji direktor, Jovica Marinković, ali shvatiće ubrzo da će to da mu se obije o glavu.

Posao nije završen u roku koji je najavljivan, ali je nova školska godina, ipak, započeta je u novoj zgradi. Lokalna samouprava je izmirila svoj deo troškova, ali je ministarstvo prosvete ostalo dužno građevincima 42,5 miliona dinara. Dug se tokom godina uvećavao za kamate i sudske troškove, pa se sada praktično duplirao i iznosi čitavih 84 miliona dinara. Izvođač radova više nije mogao da čeka na isplatu, pa je rešio da tuži dužnika, a to je – škola.

Usmeni ugovor ne postoji

Tragedija škole počinje odmah nakon njenog otvaranja, 7. septembra 2005. godine. Direktor Marinković je tada stopirao izgradnju fiskulturne sale jer je shvatio da će čitav proces prerasti u „obećanje – ludom radovanje“. Naime, jedini validni papir koji postoji oko izgradnje objekta potpisali su direktori Novogradnje i Medicinske škole, 23. maja 2005. godine, a vrednost radova je procenjena na preko 150 miliona dinara. U tom ugovoru piše da je izvođač radova na novoj zgradi, dvorištu i novoj fiskulturnoj sali „Novogradnja“, a da je investitor škola. Od ministarstva i opštine – ni pomena.

Na osnovu tog ugovora, „Novogradnja“ je 2008. godine podnela krivičnu prijavu protiv direktora Jovice Marinkovića zbog neizmirenja dugova. Postupak je vođen pune dve godine, a bivši direktor je, po oceni tadašnjeg Opštinskog suda u Leskovcu proglašen neodgovornim za čitavu situaciju, ali ne i kriv. Direktor je, dakle, pred zakonom bio čist.

Marinković danas ovo ne poriče, i ne može, potpis je potpis, ali kaže da je bukvalno bio nasamaren i ucenjen od čelnika lokalnih vlasti i ljudi iz Ministarstva prosvete.

„Meni je rečeno da ću samo biti posrednik u čitavoj stvari. Na meni je bilo da potpišem papire i verujem datom obećanju. A šta biste vi uradili ? Kada vam neko kaže dobićete novu školu, samo ćutite i radite šta vam se kaže, samo lud bi to odbio u takvom trenutku. Ja bih bio lud da nisam želeo da se nova zgrada završi što pre.“ (bivši direktor škole Jovica Marinković, TV Leskovac, 11. 1. 2011. godine)

I iz Novogradnje kažu da su ih u to vreme pritiskali sa vrha da što brže završe radove.

„Radilo se udarnički jer su nas pritiskali i iz lokalne samouprave i iz Ministarstva prosvete.“ (direktor „Novogradnje“ Vojislav Mladenović, Blic, 29. 12. 2010. godine)

Ugovora između ministarstva i opštine sa školom ili graditeljima, međutim, nema. To navodi na zaključak da je reč isključivo o usmenom dogovoru između Slobodana Vuksanovića i Gojka Veličkovića i nekoliko neobavezujućih parola upućenih medijima. Ispada, dogovorili se ljudi, ali samo na „majke mi“. Aktuelna lokalna vlast ističe da ih ništa ne obavezuje prema Novogradnji.

„U arhivi nigde nismo pronašli ugovor koji po bilo kojoj osnovi obavezuje Leskovac da plati izvođača radova – bio je kratak Slobodan Kocić, gradonačelnik Leskovca, a načelnik Školske uprave u Leskovcu Bratislav Vasić je rekao da je slučaj Medicinske škole podigao na najviši nivo u Ministarstvu prosvete.“(Blic, 29. 12. 2010. godine)

Nasleđe ministrovo

Vuksanović već odavno nije na funkciji ministra i verovatno nikada neće snositi odgovornost za prazna i neodgovorna obećanja. Ipak, njega se nasledio stranački kolega iz DSS-a Zoran Lončar, ali se ni on nije latio ispunjavanja obaveze koju mu je prethodnik ostavio u amanet. Sadašnji ministar prosvete Žarko Obradović zna za nevolje leskovačke škole, ali ni iz njegovog kabineta nije stigla pomoć.

„Ministar Žarko Obradović i njegovi pomoćnici prilikom svakog boravka u Leskovcu obećavali su da će iznaći rešenje za sukcesivnu isplatu duga. Pri tom su tvrdili da je cena gradnje škole astronomska i najavljivali trojnu komisiju Vlade Srbije koja bi ispitala sve okolnosti u vezi sa cenom i gradnjom. Ništa od toga nije učinjeno, a izvor ‘Blica’ tvrdi da dug Medicinske škole nije ušao u budžet Ministarstva za narednu godinu.“ (Blic, 29. 12. 2010. godine)

Nije, takođe, jasno ni kako je škola mogla da dozvoli da dugovi i problemi toliko narastu, da ih „Novogradnja“ tuži i da izgube spor.

„Od septembra 2005. godine, kada smo se uselili u ovu školu, problemi traju i sve su ozbiljniji, ali se nadamo da će lokalna samouprava i država, odnosno Ministarstvo prosvete, pronaći rešenje.“(direktorka Medicinske škole od 2007. godine Zorica Kastratović, Danas, 11. 1. 2011. godine)

Sadašnja direktorka već ponavlja tu rečenicu godinama, ali nema ni jednog validnog dokumenta koji potvrđuje da se uprava škole zaista obraćala lokalnim čelnicima ili Beogradu za pomoć u rešavanju problema. Škola je izgubila spor sa pred sudom i moraće da isplati milionsko dugovanje izvođaču radova, odnosno da pretrpi plenidbu imovine.

„Lažu me godinama. Upropastili su me Ministarstvo prosvete i lokalna samouprava. Podigao sam kredit kod ‘Agrobanke’ da bih sazidao školu, ostao sam dužan podizvođačima, blokiran mi je račun, otpustio sam radnike, a preostali ne primaju platu. Znam da od klupa, tabli, kompjutera i ostalih nepokretnosti ne mogu da namirim dug, ali sam revoltiran, pa ću sve sakupiti, odneti na ledinu, zapaliti ili ostaviti da trune.“ direktor Novogradnje Vojislav Mladenović, Blic, 29. 12. 2010. godine

Koleteralna šteta

Kada se izvođač prvi put pojavio u dvorište škole da zapleni imovinu, đaci i profesori štitili su školu od prinudne „naplate“. Ministarstvo prosvete sa rezervom gleda na čitav problem smatrajući da to što je bivši ministar nekome nešto obećao ne obavezuje sadašnjeg da ispuni. Šta će biti sa daljim obrazovanje učenika, poslom njihovih profesora i dugovima izvođača, to ih, izgleda, ne tišti mnogo.

Dobro, oglasiće se ministarstvo da kaže „da će se preispitati situacija“ i kako će se „pronaći neko rešenje“, a svi znamo da para nema. A možda neće više biti ni škole. Da li je neko dovoljno spreman da na svoja „mala leđa“ podnese teret mogućeg gašenja obrazovne ustanove? Šta će biti sa četiri generacije đaka koje pohađaju ovde nastavu? Da nastave školovanje u drugim gradovima? Pa, imamo ih na pretek.