Slučaj Jugoremedija ili kad potlačeni tlače
Sećate li se Orvelove „Životinjske farme“ ? Ono kad je ugrožena menažerija podigla bunu protiv vlasnika farme, oslobodila se njegovog zuluma i počela da samoupravlja domaćinstvom, a onda deo životinja počeo da tlači druge četvoronošce ? Fabula „Farme“ kao da je prepisana na slučaj zrenjaninske fabrike lekova „Jugoremedija“. Od radničkog bunta protiv loše privatizacije do samoupravnog srozavanja.
Slučaj Jugoremedije je po mnogo čemu jedinstven, počevši od 2002. kada je fabrika privatizovana od strane makedonske firme „Jaka 80“ u vlasništvu Jovice Stefanovića Ninija. Nakon žestokih protesta i sudskog spora, sud je 2007. poništio privatizaciju i vratio većinsko vlasništvo malim akcionarima. Mali akcionari, na čelu sa Zdravkom Deurićem, preuzeli su upravljanje 1. marta 2007. i vratili sedište fabrike iz Niša u Zrenjanin.
I tu počinje radnička bajka. Loš gazda je uklonjen i mali akcionari počinju svoju mukotrpnu borbu za oporavak. Iz mase potlačenih i obespravljenih, kao najveći borac za svoja prava, ističe se radnik Deurić, po zanimanju bravar, kome po poništenju privatizacije pripada mesto predsednika upravnog odbora fabrike, a zatim i funkcija generalnog direktora.
Ubrzo nakon poništenja prve privatizacije, oktobra 2007, kompanija „Habit farm“ ponudila je kupovinu Jugoremedije, a nezvanično se pominjala cena od 20€ po akciji. Deurić i njegov tim, koji je upravljao fabrikom na osnovu kontrolnog paketa akcija, odbili su tu ponudu uz obećanje malim akcionarima da će modernizovati fabriku, obezbediti GMP sertifikat za poslovanje na tržištu EU i višestruko uvećati vrednost akcija.
„Dobijanje GPM sertifikata otvoriće vrata proizvodima iz naše fabrike u zemlje Evropske unije i povećati vrednost akcija…U toku je priprema dokumentacije za tendersku prodaju. U ovom poslu su zajedno radnici i mali akcionari i država, jer smatramo da će na taj način prodaja biti uspešnija. Smatramo da će najmanja vrednost akcije biti 20 €.“ (generalni direktor „Jugoremedija a.d.“ Zdravko Deurić „Zrenjanin“ br. 2989.)
Ulaganjem, navodno, u nove proizvodne pogone, dobijanjem licence i povećanjem proizvodnje, trebalo je da akcije Jugoremedije po obećanjima rukovodstva fabrike dostignu veću tržišnu vrednost.
„Ovu fabriku je radnička borba spasila od bankrota, i ta borba je kreirala pravac u kom se danas krećemo, jer cilj investicije u GMP sertifikat jeste upravo da osavremenjavanjem pogona osiguramo radna mesta radnicima Jugoremedije, jer ni jedan budući vlasnik neće imati interes da zatvori fabriku sa modernim hardverom za 21. vek, u koji je uloženo 12 miliona evra.“ (sajt kompanije Jugoremedija, septembar 2009. godine)
Još jedna sličnost sa Orvelom
Nakon povratka fabrike u njihove ruke ambicije radnika i malih akcionara Jugoremedije još više su porasle, pa su se krajem 2007. čak udružili u političku stranku „Ravnopravnost“ čiji je lider, takođe, postao Deurić. Na narednim lokalnim izborima 2008. godine „Ravnopravnost“ osvaja četiri mandata, postaje deo vladajuće koalicije u Zrenjaninu i dobijaju resor transformacije privrede.„Ravnopravnost“ se 2010. kolektivno utopila u Socijaldemokratsku partiju Srbije Rasima Ljajića, a, prema poslednjim vestima, stranke više „nisu u ljubavi“ i najavljuje se skori razlaz sa SDP-om.
Fabrika sapuna zapenila od muke
U rekonstrukciju fabrike uloženo je više od 13 miliona eura, a GMP sertifikat – nije dobijen. U međuvremenu je, udruživanjem paketa akcija, „Jugoremedija“ postala većinski vlasnik (74 odsto akcija) zrenjaninske fabrike kozmetike i sapuna „Luksol“ sa 147 zaposlenih. Dok se ulagalo u nove pogone Jugoremedije, radnici Luksola nisu dobijali plate od avgusta 2009. U intervjuu sa Deurićem objavljenom na web portalu Jugoremedije navodi se da će se akcije Luksola „svakako prodati pre tendera za prodaju Jugoremedije“. Tenderska prodaja Jugoremedije postala je gotovo pitanje trenutka, a zaduženi „Luksol“ je i dalje u većinskom vlasništvu fabrike lekova. Posrnula kozmetička kuća prinuđena je sada da rasprodaje službene automobile koje je svojevremeno „uzela“ na lizing i sada, pošto nema novca da plati rate, morala je da ih i vrati.
„Nekoliko dana u ‘Luksolu’ se prikupljaju pare za isplatu drugog dela plate za avgust 2009. godine. I, kada je trebalo da se sprovede isplata, Zdravko Deurić, predstavnik Jugoremedije, većinskog vlasnika fabrike i istovremeno lider SDP – Ravnopravnost , u petak je tražio da se sredstva prebace na račun Jugoremedije.“ (Večernje novosti, 26. 2. 2010. godine)
Sindikalni čelnici fabrike obratili su se za pomoć zrenjaninskom ombudsmanu Vladimiru Arsiću koji ih je posle razgovora ispratio sa rečima: „Neka vam je Bog u pomoći“.
Kad imaš dve fabrike u problemu, ti napravi – treću
Za to vreme Deurić i grupa od 46 akcionara osnovali su i kompaniju „Luksol farmacija“ i mobom započeli izgradnju fabrike blizu pogona Jugoremedije. Sa gradnjom nove fabrike se, inače, počelo da bi „Jugoremedija“ dobila GPM sertifikat, jer bi morala iz kruga fabrike da izmesti proizvodnju betalaktanskih antibiotika. Zato bi se proizvodnja pokrenula u „Luksol farmaciji“. Uz tvrdnju da će poslovati zajedno sa Jugoremedijom, koja u novu fabriku unosi stare mašine iz rekonstruisanog pogona, Deurić tada već tvrdi da se neće ići u prodaju ispod cifre od 17€ po akciji.
„Ukoliko pristanemo na manju cenu od 17€, izneverili bismo poverenje malih akcionara, koji su podržali rekonstrukciju i odložili prodaju akcija.“ (generalni direktor „Jugoremedija a.d.“ Zdravko Deurić, press konferencija, 25. 6. 2010. godine)
Radnici će, izgleda, ipak biti iznevereni obzirom da od obećane sume od 17€ nema ništa. Ni udruživanje i izgradnja novog fabričkog pogona ne ide po planu. Već skoro mesec i po dana gradnja stoji jer se ispostavilo da ne postoji plan detaljne regulacije za industrijsku zonu. U međuvremenu, država je, kao vlasnik 46 odsto kapitala u Jugoremediji, aktivirala svoju odluku iz jula 2008. o tenderskoj prodaji fabrike u Zrenjaninu. Organizovano je udruživanje akcija radi stvaranja većinskog paketa. Traži se 15 evra po akciji, odnosno novi kupac trebalo bi da izbroji najmanje 55,8 miliona evra kako bi preuzeo zrenjaninske farmaceute.
„Uspešno“ radničko poslovanje ogleda se i u ostvarenom kapitalu Jugoremedije od dana poništenja prve privatizacije do danas. U trenutku kada su 2007. mali akcionari preuzeli Jugoremediju, fabrika je ostvarivala dobit od neto 360,6 miliona dinara. Sledeće godine dobit je već pala na 219,6 miliona, da bi se u 2009. pojavio gubitak od 226 miliona dinara.
Tako radnička bajka sve više liči na Orvelovu utopiju. Samo da ne postane tragedija…
Hapšenja u „Jugoremediji“
Priča o trijumfu radništva i akcionarstva u slučaju Jugoremedije sve više je bledela, a definitivno je isčilila kada su v.d. generalnog direktora Zdravko Deurić i još troje njegovih saradnika uhapšeni zbog sumnje da su oštetili firmu za 600.000 evra. Sumnje koje su iznosili stručnjaci za berzansko poslovanje, negodovanje Zrenjaninaca, pa i komentari čitaoca na Istinomeru pokazali su se kao utemeljeni.
„Oni se sumnjiče da su 2011. preko „Jugoremedije“ i „Luksola“ osnovali firmu „Penfarm“, ali tako što su uložili zemljište i akcije zrenjaninske fabrike lekova, procenjene na veću cenu od tržišne. U osnivanje Penfarma uložena je licenca za dva leka, procenjena na deset puta manju vrednost. Tako su pribavili korist „Luksol“ farmaciji od 55.396.100 dinara, za koliko su oštetili „Jugoremediju“ – saopštio je MUP.
Prikazana vrednost zemljišta, koje je u novo preduzeće unela „Luksol farmacija“, bila je 186.000 evra, iako je stvarna tržišna vrednost bila 83.000 evra. Vrednost akcija „Jugoremedije“ u vlasništvu „Luksola“ od 100.000 evra prikazana je trostruko više. Najveća obmana izvedena prenosom prava na lekove „kliacil“ i „tolikar“ sa Jugoremedije na novoosnovanu kompaniju Penfarm po ceni od 63.740 evra, iako je stvarna vrednost desetostruko veća – 651.240 evra. Prenos je izvršen falsifikovanim nepotpisanim izveštajem sačinjenog od stručnog tima „Jugoremedije“.
Inače, prema dosadašnjim informacijama Deurić je od prisvojenog novca kupio pet stanova, jedan u Novom Sadu i četiri u Zrenjaninu.
Treba takođe podsetiti da je samo nekoliko dana pre hapšenja u Zrenjaninu zapaljen Deurićev službeni automobil „opel vektra“. Policija još nije otkrila počinioce, a ne isključuje se mogućnost da iza ovoga stoji neko od nezadovoljnih radnika kojima nije isplaćeno devet plata.
3. avgust 2012. godine
